„Poznato je da je gospodin Labus, odnosno nemogucnost saradnje sa njim, jedan od razloga zbog kojih sam dao ostavku na funkciju saveznog ministra finansija. Hteo bih da pitam, da se to javno jedno kaže, šta je od kredita koje smo dobili uloženo i u koju firmu? Koje je preduzece spašeno i pokrenuto tim sredstvima? Koliko ja vidim, novih investicija nema. Sve je zaribalo… Niko više ne kontroliše šta se uvozi, veliki deo toga je cist šverc-komerc. Ne placa se carina ni porez na promet. Neka kažu koliko je ove godine stotina hiljada metara teksas platna uvezeno, pod kojim uslovima i koliki je porez na to placen…“
U analizi koju ste sacinili sa kolegom Gavrilom Ilicem i objavili prošlog meseca, navedeni su uporedni podaci o stanju srpske privrede u drugoj polovini devedesetih, od uvodenja novog dinara, zakljucno sa krajem 2001. godine. Na osnovu tih saznanja i vašeg višedecenijskog iskustva, do kakvih ste zakljucaka došli?
Zakljucak je da se ekonomska situacija iz godine u godinu pogoršava i da su gubici u navedenom periodu porasli nominalno 192 puta a fakticki 230 puta (razlika je maskirana kroz ponovnu procenu nekih preduzeca kojima je podignut kapital, kako bi se stvarni gubitak u statistici smanjio za blizu 160 milijardi dinara). Ovom „racunskom“ operacijom smanjen je apsolutni iznos gubitaka sa realnih 880 na 736 milijardi dinara. S druge strane, izmedu 2000. i 2001. godine, uocava se neravnomeran rast gubitaka, što je posledica iznenadnih objektiviranja gubitaka usled devalvacije. Naime, mi smo pocetkom 2000. godine imali zvanican kurs od 6 dinara cime je nastao višak deviznih obaveza, što je objektivirano kada je 6. decembra došlo do devalvacije – tada je iskazano dodatnih 260 milijardi gubitaka, pa ispada da je u 2000. godini bilo gubitaka od 286 milijardi (kao rezultat objektiviranja) a u 2001. samo 103 milijarde bruto, odnosno 73 milijarde dinara neto gubitaka. (Sada, kada bi nakon dve godine mirovanja ponovo došlo do devalvacije iskocio bi takode dodatni gubitak od 250 do 300 milijardi dinara).
Gubitak srpske privrede je konstantno rastao zbog dva bitna razloga: gubitka tržišta usled sankcija iz 1992. godine i kao posledica toga javilo se smanjenje obima zaposlenosti. (Mi sada imamo ukupno 40% zaposlenih u odnosu na njihov broj u 1989. godini). Drugo, našoj privredi nedostaje 544 milijardi dinara dugorocnog kapitala, za postojeci obim zaposlenosti. Kada bi smo se vratili na obim iz 1989. nama bi trebalo dvostruko od te sume, odnosno oko 20 milijardi evra dugorocnog kapitala za normalan rad srpske privrede.To su dva bitna razloga naše nesrece i dramaticnih problema u privredi.
VLAST NIJE HTELA BOLjE
Tempom dosadašnje privatizacije nije zadovoljan niko, ni privrednici ni politicari, a ponajmanje zaposleni. Kao novi spasonosan potez, najavljena je administrativna kampanja na unutrašnjem tržištu kapitala, uoblicena kao privatizacija hiljadu malih i srednjih preduzeca, u kojoj su lokalne zajednice (opštine) dobile zadatak da u taj proces ukljuce preduzeca sa svoje teritorije i animiraju potencijalne domace investitore. Koliki je moguci domet ovog novog pokušaja republicke vlade da dode do svežeg kapitala, uzimajuci u obzir broj malih i srednjih preduzeca i njihovo procentualno ucešce u nacionalnoj ekonomiji?
Krenulo se potpuno pogrešnim putem. U Srbiji ima oko 6.000 malih društvenih preduzeca, sa prosecno 20 odnosno ukupno 120.000 zaposlenih. Ova preduzeca uopšte ne predstavljaju problem, ako hocemo da ih privatizujemo, mi smo to mogli da uradimo preko prodaje vlasnicima deviznih štednih uloga. Dug naše države prema gradanima procenjen je na 8 milijardi maraka štednih uloga. Samim tim, mogli smo štedne uloge da pretvorimo u vaucere i da na javnim licitacijama prodamo mala preduzeca vlasnicima dinarske gotovine i vaucera (jer su i vauceri novac). Drugo, mi imamo i brojnu dijasporu, procene su da je 4 miliona Srba u Evropi i Americi i na desetine hiljada su milioneri. I oni su mogli to da kupe. Ali, vlast to nije htela. Zašto? Zato što ova vlast, kao i prethodna ne prihvata ništa osim onog što sama predlaže. Vidite da se prodajom preduzeca bave predsednik vlade i ministar za privatizaciju. A to nije njihov zadatak. DSS, za koju sam ja radio projekat privatizacije pre 5-6 godina, predlagala je da se formira državni fiducijar, odnosno poverilacka organizacija koja ce se baviti privatizacijom. Postoji veliki broj pametnih ljudi koji imaju u zemlji i inostranstvu firme, oni su se mogli uposliti u tom državnom fiducijaru, koji bi odgovarao parlamentu. Zadatak ministara i predsednika vlade je da prate taj proces, da se bave zakonodavstvom i kontrolom pridržavanja zakona, ništa drugo.
Šta se u isto vreme dogadalo sa nekadašnjim gigantima, postoji li bilo kakav prepoznatljiv koncept aktuelne vlasti za njihov oporavak?
Za dve godine mi u vezi sa sanacijom i privatizacijom giganata nismo gotovo ništa uradili. Suština problema nije u privatizaciji 6.000 malih vec 459 propalih velikih preduzeca u oblasti industrije i rudarstva i još 200 preduzeca u drugim podrucjima (saobracaju, društvenoj trgovini i nešto u gradevinarstvu) – to je ono što je bitno. Za spasavanje 650 najvecih propalih preduzeca predlagali smo ne prodaju, jer to niko nece da kupi, vec preuzimanje. Da izvršimo procenu i pregovaramo ko je zainteresovan da ih preuzme. Mi sada imamo 250 velikih preduzeca koja su izgubila kapital u celini i tu nema šta da se prodaje. Njima treba neko ko ce ih preuzeti. Ako nece niko, onda ih zatvoriti. A ne da se zavaramo.
Trenutno jedna austrijska banka priprema tendere za „Takovo“, „Džervin“, „Delišes“ i Nišku fabriku hleba. Cekajte, a šta cemo sa Železarom u Smederevu, Petrohemijom, NIS-om… Imali smo i ponudu Rusa da oni preuzmu 20 finansijski najlošijih preduzeca hemijske industrije. Niko prstom nije mrdnuo, zato što u ovoj vlasti ima onih koji nece ni da vide Ruse. Istovremeno, ljudi koji su doneli zakon o privatizaciji sada ga sami ruše. Kažu, više nije potrebna procena, nego ce se prodaja vršiti na osnovu knjigovodstvene vrednosti. Uplatom akontacije od 20% knjigovodstvene vrednosti u državni fond sticete pravo na kupovinu neke srpske firme.
Takode, trebalo bi da znate da medu deviznim štedišama nije zanemarljiv broj onih sa po nekoliko stotina hiljada, pa i milion ili dva miliona maraka štednih uloga, a koji danas nemaju od cega da žive. Oni bi rado preuzeli neka od ovih preduzeca, sa velikom motivacijom da ona ponovo prorade, jer drugog nacina da dodu do sredstava zarobljenih u štednji ovi ljudi nemaju. Ali, vlast to jednostavno nece, i zato za protekle dve godine nije ništa postignuto.
BANKE NAJVECI POSAO
Visina deviznih rezervi, osim kao jak argument o sposobnosti našeg guvernera za vodenje monetarne politike, izgleda uopšte nije relevantna kada je u pitanju kreditiranje proizvodnje. Kako to komentarišete?
Devizne rezerve su danas iskljucivo u funkciji održavanja stabilnog dinara. Zašto više nema jurišanja na kupovinu deviza? Zbog toga što nema kupovne snage. Nema kupovne snage jer je indeks rasta cena na malo za zadnje dve godine 300 a kurs miruje. Pogledajte šta se sve uvozi: sve što imate u „piramidama“ i na „buvljacima“ stranog je porekla. Ali, to su samo „krpice“, to nije ništa. Neka kažu koja je domaca tekstilna fabrika od 1102 fabrike rentabilna? Nijedna, sve je propalo. Neka navedu jednu uspešnu fabriku obuce. Industrija obuce „Beograd“, knjaževacka „Leda“, vranjska „Koštana“… sve su izgubile celokupan kapital jer su velikim delom proizvodile za inostrana tržišta. Mi smo nekada izvozili 30 miliona pari cipela (od cega 15 miliona samo u Rusiju) a danas ne izvozimo ni jedan par. „Koštana“ iz Vranja, ciji sam saradnik bio dugo godina, imala je 3.800 radnika, danas je tamo tuga. Likvidira se sedam domacih fabrika – a istovremeno se otvaraju nove italijanske fabrike.
Sada je najveci posao u istoriji u ovoj zemlji otvaranje stranih banaka. Zašto? Dok devizni kurs miruje kamate na dinarski kredit krecu se od 2 do 2,5 % mesecno, što je 35-40% godišnje, pa sa takvim stopama vlasnici za dve godine izvlace ceo kapital koji su uneli, a obavezni su da unesu onih bednih 5 miliona dolara, što je cenzus. Zašto ove banke ne daju devizne nego samo dinarske kredite? Zato što im odgovara jedino dinarska kamata – i NBJ preko svoje Nacionalne štedionice daje 3% godišnje kamate na devizna sredstva orocena na 36 meseci! Zbog toga su se strane banke pobunile kada sam kao ministar finansija progurao promenu zakona o racunovodstvu kojim se ukida revalorizacija u skladu sa rastom kursa vec u skladu sa rastom cena na malo, što nijednoj od pomenutih banaka trenutno ne odgovara.
Zakon o ekstraprofitu je pre tacno godinu dana uziman za jedan od znacajnijih aduta ekonomske i socijalne politike nove vlasti. Sa realizacijom se, medutim, podbacilo. Vi ste bili jedan od najoštrijih kriticara pomenutog zakona u trenutku kada je stupio na snagu (tada ste bili zbog toga i ideološki diskvalifikovani). Šta biste sada, prema zabeleženim efektima, mogli da kažete o pravim razlozima, društvenoj i prevashodno ekonomskoj opravdanosti tog akta?
Guverner Dinkic je bio taj koji je izneo procenu o poreskoj osnovici od 8,3 milijardi maraka, da bi do danas, godinu dana kasnije, bilo prikupljeno tek nešto preko 100 miliona. I treba da znate da nije sve u kešu naplaceno nego mnogo toga u objektima, ali je napravljena „finta“ kao da je država to kupila na racun tih preduzeca koja su onda gotovinom platili porez. To je istovremeno radeno, samo su razmenjeni nalozi. Ne radi se, dakle, ni o kakvom stvarnom prilivu gotovine. A sve to što je naplaceno slilo se u budžet i potrošeno. Jer ako ste pogledali budžet za ovu godinu, Republika Srbija je imala deficit od 39 milijardi dinara, što je trebalo da bude izravnato kroz dodatno zaduženje i prodaju društvenog kapitala (zato se toliko navaljuje na prodaju društvenog kapitala, da bi mogli da izbalansiraju budžet koji ce zbog povecanja cena verovatno dostici deficit od 50 milijardi).
Zakon o ekstraprofitu je totalni promašaj, samo je nacinio neopisivi ršum i pometnju u državi. Sudovi su zatrpani tužbama, fakticki nije uradeno ništa a istovremeno je ukocena privreda. Svi oni koji su zaduženi po osnovu ekstraprofita ne rade godinu i više dana. Sve stoji. Ništa nije uradeno na podsticanju privrede. Ja sam jedan od tvoraca drugacijeg zakona o ekstraprofitu, nazvao sam ga Zakon o oporezivanju latentnih rezervi i eksproprijaciji nepravno stecene imovine. Licno sam u ruke gospodinu đindicu dao taj nacrt. Nikada ništa o njemu nije rekao. Pozvali su me jednom na neku republicku komisiju za privatizaciju, ali kada sam video kako se tamo raspravlja ustao sam i izašao i više nisam dolazio. To što je tamo moglo da se cuje je stvarno sramno. Zakon koji smo dobili nije uopšte vodio racuna o tome šta se i od koga može uzeti. Ako oporezujete ekstrprofit onda to podrazumeva da obveznici poreza imaju profit veci od normalnog zbog cega razlika treba da im se oduzme. Ja sam predložio da se sve ekspropriše, ali posle ozbiljne ekspertske procedure i u sudskom sporu. U meduvremenu je trebalo pustiti da preduzeca rade, pa ako sud donese odluku uzeti sve ono što je profit preko normale. Ovako, ne možete naplatiti od nekoga ko je u gubitku, kao što je vecina društvenih preduzeca sa tog spiska. Tamo je NIS, koji je jedno od najgorih preduzeca u zemlji, sa 43 milijarde dinara gubitaka i nedostajucim kapitalom od 50 milijardi. Odakle NIS da plati, šta njima da uzmete?
Praksa je pokazala da sam bio u pravu, da je taj zakon potpuni promašaj. I pored svega, privredi se nije pokrenula vec naprotiv, gubici se gomilaju.
ZA DVE GODINE – NIŠTA
Zaduženost srpskih firmi je takoreci stalna tema Vaših istraživanja i upozorenja vlastima koliko je taj problem alarmantan. Posle gašenja cetiri velike državne banke, zašto se status njihovih najvecih dužnika nije popravio, što je verovatno bio i jedan od glavnih motiva za likvidaciju pomenutih finansijskih institucija?
Energicno sam bio protiv gašenja tih banaka i protiv otvaranja Nacionalne štedionice (u oba slucaja sam bio u pravu:
udite i proverite, ekspoziture NŠ zvrje prazne, ogroman broj lica sedi unutra a nema šta da radi, jer se tamo za sat vremena pojave dva-tri klijenta da zamene po sto evra, možda ni toliko). Gašenjem velikih banaka srpska privreda je izgubila finansijera. Te cetiri banke su finansirale privredu, u njima se nalazilo preko 500 milijardi dinara dugorocnih i kratkorocnih kredita. Medutim, gotovo ništa nije vracano zadnjih deset godina. Zbog toga smo mi koji se bavimo poslovnom ekonomijom smatrali da otpis inokredita preko poverilaca Londonskog i Pariskog kluba treba iskoristiti za konsolidaciju domacih banaka, tako što bi se otvorio prostor da one preuzmu saniranje svojih dužnika. Naravno, selektivno, posle analiziranja stanja u svakom preduzecu pojedinacno. Sada je donet zakon koji je po mom mišljenju promašaj jer predvida da je glavni dužnik prema clanicama Londonskog i Pariskog kluba država. Država je oslobodila banke tog duga, s tim što traži da ga one konvertuju u akcije i predaju državi, a da pravi dužnici, propala privreda, moraju da vracaju svoj dug. Nije, dakle, napravljen prostor za banke da bi one mogle preko otpisa da saniraju ona preduzeca koja imaju perspektivu za opstanak, kakvih medu dužnicima ima dosta.
Domace banke su predale kapital državi, zatim su rasturene i otvoren je prostor za banke spolja, koje ce kreditirati – mala preduzeca?! Da bismo preko malih preduzeca mogli da zaposlimo celu privredu morali bismo da formiramo 400.000 malih preduzeca. A kome ce ta preduzeca da prodaju robu? Mala preduzeca su neophodna kao kolateralna investicija za racun velikih preduzeca, medu njima postoji organska veza. I šta se po tom pitanju dogodilo za ove dve godine? Ništa.
Izvozna sposobnost srpske privrede takode je u konstantnom padu. Ima li nagoveštaja da sa postojecim konceptom reformi to moglo da se u dogledno vreme promeni?
Najveci izvoznik srpske privrede bila je pancevacka „Petrohemija“ – 150 miliona dolara ili u to vreme 350 miliona maraka. A „Petrohemija“ više uopšte nije izvoznik jer je cetiri puta „pojela“ svoj kapital. Nekada smo, kao što sam rekao, izvozili 30 miliona pari cipela. Pojedini proizvodaci tekstila izvozili su i 80% svoje proizvodnje. „Rudnik“ iz Gornjeg Milanovca je izvozio šest miliona jedinica ili 83% svoje proizvodnje. Sada je bankrot, u stecaju. Zbog zamrznutog kursa za izvoznike je nastupila potpuna destimulacija. Ali se zato stimuliše uvoz: pogledajte, na domacem tržištu možete pronaci 20 vrsta maslinovog ulja iz Španije?! Niko više ne kontroliše šta se uvozi, veliki deo toga je cist šverc-komerc. Ne placa se carina ni porez na promet. Neka kažu koliko je ove godine stotina hiljada metara teksas platna uvezeno, pod kojim uslovima i koliki je porez na to placen. Neka oni koji su zaduženi malo ispitaju to.
Potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus je nedavno, uporedo sa isticanjem svoje kandidature za buduceg predsednika Srbije, saopštio i podatke o dvogodišnjem bilansu dobijenih donacija i povoljnih kredita iz sveta. Šta je nalicje ovih cifara, ako se uzme u obzir i dalje neracionalno poslovanje javnog sektora i budžetske potrošnje uopšte (što je nedavno konstatovao i ministar đelic) a gradani, pak, ne osecaju znacajnije poboljšanje?
Poznato je da je gospodin Labus, odnosno nemogucnost saradnje sa njim, jedan od razloga zbog kojih sam ja dao ostavku na funkciju saveznog ministra finansija. Hteo bih da pitam, da se to javno jedno kaže, šta je od kredita koje smo dobili uloženo i u koju firmu? Koje je preduzece spašeno i pokrenuto tim sredstvima? Onda možemo da diskutujemo. Koliko ja vidim, novih investicija nema. Sve je zaribalo, postrojenja su zastarela jer 10-15 godina ne ulažemo ništa, pa je oprema prešla svoj vek trajanja. Pre nekoliko dana novi ministar energetike je rekao da ako ne povecamo cenu necemo moci da remontujemo naše elektrane. A i kako bismo kada je gubitak elektrana dostigao 140 milijardi dinara. Država mora da obezbedi nove kredite, jer gradani koliko god im povecavali cenu struje taj nedostatak sredstava nece moci da pokriju. GADNO NAM SE PIŠE
Prema receptu MMF jedino je prihvatljiv ekonomski model u kome postoje profitna preduzeca, stabilna valuta, liberalno tržište i – ogroman broj nezaposlenih (kao neka vrsta „kolateralne štete“). Postoji li alternativa takvom pristupu ekonomskoj politici, ili nemamo nikakvog izbora (tj. sred matice globalizacije nema mesta nacionalnim specificnostima) što zagovaraju današnji eksperti srpske vlade?
U postojecim okolnostima, mi možemo da sacuvamo kurs, stabilne cene i da reformišemo privredu samo uz grozno otpuštanje radnika. U odnosu na 1989. godine vec smo pali skoro ispod polovine ondašnjeg nivoa zaposlenosti. A kako ce ovaj narod izdržati pri tom stanju zaposlenosti, kako cemo izvesti privredu iz zone gubitka, hocemo li likvidirati 500-600 velikih preduzeca… prepustio bih ovoj vlasti da to ona reši. U svakom slucaju, mislim da nam se bez dodatnog ulaganja i preuzimanja (ovo naglašavam) naših preduzeca od stranog kapitala gadno piše. To je naš jedini izlaz, u periodu od narednih 5-6 godina.
IZIT (Institut za tržišna istraživanja) je nedavno objavio rezultate svog istraživanja prema kojima je iz meseca u mesec potrošnja cak i prehrambenih proizvoda sve manja, što ce se prema mišljenju strucnjaka ovog instituta tek dramaticno ispoljiti u trenutku veceg ucešca zimske struje u kucnim budžetima (sa cenom uvecanom za 50%) ali i novim troškovima industrijske proizvodnje. Kakvi ishodi, po Vašem mišljenju, takvog „reformskog kursa“predstoje, hoce li ceh i ovog puta platiti najsiromašniji?
Treba imati u vidu da su tokom 2001. godine plate porasle 107% u odnosu na prethodnu godinu. Plate ce rasti i u ovoj godini, što stvara nove gubitke za privredu koja ne radi. Ali i pored toga, narod je osiromašio i dalje se mnogo više menjaju devize za dinare a ne obrnuto. Troši se lagerovano, iz „carapa“, što dokazuje da narod jako teško živi. Dobar pokazatelj toga je što se i dalje, dok društvena trgovina propada, veliki promet robe i dalje obavlja na ulici. Na žalost, sve ovo, kao i masovna otpuštanja nastavice se sve dok se vlast ne opameti i promeni svoj koncept privatizacije. Do tada, srpska privreda ce nastaviti dalje da tone, a sa njom i cela zemlja.
„JEFTINOCA“
Nedavno je u jednoj beogradskoj opštini izvršena privatizacija fabrike pamucne trikotaže. Medutim, privatni vlasnik nije, kako se ocekivalo, obnovio proizvodnju – ispostavilo da je njega interesovalo samo kako da se domogne gradevinskog zemljišta, jer je najavio da ce na parceli fabrike biti podignut poslovno-stambeni kompleks. Ukazuju li ovakvi primeri na opasnost da se tranzicija pretvori u neoliberalisticku rasprodaju u kojoj bi pojedinci bliski visokim politickim krugovima ostvarivali ogromnu dobit a vecinsko stanovništvo i dalje klizilo u sve vecu bedu?
Mi smo nekada bili poznati po proizvodnji tekstila i obuce, a te su grane danas potpuno uništene. Kako cete ljudima, bez proizvodnje, i pod ovakvim kursom održati plate na prosecnom nivou od 200-300 maraka, ako oni realno sada dobijaju polovinu onoga što su imali pre dve godine, jer su cene dostigle indeks 300? Može gospodin Dinkic da tvrdi kako nece tri godine da razgovara o promeni kursa. U redu je, ljudi nemaju cime da kupuju devize iako su one sada jeftine. Ali, šta ce za te tri godine ostati od privrede? O tom potom. Ko se poslednji smeje (iako situacija uopšte nije za smejanje) najslade se smeje. Ja tacno znam šta ce biti, kao šta sam znao i pre 20 godina. U vreme kada je predsednik Savezne vlade bila Milka Planinc mi smo radili analizu jugoslovenske privrede do 2000. godine, pa kada smo došli do 1997. prepali smo se. A, pazite, to je bio sasvim drugi nivo obima proizvodnje, on je sada samo 40% nekadašnjeg.
HOROR
Ako uporedimo 1994. i 2001. godinu videcemo da je pre sedam godina bilo 1.606.000 zaposlenih dok poslednji podaci govore o 1.367.000 zaposlenih. U meduvremenu registrovano je 40.000 novih privatnih preduzeca, što medutim ne znaci ništa ako se uzme u obzir da je prosecan broj zaposlenih u tim preduzecima 4 radnika. Prema tome, 55.000 privatnih preduzeca zapošljava svega 234.000 radnika (i nije tacan podatak koji je izneo ministar za rad da imamo 450.000 preduzeca i 1.800.000 zaposlenih). S druge strane, 1.100 velikih društvenih preduzeca zapošljava 800.000 radnika. Od 1.100 cak 700 je propalo i na njih otpada 88% svih gubitaka, uz 650.000 ljudi na platnom spisku. Medu najznacajnijim gubitašima nalazi se 459 preduzeca iz oblasti industrije i rudarstva, a šest industrijskih grana je u potpunosti izgubilo sav kapital.
Dakle, kao što vidite, suprotno nekim tvrdnjama vlasti, situacija u domacoj privredi se drasticno pogoršava.
