Lako je isluženoj šivaćoj mašini koja kroji šajkaču, onoj u Nemanjinoj 23 u Užicu, da precizno bode po čoji kad je opslužuju vične ruke starca. Pa one su, ima pola veka tome, kad se u parisku modu odavde gledalo kao u jovanjsko čudo, šile mini suknje za francuske dame i odela za galantnu gospodu.
Zbog njih su se u Gradu svetlosti pred Đorđem R. Jokićem skidale neke druge kape. I neka Šapca, nek pamti kamu mu je poljupce iz Luvra, makar u onoj pesmi o dedi – bonvivanu, slala Mona Liza, ali neka se i zna da su danas najstarijem užičkom zanatliji pozive da radi za njih slale ugledne pariske modne kuće. A on ih prihvatao samo povremeno i nakratko. Ne duže od dva meseca godišnje. Od dobrih para, ali uz dosta rada, draži mu je bio lak i skroman činovnički dinar, piše “Blic”.
Umesto kovača – krojač
Đorđe R. Jokić gazi kroz 86. i danas mu je, dok šije šajkače, šapke, kačkete, da bi dopunio malu penziju, krivo što nije ostao da radi u Parizu. Da je znala mladost šta će doneti starost, ne bi se vratio u Užice da uživa mekan hleb iz hladovine kancelarija državnih preduzeća.
Rođen je 1935. u selu Kačer kao treće od šestoro dece svojih roditelja. Posle osmoletke otac ga je dao na kovački zanat u Tripkovu, samo suviše je bio slabašan za čekić i nakovanj. Kao 14-godišnjak upisao je krojački zanat. Za zvanje šnajdera tada se školovalo tri godine, a Đorđe je sve savladao za sedam meseci. Potom se zaposlio u krojačkoj zadruzi.
– Posla za šnajdere je imalo toliko da nam uoči Nove godine i Prvog maja nije bilo spavanja. Šili smo narodne nošnje i građanska odela, Užice se tada industrijski razvijalo i narod je imao para i voleo da ponovi garderobu – priča Đorđe R. Jokić.
Put u grad svetlosti
Iako umešan i vredan krojač, Đorđe nije hteo da se pomiri da čitav radni vek provede za šivećom mašinom. Upisao je ekonomsku školu i završio je sa odličnim uspehom. Sa novostečenom diplomom mogao je, kaže, da se zaposli gde želi. Izabrao je jednu državnu firmu. Pre podne je radio u njoj a po podne, kad je bilo posla, šio po narudžbini u svojoj kući.
– Uzevši mesec dana godišnjeg odmora 1965. sam turistički otišao u Pariz. Ja, za njihov standard obična beda, u svetske trendove neupućeni Balkanac, šetao sam Šanzelizeom i gledao neke slobodne, oskudno obučene dame koje su se smelo nabacivale muškarcima i vukle ih za ruke. Druge, mnogo pristojnije žene su nosile suknje do iznad kolena, a muškarci farmerice. Naviklom na šivene pantalone od štofa i suknje do potkolenice, meni je sve to bilo čudno i nepojmljivo. Ali opet izazovno – priča nam stari užički krojač.
Radio 14 sati dnevno
Lutajući između Luvra gde je video Mona Lizu i Ajfelovog tornja sa kog je Pariz gledao kao na dlanu, naišao je na oglas. Jedna modna kuća tražila je krojača.
– Kažem sebi – što da ne. Odem i prijavim se, ispričam da sam Jugosloven na godišnjem odmoru, da umem da radim i imam iskustvo, da bih probao. A oni me prime. Počeh tako šiti mantile, kostime, muška odela. Radio sam 14 sati dnevno, da je moglo, radio bih i svih 16. Zadovoljni oni – zadovoljan ja. Zbog imena Đorđe prozvali su me Žorž. Kad se primače kraj godišnjeg odmora, nevoljan da se vratim u Jugoslaviju, pozvah firmu i zamolih za mesec dana neplaćenog odsustva. Odobriše mi, a ja ostadoh u Parizu da šijem – veli starina.
Kad je drugi mesec istekao i kad je morao da se vrati, Đorđe je na stolu pred sobom imao ponudu da ostane i radi u Parizu. Gazda mu je ponudio dobre uslove za ostanak. Sve što je trebalo je da plati 500 franaka radnu dozvolu i da stavi potpis na ugovor.
– Odbio sam. I pogrešio. Mangup, službenik, zadovoljan svojim manje plaćenim ali mnogo lakšim poslom u Užicu nisam hteo da crnčim za kapitalistu. Da jesam, danas bi imao penziju hiljadu evra i bilo bi mi ravno sve do Kosova – priča Jokić.
“Žorž, ostani”
Opet, nije ni trajno hteo da se odrekne Pariza. Trebao mu je novac za kuću koju je gradio u Užicu pa je još 14 puta odlazio u francuski prestoni grad da radi dva meseca godišnje. I uvek jedan mesec godišnji odmor, drugi neplaćeno odsustvo. Kad god je dolazio, priča, uvek su ga kao iskusnog majstora zanata dočekivali raširenih ruku, kad god je trebalo da krene kući, sretala ga je molba: “Žorž, ostani”. A Žorž neće pa neće.
– Mini suknje koje je dete sa sela šilo za pariske gospođe Jugosloveni su mogli da samo gledaju na televiziji, a platu koju sam zarađivao samo da sanjaju. Jednom gazdarica uđe u radionicu, a njeno pašče, da prostite, pravo među noge mojoj koleginici. Briznem u smeh, a svi ostali prekorno gledaju u mene. Kažu: Žorž, to nije pristojno. Krivlji ja nego pas. Rekoh, džaba ti pare i kad čovek ne može da se nasmeje. A i lakše je bilo držati olovku nego iglu – priča stari užički krojač.
Australija
Moglo mu se da u državnoj službi menja preduzeća. Sa diplomom ekonomske škole radio u je u socijalno-penzionom osiguranju, potom u užičkoj opštinskoj administraciji, na kraju i u bolnici. Dalo mu se da priušti sebi duge pauze. Jednu takvu iskoristio je da ode u Australiju. U Melburnu, na preporuku tamošnjeg Srbina, zaposlio se u firmi koja je šila šatore.
– Tu su me prozvali Džorž. Gazda koji me je veoma cenio, kako je vreme prolazilo, bio je ubeđen da ću ostati kao i mnogi Jugosloveni koji su došli privremeno, ali ostali zauvek. Džordž nije bio jedan od njih. Posle šest meseci sam digao sidro. Kada je video da ne može da me ubedi da ostanem, gazda me je molio: Geogre, come back. Nisam mu udovoljio – nastavlja krojač iz Užica.
Nigde se, pa ni u lagodnoj državnoj službi, ne može doveka. Jokić je 1994. morao u penziju. Sila tanke penzionerske koverte navela ga je da se opet, ali mnogo ozbiljnije, posveti šnajderaju. U nekada čuvenom zanatskom kvartu u Nemanjinoj, u kome su danas samo on i jedan obućar, otvorio je krojačku radnju u kući koja je pod zaštitom države i koju je kupio od jednog iseljenika u Nemačku.
Šajkače stigle do Kanade
Jokić šije na “pfaf” mašini kupljenoj u Parizu. Stara ona, star on, ali rade kao švajcarski sat. Umesto da po stare dane uživa francusku penziju i digne sve četiri uvis, Đorđe šije šajkače, Mišićeve đeneralske šapke, šubare, crnogorske kape sa četiri ocila, čakšire, prsluke, ređe odela. Minijaturne šajkače, deset puta manje od standardnih koje služe kao suveniri i privesci najtraženija su mu roba.
– Krojači polako nestaju, posao nam je otela konfekcija. Prodajem na vašarima i sajmovima, a roba mi je najtraženija u Guči i na Ravnoj gori. Vole Srbi šajkaču. Moje su stigle do Kanade, Australije, Amerike, Rusije, Nemačke, Austrije. I do Francuske, tamo gde je otmena gospoda davno nosila moja odela – kaže Đorđe R. Jokić.
Izvor
Blic Original Article
