UDAR NA BIZNISMENE
Kada je reč o srpskim kapitalistima nezaobilazno je ime Miroslava Miškovića i njegove „Delte“. On je postao neka vrsta simbola kapitalizma u Srbiji, a svoje poslovanje proširio je i na ceo region Balkana i nekadašnje Jugoslavije. A Srbija se punih deset godina bori za kapitalizam i to svim silama. U tome su, pored političkih partija, prednjačili neki mediji, „Otpor“ ili tačnije NATO omladina i nevladine organizacije, finansirane od stranog kapitala i antisrpskih obaveštajnih centara. I odjednom kada je stvoren pravi divlji kapitalizam u Srbiji i kada je otadžbina sve prodala tranzicionom privatizacijom, iste ove organizacije krenuše u pohod na kapitaliste. Ali ne na strane kapitaliste i banke, nego samo na – srpske.
Nedavno je u srpskom poslovnom klubu „Privrednik“ gostovao američki ambasador Kameron Manter. Domaći biznismeni su mu se siti izjadali i iskoristili priliku da preko njega pošalju poruku svojoj vladi, pošto za to neposredno nemaju priliku. Sve je bilo lepo kako i dolikujekad se sretnu zatočnici i pristalice kapitalizma. Ali omače se jednom našem poslovnom čoveku da pokaže kako je njegova firma postradala od srpskih vlasti, a da je istovremeno američka firma u Srbiji bila zaštićena mada se našla ako ne i u goroj situaciji od njegove. Kažu da je Manter jedino to zamerio srpskim kapitalistima, a sa nekima od njih je i napravio sadašnju srpsku Vladu.
Skupština Srbije nedavno je usvojila Zakon o akcizama koji je išao u prilog jedinom domaćem proizvođaču cigareta ili tačnije pušačima koji puše jeftinije cigarete. Vlada je bez srama priznala da se ona sasvim nešto drugo dogovorila sa američkim „Filipom Morisom“ i drugim stranim kompanijama koje su kupile našu duvansku industriju. Domaći kapitalista je čak optužen za lobiranje, a u Skupštinu Srbije je stigla izmena zakona kojom se izlazi u susret strancima i njihovim interesima. „Filip Moris“ je čak zapretio da će obustaviti proizvodnju i otpustiti radnike. Niko u srpskoj dirigovanoj javnosti nije rekao da je to ucena. A sada ovi isti strani kapitalisti zahtevaju od naše Vlade da ne plaćaju akcize jer „neće da učestvuju u punjenju budžeta“!
Smederevski metalski kompleks „Sartid“ kupio je za tričavih 23 miliona dolara američki „Ju-Es stil“. Na osnovu jeftine struje i drugih pogodnosti postao je najveći srpski izvoznik. Srbija je krenula da investira u obećanu prugu, luku i put da bi pomogla ovoj američkoj firmi koja je nedavno gotovo obustavila proizvodnju i poslala radnike na prinudni odmor. Uskoro će biti svi otpušteni, a proizvodnja se možda neće nikada obnoviti. O tome u Srbiji niko ni da zucne. Pa čak ni u Smederevu, koje će kao grad i opština da dođe do prosjačkog štapa.
O lažnim obećanjima „Fijata“ u Kragujevcu već i vrapci znaju sve. čak nisu uplatili ni 200.000 evra za osnivanje nove firme. Ni to nije tema za kontrolisanu javnost. Ali je zato kroz naše medije i čaršiju prostrujala vest da Miškovićeva „Delta“ ima problema sa dospelim i velikim kreditima, dobivenim iz stranih banaka jer domaćih i nema, i očigledno su investirani u Srbiju. Logično je postaviti pitanje da li je ta milijarda evra deo onih milijardi stranih investicija kojima se Srbija hvali? Odgovor je potvrdan. „Delta“ zapošljava preko 30.000 ljudi i dosad iz nje, za razliku od američkih kompanija, niko nije otpušten. „Delta“ zajedno sa „Telekomom“ Srbije ima udela u mobilnoj telefoniji Crne Gore. Ona neće da prodaje svoj udeo, ali zato čemerni srpski vlastodršci nameravaju da strancima prodaju ceo „Telekom“ ne bi li nakrcali malo para da prežive još koji mesec na vlasti i da potpuno osakate Srbiju.
Srpskim kapitalistima se, a najviše Miškoviću, zamera što su svoj prvi milion zaradili u vreme sankcija i u vreme Slobodana Miloševića. Pozivom na obračun sa bogatim srpskim pojedincima od strane poznatih ispostava i plaćenika najvećeg berzanskog špekulanta na svetu i kapitalističke nakaze DŽordža Soroša je samo nedostojan pokušaj da se ulepša ružno lice divljeg kapitalizma. Posle uništenog samoupravnog socijalizma, demokratskog socijalizma radničkog akcionarstva, pauperizacije radničke klase i naroda, faktičkog priznavanja „nezavisnog“ Kosova, secesije Vojvodine, na red su došli i srpski kapitalisti. Na delu je nastavak potpune destrukcije
Srbije i svega srpskog. Današnja vlast u Srbiji nema elementarnu sposobnost da od Srbije napravi socijalnu državu i uspostavi vladavinu prava. Sve što se nađe na ovom pohodu srpskih vlastodržaca i njihovih stranih nalogodavaca treba braniti. Ovoga puta reč je o srpskim kapitalistima. Oni i pored svega nisu najgori deo Srbije. Ovima kojima oni danas smetaju, ne smetaju zato što eksploatišu radnike ili nanose štetu državi nego zato što su Srbi i što sve treba prodati i predati strancima i stranom kapitalu. To hoće današnji vlastodršci Srbije i njihove političke i ekonomske gazde iz NATO-a i EU. Nadam se da će „Delta“ opstati, a nadam se da se to neće dogoditi onima kojima je sada na meti i koji atakuju na nju.
DA LI JE IMPERIJA MIŠKOVIć PRED PADOM?
GUBITAK RAVNOTEŽE
Svetska ekonomska kriza je u punom jeku. Srbija je taman izašla iz dvogodišnjeg izborno-referendumskog ciklusa, olakšana za bar dve milijarde evra, opijena velikim obećanjima i zaluđena grandioznim očekivanjima. Kriza je nekima čak i došla kao opravdanje za teškoće koje bi u svakom slučaju nastale. U jednom nezadovoljnom društvu koje već evo drugu deceniju ne menja voljene političare, kažu najmanje solidarnom u Evropi, u kome regionalne, socijalne i obrazovne jazove svakodnevno i privremeno premošćuje puka potreba, ljudi moraju nekoga da mrze. Pored Velikih sila, drugih naroda i sebe samih (ta samomržnja ne potiče samo od izgubljenog rata i zlovolje pobednika, već i od nepristajanja na ekonomsku stvarnost), narod mrzi i one koji su srećniji, uspešniji ili bogatiji od njega. Nedavna uspešna kampanja, inače nepopularnog čedomira Jovanovića i njegovog LDP-a protiv kompanije „Delta“ pokazala je da kod nas i od najomraženijih političara postoje još nevoljenije ličnosti.
Vesti o krizi u kojoj se navodno našla kompanija „Delta“ došle su u delikatnom času. U vreme kada je demagoška Vlada ustuknula pred opštim nezadovoljstvom i povukla predlog da budu oporezovane sve, pa i najmanje, zarade i penzije, čujemo razmišljanja o tome kako bi država trebalo da finansijski podrži najveće domaće kompanije. Razumljivo da se javnosti nije dopala ova ideja. Iznose je političari za koje se govori da su bliski bogatašima. U vreme kada stotine hiljada građana očekuje da ostane bez posla, a u mučeničkoj Kuršumliji hiljade čekaju pred polupraznom javnom kuhinjom, Vlada brine o osobama čije bogatstvo prevazilazi nekoliko stotina miliona evra. Da ne govorimo da su u vreme nastanka ovih kompanija, uzdignutih na razvalinama državnih preduzeća kojima su poneki od njihovih vlasnika ranije gazdovali kao uzorni komunisti, počinjao krvavi i sramotni rat. Zašto očekivati da će se neko ko je u ratu izgubio brata ili dete solidarisati sa nekim ko je u to vreme stekao prvi milion? Građani očekuju da upravo ove kompanije plate ceh krize i pomognu državi da je prebrodi.
Ipak, u ovakvim krizama propadaju upravo veliki. Oni koji imaju gotov novac izlaze bogatiji, a propadaju oni koji ga duguju. Kompanija „Delta“ i slična preduzeća su proteklih godina doživele brz uspon, ali u poslu se zarada uvek iznova investira. Štaviše, kako je to živo opisao slavni pisac Mario Puzo, kapital je kao šlag – zapremina se dobija mućenjem – dakle bogatstvo je samo kreditna sposobnost. Ovakve krize ruše sve privredne džinove. Propast kompanije „Delta, uzimajući u obzir njen poseban položaj i 25.000 zaposlenih, donela bi samo štetu. Nije samo reč o povećanju broja nezaposlenih, već i o velikom talasu koji bi verovatno za sobom povukao dobar deo naše ekonomije. Borba za socijalnu pravdu i slamanje privilegovanih može biti uspešno sprovedena samo tokom dobrih i bogatih godina.
Koliko ima istine u vestima o krizi „Delte“? Kada je početkom februara ova kompanija slavila 18 godina postojanja, njen vlasnik je poručio da će kompanija upravo u godini vrhunca svetske krize zaposliti novih 5.000 radnika i u odnosu na prethodnu 2008, a pored toga što se pohvalio kako je promet njegove kompanije jednak bruto društvenom proizvodu nekih susednih država, Mišković je tom prilikom rekao i da vodećim privrednicima nije potrebna pomoć države. Moguće je da su ove tvrdnje, istina izrečene svečanim povodom i u vreme kada vlasnici velikih firmi treba da budu daleko optimističniji nego što nalažu prilike, pa čak i zdrav razum, bile tačne. Ipak, ovih dana stižu vesti o tome da je upravo „Delta“ tražila produženje roka za kupovinu kapitala u banjalučkoj robnoj kući „Boska“, a slične dolaze i iz LJubljane gde je trebalo da izgradi tržni centar. Pojedini analitičari iz regiona tvrde da je „Deltin“ dug prešao 750 miliona evra. Naravno, ovakav dug je znatno manji od imovine koju zvanično „Delta“ poseduje (za Miroslava Miškovića tvrde da je vlasnik imovine vredne 2,8 milijardi dolara). Ipak, gubitak ravnoteže u ovakvim uslovima znači niz velikih potresa i problema koji će Miškovića možda ukloniti sa Forbsove liste najbogatijih, ali ga svakako neće potpuno upropastiti. Propašće običan svet, biće oštećena država.
Rekao bih da je nevolja naše države u tome što je većina našeg naroda bila zadovoljna socijalističkom Jugoslavijom – projektom lažne države i njene, iz inostranstva, izdržavane ekonomije. Recimo, Slovenija – željna nacionalne i državne emancipacije – nije dozvolila kriminalizaciju svog društva, divlju tranziciju i tajkunizaciju. Srbija je, nažalost, u neregulisani kapitalizam ušla protiv svoje volje i sve do 2001. bez plana. Danas se suočavamo sa posledicama neznanja i nemoći iskazanih tokom proteklih 20 godina. U takvim uslovima moramo da se zadovoljimo polovičnim rešenjima i malim uspesima.
čedomir ANTIć
