Priča sa Radovanom Karadžićem je završena, ono što sledi videli smo mnogo puta: zbunjeni ulazak u sudnicu Haškog tribunala, slušalice na glavi, izjašnjavanje po optužnici, suđenje, svedoci… i već za desetak dana ovo „čudo“ ući će u poznati kolosek, redukujući se na rutinsko praćenje jednog procesa koji će se, u odnosu na već viđeno, izdvajati samo po drugom imenu i prezimenu.
I mnogi će reći da je u ovom času Radovan Karadžić Srbin s najvećim teretom na plećima. Ne slažem se.
Po mom skromnom mišljenju Srbin koji se ovih dana nalazi u izuzetno složenoj i u svakom slučaju vrlo teškoj, najtežoj situaciji, ne zove se Karadžić već Dačić. Ivica Dačić.
Ovaj naslednik Slobodana Miloševića, predsednik Socijalističke partije Srbije, postavljen je, kao što znate, pre nekoliko dana na mesto zamenika predsednika Vlade Srbije i (što je u ovoj priči svakako interesantnije) na mesto ministra srpske policije.
Svedeno na hijerarhijski, operativni nivo, suština cele ove priče glasi: Ivica Dačić je uhapsio Radovana Karadžića.
Bez obzira na to što je u noći između ponedeljka i utorka Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo saopštenje da MUP Srbije nije učestvovao u lociranju i hapšenju Karadžića, niko ne veruje da je Tadić te večeri probudio zbunjenog Dačića da ga obavesti kako je Karadžić uhapšen, odnosno, Ivica Dačić će u istoriji Srba ostati zapamćen kao čovek koji je stavio lisice na ruke najtraženijeg srpskog begunca. Od te ocene Dačića niko odbraniti neće.
A sada da vidimo da li je to za Dačića i njegovu političku karijeru dobro ili je loše. Tačnije, kakva je perspektiva briljantnog studenta političkih nauka iz sela Žitorađa, kod Niša.
Biračko telo Socijalističke partije Srbije imalo je i danas ima nacionalni predznak. To su birači koji na sudbinu Srba u Bosni ili u Hrvatskoj gledaju sa istom zabrinutošću kao na sudbinu Srba Kosova i Metohije. To je biračko telo koje je u Slobodanu Miloševiću videlo novog Karađorđa, to su ljudi koji, bez izuzetka, misle da je Haški tribunal osnovan sa idejom da sudi samo Srbima (u što ih taj sud stalno i sve više uverava) a mnogi od onih koji su ostali dosledni i na poslednjim izborima glasali za SPS, i danas na zidu drže slike Miloševića, Karadžića i Mladića.
Sve to Dačić zna, a ipak je njegova policija uhapsila Karadžića. Zašto?
Postoje dva logici bliska objašnjenja: prvo kaže da je Ivica Dačić ubeđen kako će Vlada Srbije, čiji je potpredsednik i ministar policije, za relativno kratko vreme uspeti da poboljša život Srba do te mere da će oni (Srbi) oprostiti SPS-u i koaliciju sa Tadićem i čedom Jovanovićem, kao i hapšenje Radovana Karadžića.
Drugo objašnjenje leži na ubeđenju da Ivica Dačić zaista nije znao ni gde je Karadžić ni da će on biti uhapšen. Tačnije, da je predsednik Srbije Boris Tadić, postavljanjem svog čoveka na čelo Bezbednosno-informativne službe (BIA) munjevito razbio mrežu zaštite Karadžića i samo uz pomoć ljudi iz BIA stavio Radovana iza rešetaka.
Ako je ovo tačno, onda je to situacija iz koje Ivica Dačić može da izađe samo tako što će raskinuti koaliciju SPS-DS, i srušiti republičku vladu. A to znači nove izbore. U protivnom, Dačić i njegova partija izgubiće biračko telo do mere da nikada više neće moći da preskoči izborni cenzus. Ovo će biti jasno možda i pre nego što tekst koji čitate prođe kroz mašine u štampariji.
Nikako se u ovim analizama sadašnje i buduće pozicije Ivice Dačića ne može preskočiti bezbednosna komponenta; Karadžić je imao i danas ima ogroman broj poštovalaca koji se mere na milione. Za takve je od ponedeljka predsednik SPS-a najveći neprijatelj. I zato ostajem kod tvrdnje s početka teksta – od poznatih Srba danas je Ivica Dačić u najtežoj situaciji.
