Kapi vode tople kao njeni dlanovi razlivale su se pod suncem poput mleka prosutog posle prve muže. Sklopila je oči, podižući ruke ka nebu u nemoj molitvi, u saglasju sa tom beskrajnom lepotom.
Raskošni cvetovi mirisali su kao majčina dušica, opojno i ospokojavajuće. čule su se i ptice. Cvrkutale su tiho, milozvučno.
„Bez ptica, nema romantike“, pomislila je, smešeći se usnama punim tople vode.
Osetila je kako joj prilazi, skoro nečujno, hitro, gipko kao mačak koji se šunja oko plena, samozadovoljno i siguran u konačan ishod poslednjeg skoka na plen.
Ruke su mu bile tople kad joj je dodirnuo vrat, toplije od vode. Naježila se i pokušala da podigne ruku, da se nekako odbrani, da mu kaže dosta, ali koža joj se ježila, a volja topila kao maslac na vrelini, od tog dodira, od njegovog daha koji se, polako kao lahor, igrao njenom kosom mekšom od somota. Želela je da bude taj lahor, da se prepliće sa njegovim dahom, da mu se skriva od pogleda i da ga miluje, dok žmuri. Htela je da im se uskovitlana krv spoji u jedan jedini krvotok, razgranat u uzajamni smisao postojanja, u tu čežnju od koje gore i grudi i bedra.
Bio je visok i vitak. Mirisao je na kolonjsku vodu. Ili na parfem. Svejedno, bio je mirišljav kao tek okupana beba. Dok je govorio, pokreti njegovih usana su je podsećale na zavodljiv ples koji mami u greh.
Jedva se uzdržavala da ga ne dodirne po licu. On je u njoj budio najnežnije emocije i zbog toga se kraj njega osećala opuštenom i moćnom, senzualnom i privlačnom, neponovljivom, jedinstvenom, finom ženom koja je imala nežne ruke i snen pogled, odmorna, bez bremena briga.
Voda je kapala, sunce se presijavalo u njenim očima, dok je drhtala, ježila se od želje, od zime, usred proleća vrelog kao užarena peć usred mraza. Držala ga je čvrsto u zagrljaju. Mogla je da oseti hitre otkucaje njegovog srca, pripijenog uz nju, da uživa u mirisu njegove kose, u vratu tankom i mirišljavom, kao lavanda, kao greh.
„LJudi se zatvaraju u čvrste ljušture svog života, bežeći od iskušenja, da bi izbegli rizik da izgube, da ih sutra boli. Ako prigušimo strune svojih osećanja, da ne bi zasvirale melodiju tuge, nikada nećemo čuti ni zanosnu muziku snoviđenja koja svira dok volimo. Dok se pravimo da volimo. A obe se sviraju na istim strunama“, razmišljala je.
Osećala je kako je nežne ruke meke kao prvi san dodiruju po obrazima i oko struka, kako se smeštaju među njena bedra, da gore i vrište od te nežnosti. Zatvorila je oči i još snažnije osetila mekoću njegovih usana. Bio je topao i nežan, beskrajno nežan. Osećao je svaku njenu misao kao da je neraskidivi deo nje, kao da su jedno biće, on i ona, kao da je on ona druga strana nje, pa joj čita svaku želju, svako htenje, ne iz očiju, nego direktno iz raspukle duše.
NJegovi poljupci je nisu pekli, njegova brada nije grebla, njegov dah je bio nestvarno mirisan. To vižljasto telo nije mogla da obuhvati rukama, stalno je bežalo kroz njih, ali ga je osećala snažnije nego ijedno drugo.
Tek tako, dok žmuri, mogla je i da vidi, jasno kao dan, tog čoveka koji je mirisao kao tek ubrana ruža i bio čitav njen svet, sa sveže obrijanim licem koje je čekalo samo njene poljupce. Oči su mu bile plave kao nebo, a koža kao u bajci o Trnovoj Ružici koju joj je pričala majka u suton, kraj vatre, dok senke šaraju vile i nakaze po zidovima trošnog kućerka.
Ruke, duge, nežne, prsti negovani, meki kao paperje u jastucima od venčanja, preplitali su se sa njenim rukama, gladnim nežnosti. Razumela je svaki njegov pokret, svaki drhtaj njegovog tela izazivao je buru u njenom. Htela je da bude ptica, da odleti kroz prozor, da krilima pobedi zemlju, da se sakrije od svega, da ponese samo miris i dah čoveka koji se smestio u njene zatvorene oči i tamo je čekao, kad god je život ubije monotonijom i grubošću.
Trepereći kao maslačak na prvom prolećnom povetarcu, kao pahulja u teškoj, olujnoj noći, prepustila se uživanju i tom poljupcu prozirnom kao paučina, nestvarnijem nego njen san.
Zadrhtala je. Vetar odnekud donese miris ljubičastih petunija.
Škripa vrata je prenu, a dobro poznati obrisi muškarca sa francuskim ključem u rukama na pragu kupatila je prenu i iznervira.
– Milojice, da me pustiš na miru, da se operem ka’ čovek. Ne mogu, bre, ni minut da odmorim, a da me neko ne vikne.
– Ko te viče? Samo se ti peri. Ne smetaš ti meni. Nego moram da završim pos’o – rekao je pomirljivo.
Ali, ona je htela svađu. Bila je besna kao besan pas.
– Šta si sada naš’o da popravljaš taj odvod? Kumim te celi dan, a ti navalio baš kad sam počela da se kupam. Ne daš mi mir ni za pod nokat, ni za minut da uživam, pa Bog.
– To i ja tebe, Stamena, mogu da pitam, kakva je to zajebancija. Terala si me da ovo uradim, a sad zajebavaš. Jel’ ti nemaš preča posla nego da se razvlačiš po to kupatilo, sada kad sve ode u božju mater, kad se zapušila kanalizacija. ‘Oćeš da me potopi ta nečistoća.
– Eh, ti sve vidiš crno.
– More, ne vidim ti ja ništa ovako zabijen u ova govna.
Stamena se nasmeja zvonko, toplo, gledajući u debeli, jak suprugov vrat, u njegove mišice nabrekle od rada, gole, podmazane znojem kao telo onih bodibildera koje je krišom gledala na televiziji, ponekad sa rukom među nogama, namrštena i tužna kad uveče Milojica zaspi, preumoran od teških radova na imanju toliko da ponekad nije stizao ni znoj sa sebe da spere. Samo bi se strovalio u krevet.
– Što ležeš toliko prljav u belu posteljinu? Nismo stoka, Milojice.
– Pusti me ženo, ne znam di sam, moram da se odmorim. I prikopčaj tu gubicu, da ti ne zavrljačim ćušku. Mnogo si, bre, pobesnela. Kad sam te uzeo, bila si manja od makova zrna. Pitala me majka jel’ ti znaš da govoriš, a gle u šta se izrodi. Ne zatvaraš ta prokleta usta.
A onda bi joj pomirljivo pružio ruku da legne kraj njega. Znoj mu je izbijao po čelu, po rukama, svuda, a ona je udisala taj miris težačke kože koji je u njoj izazivao i želju i odbojnost. Više pustu želju napuklu kao zemlja kad na nju neće ni kap kiše da legne, pa samu sebe razjede, posna, sušna. Kad kiša zabubnji po prozorima, nadigne se vrelina, magla spusti, a crnica upija, bubri od vlage, sve što u nju baciš rađa. Svako seme, sve.
Ona nije. I pucala je i bubrela i kod žena po selu bila i kod ginekologa u varoši, sve je probala i banje i uzdržavanje i da se mužu da u posebne dane, ali svi su joj rekli da je mlada, da se malo strpi.
– Sve je u redu sa tebe, Stamena – kazala joj je baba Stojanka, najbolja u selu, odvajkada najbolja za one ženske stvari.
Kad ode kod nje, uvek se pribirala da se ne nasmeje, na svu svoju muku, jer je Stojanka, već pri kraju sedme decenije, bila brkata kao Stanoje Glavaš. Da je htela, mogla je brkove da suče. Ali, na to stara nije davala pet para. Ona je to videla kao beleg od Boga.
– Što baš mene unakazi? – govorila je, jer to nije bilo pitanje, to je bila tvrdnja. – Zna dobro Gospod gore šta čini. Nije naše da se mešamo u ta sveta posla. Dao mi beleg da mogu da lečim i pogađam.
Baba Stoja joj je prorekla, kad je gledala u pasulj, da će da ima troje dece, zdrave, rumene i radne i to sve sinove.
– Šta će ti popišulja, samo da drhtiš za nju dal’ će kopilče da ti donese u kuću. Imaš imanje, imaš dobroga čoveka, drž se ti njega. Al’, ako ćeš da rađaš, a to će da bidne čim se malo naviknete jedno na drugo, čim se usaglasite, morate malo i da se pritegnete, da pazite šta i kako radite, da ceo pos’o ne pokvarite. Pa, i pevac kad legne na kokošku, ne snese svaki put jaje.
Zato se od baba Stojanke vraćala pomalo ljuta, a mnogo zabrinuta.
– Nemo’ bre tako, smiri se. Ne skači na mene stalno. Jel’ čuješ šta žena kaže? Ako ‘oćeš decu, moraš da se smiriš. I to stalno ripanje pod tebe, Milojice, ja teško da više mogu da izdržim – govorila je Stamena.
A, u stvari, volela je kad je Milojica dohvati i stegne rukama grubim od teških poslova sa žuljevima tvrdim kao kora po drveću. Pa kad ih spusti na njene dojke teške od snage. I kad ih gnječi kao ona testo za pogaču, prevrće i valja dok joj se bradavice krute, a neka milina šeta kroz telo kao struja. I isto tako udara i u slepo oko i među naježena bedra.
– Šta mi to radiš, čoveče – jecala je pod njegovom snagom.
Uvek je s njom u krevetu bio besan kao besan bik, silovit kao priroda ona napolju kad se razbesni, kad projuri i pohara, preplaši sve živo, i ono što hoda i ono što gmiže, pa lomi sve pred sobom, lomi i nosi. Vetrovi šibaju i urlaju, a onda se najedanput sve smiri, oblaci se raziđu, neman umukne, sunce se pomoli i počne da greje i sve živne. Tako i ona, tako i Milojica kad sve prođe, kad se istrese u nju, svaki put iznova tražeći naslednika da mu u ruke preda traktor, da on nastavi da ore po utrobi, po kori, po crnici, po njivi i ženi. Nekoj, svojoj, što će njena mati tek da mu rodi.
A kad se okrene ovako kao sad, pa se zagleda u nju sa očima crnim kao gavranovo krilo, a brk mu se smeje, igra kao balerina na natkazni kraj kreveta u sobi za spavanje, u njoj sve protrne, unervozi se, stegne, zalegne kao pšenica za vetrom, slomi se i utiša.
Stamena pogleda muža i pozva ga u kadu glasom promuklim i tihim.
– ‘Ajde, dođi.
– Di ću sad? – pitao je, a lepo je videla kako se lomi i premišlja. – Luda ženo, zapušen ovaj dovod, sve će se razlije.
– Što da se razliva, nećemo vodu da ispušćamo dok ti to ne popraviš. Al, popravljaj posle.
– Kad posle?
– Pa, posle.
On se grohotom nasmeja. Grlo joj se steže, pruži ruke prema njemu, izdiže se i povuče ga na sebe, onako, skroz umazanog. Ali, joj nekako dođe lep, još lepši nego inače.
– Dođi – prošaputa mu ponovo, dok se već gnezdio u nju, dobrim, prisnim pokretima od kojih joj se, i pod vodom, ježila koža.
– Ej, Stamena, Bog te – promrmlja Milojica.
„Daće Bog, biće sin“, pomisli žena i stisnu se uz njega kao pijavica uz nogu, dole, u bari.
A voda se, u naletima, pod ritmom njihovih pokreta, prelivala preko kade i plavila kupatilo.
