„Halo. Dobar dan. Želeo bih da dam oglas da prodajem bubreg!“. Tako je poceo neobican telefonski razgovor sa našim citaocem Draganom Erdeljanovicem, koji je pre izvesnog vremena pozvao našu redakciju u Bad Vilbelu. Erdeljanovic je, kasnije cemo saznati, o ovakvom nacinu da reši svoje probleme razmišljao i ranije, ali je konacnu odluku doneo kada je, pre izvesnog vremena u „Vestima“ procitao pricu o zemljaku iz Aleksinca koji prodajom organa pokušava da reši finansijske probleme.
Nedugo posle Erdeljanovicevog poziva, reporter „Vesti“ obreo se u Pinebergu, mestu na severu Nemacke iz koga nas je potencijalni prodavac pozvao. Rec je o malom luckom gradu, nedaleko od Hamburga.
Roden i odrastao u Zrenjaninu, a u Nemacku došao oktobra 1993. godine i dobio tada jedini moguci status – izbeglicki. Dobrodržeci pedesetogodišnjak, tapetar po zanimanju, ali zbog nerešenog boravišnog statusa ne može da radi, tacnije ne može da dobije radnu dozvolu.
Ne postoji drugi nacin
Vec sam devet godina ovde, stekao sam mnogo prijatelja i poznanika. Želeko bih da ostanem tu gde jesam, da živim i radim kao sav normalan svet. Vec duže vreme ucim nemacki jezik iz knjiga, nabavio sam i veliki srpsko-nemacki recnik. Ali, na mom putu ka sreci i boljem životu, ispecili su se ti prokleti papiri i ja sada ne vidim drugog nacina da ih dobijem osim da prodam taj zdravi deo svog tela, kaže Erdeljanovic, „ubedujuci“ nas u ispravnost svoje odluke.
Sve mi je ovde neizvesno, ali ne mogu ni dole da se vratim. Niti mogu, niti želim. Hiljade mojih zemljaka je bez posla, od cega bih živeo – vajka se Erdeljanovic. – U „Vestima“ sam procitao clanak o jednom gradaninu iz Aleksinca, koji želi da proda svoj bubreg kako bi rešio stambeni problem u Moskvi. E onda sam sebi rekao: „Pa, ti bi mogao da prodaš bubreg onome ko ti omoguci ili pomogne da dobiješ boravišnu i radnu dozvolu u Nemackoj“.
Dragan ne zna da li je to uopšte izvodljivo, ali po njemu – vredi pokušati. Trenutno u Nemackoj živi od socijalne pomoci i strahuje da bi na prolece, ako do tada nešto ne uradi, mogao biti proteran u SR Jugoslaviju.
Zdrav sam, u dobroj kondiciji, nikada nisam duže bolovao niti biopodvrgnut nekom hirurškom zahvatu. Dobrovoljni sam davalac krvi i sportista od rane mladosti, kaže on verujuci da ce sve to biti dobra preporuka za eventulanog kupca.
Pokazuje nam zatim album porodicnih fotografija, posebno skrece pažnju na fotografiju cerke, koja se upravo udala i rodila devojcicu. Eto i to je nevolja, imam „papir“ sa kojim se ne putuje van granica Nemacke i joc nisam video svoje unuce. Voleo bih da mu se javi neko kome je bubreg potreban i kome bih pomogao. Zauzvrat tražim jedino da ta osoba i meni pomogne, kako bi se okoncala ova neizvesnost, i ja ostao da živim tamo gde zaista želim, kaže Erdeljanovic.
