Okupili se Srbi i Francuzi i tradicionalno u organizaciji Saveza Srba Francuske udruženo obeležili Dan primirja u Prvom svetskom ratu, ali i srpsko-francusko prijateljstvo začeto pre više od stotinu godina. Trajaće još dugo, dugo, to prijateljstvo koje je začeo Petar Prvi Karađorđević, obećavaju svi, pijetetom nadahnuti, na groblju solunaca u Tijeu, dvadesetak kilometara udaljenom od Pariza. Tu, pod 756 jednako isklesanih kamenih krstova, večno počiva naše najvrednije blago, junaci koji su položili živote za slobodu i mir i u nasleđe ostavili želju da rata nikad ne bude. Nažalost, vreme piše drugačiju istoriju, svet počesto prolazi kroz periode zveckanja oružjem.
Cveće je doneseno na groblje. Uz pravoslavna obeležja – sveću, žito, pogaču, vino i iz kandila raspirivani tamjan – parastos je služio prota Slaviša, ponavljao “Vječnaja pamjat”, “Gospodu se pomolimo”, u hor je povezao “Oče naš”, pa objasnio:
– Molimo se za vojnike i vojskovođe u Velikom ratu koji su za našu budućnost dali svoje živote.
U naknadnoj besedi sveštenik je oslikao izražavanje ljubavi, poštovanja i zahvalnost borcima za nasleđe “da živimo u slobodi”, setio se i svog čukundede koga je kao solunca u rat pokrenula vera Hristova.
U dekoru ratnih trofejnih srpsko-francuskih zastava, po prijatnom jesenjem sunčanom vremenu tekla je ceremonija koju je kanalisao vođa protokola Goran Radovanović, sve dok tehnika nije zakazala i prepustila da se himne “Bože pravde” i “Marseljeza” pevaju “na suvo”, bez muzičke pratnje. I, moglo je i tako.
Na red dolaze protokolarne komande ceremonijal-majstora Filipa Renijea, koji polagačima venaca pokazuje put do jarbola ispod kojeg se salutiranjem ili minutom ćutanja odavala pošta herojima onog doba. Ambasada Srbije na čelu sa ambasadorkom Natašom Marić i pukovnikom Dejanom Milosavljević donela je venac u bojama trobojke. Savez Srba Francuske predstavio je čelnik Đuro Ćetković. Tu su i venci Udruženja francuskih starih ratnika, Udruženja Kraguji sa Jelenom Radenković i Marijom Medić, dva venca Svesrpske zajednice Francuske, jedan su nosile Suzana Reljić i Milka Karak, a drugi Slađana Stamenović. David Jakovljević je do podnožja jarbola doneo cveće Udruženja Deca Jasenovca, Vladan Stefanović – Udruženja ANAK Kralj Petar Prvi. Svom pradedi Svetozaru cveće su položili Nataša, Ognjen, Lena i Maksim Stanković. S posebnim simpatijama prihvaćeni su cvetni aranžmani gostiju koji su povodom ove komemoracije stigli iz Srbije, predstavnici tri udruženja: Potomaka ratnika Srbije 1912-1918, Kajmakčalan i “Arčibald Rajs”.
Kako je u današnjici sa savremenim mobilnim telefonima svako i fotoreporter, to su se slike množile i brzo bile razaslate sve do matice.
Finiš označava prigodan, ali zaista de luks koktel. Na dugačkom stolu pod šatorskim krilom – nema šta nema, sve je dar Suzane Reljić i njenog restorana “Viktorija”.
Žrtve ne zaboravljamo
Predsednik SSF Đuro Ćetković je u završnici ceremonije poimenično nanizao dugu listu zvanica, gostiju i aktivista koji su doprineli da uspešno prođe i ovogodišnje obeležavanje Dana primirja iz Velikog rata. Sličnu zahvalnost izgovorio je Filip Renije, komesar Plamena na Trijumfalnoj kapiji. Najmlađi besedničar bila je Jelena Radenković iz Udruženja Kraguji, između ostalog rekla je:
– Posle svih stradanja i gubitaka srpska vojska je iz Velikog rata izašla kao pobednica. Zato im neizmerno hvala i s čašću prenosimo pokolenjima zavet da se nikad ne zaborave ničije žrtve, pa ni naše.
Za srce nema granica
Autobusom iz Beograda, Kragujevca, Mladenovca i Ljubovije, na četvorodnevni boravak Parizu došla je grupa od 35 negovatelja naše herojske epopeje. U ime tri udruženja, Potomaka ratnika Srbije 1912-1920, Kajmakčalan i “Arčibald Rajs”, za “Vesti” su govorili prof. Sreten Cvetojević i Nikola Trtica:
– Mi, potomci, imamo 200.000 članova, baštinimo tradicije oba Balkanska i Prvog svetskog rata. Cilj nam je očuvanje sećanja na slavne pretke, podizanje spomen-obeležja, posete komemoracijama, obeležavanje najznačajnijih datuma, posećivanje naših vojničkih groblja, bivših logora iz perioda Austro-Ugarske monarhije gde polažemo vence. Sa istim motivom stigli smo u 20 zemalja. Impresivno je da su, na primer, danas u autobusu, dok sam objašnjavo gde idemo, svima nagrnule emocije, pa i suze, za srce nema granica. Slavne pretke ne smemo zaboraviti. Uzgred, u Srbiji je 80 odsto njihovih pravih potomaka – objasnio je Cvetojević.
Uz Tije, grupa iz Srbije množila obilaske:
– Venac smo položili na Trgu Trokadero, potom kraljevima Petru Prvom i Alekandru Karađorđeviću u podnožju monumentalnog spomenika na ulasku u Bulonjsku šumu. Uživali smo u lepotama Pariza, bili u Versaju, Luvru, videli Trijumfalnu kapiju, Ajfelov toranj, plovili Senom. U Parizu se i dobro jede, probali smo čuvenu čorbu od luka. Upleteni smo od raznih generacija, a najmlađa među nama je Katarina Kostadinovska (13) – rekao je Nikola Trtica.
Ponosni na korene
Lepe je reči izgovorio Filip Renije, komesar Plamena na Trijumfalnoj kapiji:
– Vi Srbi ste ponosni na svoje korene, odani ste, brižno negujete istoriju sećanja i mnogo vas volim. Vaš sam i moji ste. Živela Srbija, živela Francuska!
Igrice, a ne rat
Lazar Medić (8), učenik dopunske škole “Jelena Anžujska” se ovako predstavlja:
– Došao sam da pevam “Tamo daleko”. Zaboravio sam šta je Prvi svetski rat. Zaboravio i Drugi svetski rat. A znam da su Srbi bili pobednici. I sada ima neki rat. Jesu li Srbi jaki? Ja najviše volim da igram igrice na telefonu, s tim sam pametniji.
Počast svake godine
Ernesta (6) je dovela baka Dragica Trifunović, poreklom iz Jajca. Do njih Maja Nikolić govori: “Napišite da sam iz Župskog Aleksandrovca, to je ono vino, rakija”, a Milka Karan dodaje da je svake godine na groblju Tije, jednostavno, mora da se oda počast našim borcima.
Slavna istorija
– Nemamo pravo da u ime politike okrenemo leđa slavnoj istoriji. U Marseju, kad su 1934. godine ubili kralja Aleksandra Prvog Karađrđevica i Luka Bartua, ministra inostranih poslova Francuske, hteli su da ubiju i srpsko-francusko prijateljstvo – podsetio je David Jakovljević iz Dece Jasenovca.
Stradali su mladi
Penzioneri Marija i Dragiša Đalić su iz Vrnjačke Banje.
– Kuma Dana Dodić nam je predložila da dođemo na groblje Tije, da vidimo i ovaj srpski patriotizam. Ma, i nismo baš nešto, moglo je to masovnije. A ne mogu reći da mi je lepo, ovde osećam duše pokojnika, sve mladi ljudi na večnom počivalištu i to mi teško pada – setno je izvagao je Dragiša.
Чланак Dali živote za naš mir се појављује прво на Vesti online.
