Ako ćemo iskreno, Lazu Pačua bi za ministra i danas poželela svaka država, a Srbiji baš ovih dana naročito nedostaje jedan takav! Učio je da leči ljude, ali je u srpskoj istoriji ostao mnogo upamćeniji kao političar i genijalni ministar finansija koji je u čak tri mandata „zavrnuo“ državne slavine i svima, od običnog službenika do kralja, pokazao da niko ne sme da zavuče ruku u budžetsku kesu i uzme kad i koliko mu zatreba.
Neki će reći da je tvrdičlukom ušao u legendu. Istinitije bi bilo istaći da je u ondašnjoj Srbiji u kojoj je bilo normalno da se privatno i državno mešaju i često shvataju kao jedno te isto, bio prvi koji je stavio tačku i svima, pa i samom kralju Petru rekao – nema para i ne može!
Doktor koji je „izlečio“ srpske finansije
Lazar Paču je rođen u Čurugu u Bačkoj 1. marta 1855. godine u svešteničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Novom Sadu i upisao studije medicine u Cirihu. Upravo tu je upoznao ljude za koje će ga sudbina vezati do kraja života – buduće rukovodstvo Radikalne stranke – Nikolu Pašića, Peru Todorovića i Peru Velimirovića.
Paču je okončao studije medicine u Berlinu i doktorirao tezom o reumatskim oboljenjima. U Beogradu je otvorio lekarsku ordinaciju i potpuno se posvetio poslu. Međutim, politika ga je uvek privlačila, pa je učestvovao u osnivanju Narodne radikalske stranke 1881. godine i postao član glavnog odbora.
Kada je radikalna vlada 1889. godine nacionalizovala monopole duvana i soli, Lazar Paču je, pravo iz ordinacije, postao upravnik državnih monopola. Nakon toga bio je i komesar Narodne banke i direktor Beogradske zadruge.
Nakon Majskog prevrata i smene dinastija 1903. godine radikalna stranka dovodi Lazu Pačua na mesto ministra finansija i on će tu ostati u tri perioda – januar 1904 – maj 1905, april 1906 – januar 1908. i avgust 1912 – oktobar 1915. godine.
Škrtica bez premca
Pod upravom Lazara Pačua srpski budžet je brzo rastao. „Gos’n Laza“, kako su ga zvali Beograđani, bez kompromisa je vodio državnu kasu ne popuštajući nikome i nikada.
Nema zajma ni za kralja
Laza Paču je ostao zapamćen, po nekoliko anegdota, kao škrt ministar finansija. Priča kaže da je tako jednom, kralju Petru koji je trebalo da uda ćerku hitno bilo potrebno 200.000 dinara. Za pomoć se obratio Lazi Pačuu, „svom“ ministru finansija.
Kralj je hteo da potrebnu sumu iz državne kase dobije odmah, a da mu se ona posle odbija mesečno od plate. Ovaj predlog Paču je glat odbio!
Iako u ovoj oblasti potpuno samouk, Paču je uspeo da izvede Srbiju iz teškog Carinskog rata sa Austrougarskom, a ubrzo je i otvorio nova tržišta za našu robu u Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj, pa čak i u Egiptu! Obrt spoljne trgovine povećan je sto odsto!
U vreme Balkanskih ratova, postigao je još jedan presedan – iako je država bila u ratu, budžet ne samo da je bio stabilan već nije zabeležio deficit! Nešto slično se ponovilo i tokom Prvog svetskog rata. Zemlja je bila okupirana, država razorena, a narod i vlada u rasejanju, ali je dinar bio i ostao – stabilan!
Predlog Lazara Pačua, da se vrednosti Narodne banke, još pre austrougarskog ultimatuma 1914. godine, presele na sigurno mesto, bio je ključan i spasao je Srbiju od bankrota. Tako je, preko Kruševca i Soluna u Marsej u Francuskoj, gde se nalazilo sedište Narodne banke za vreme rata, sklonjeno zlato u vrednosti od 57 miliona dinara. To zlato poslužilo je kao garancija za izdavanje novčanica tokom Prvog svetskog rata. Omogućilo je i Srbima u izbeglištvu da, uz određenu potvrdu, menjaju dinar za druge svetske valute.
I smrt mu je ušla u legendu
Zdrava ekonomija, dobra zlatna podloga i vera naroda u sopstvenu valutu… sve ovo bila je zasluga Lazara Pačua. O njemu su još za života pričane legende i prepričavane situacije u kojima se videla njegova nepokolebljivost i beskompromisnost. Čak se i smrt Laze Pačua prepričavala kao anegdota.
Naime, Paču je umro iznenada 12. oktobra 1915. u 60. godini života. Priča kaže da se nalazio u Vrnjcima kada je čuo da je ministar vojni zaključio zajam u Engleskoj bez njegovog znanja.
– Sa našom ustavnošću je gotovo! – uzviknuo je Paču, uhvatio se za srce u umro.
Ili, tako bar priča kaže.
