VESTINedavno je u Srpskom kulturnom centru “Nikola Tesla – Davton“ u Melburnu održan tradicionalni turnir u boćanju “Dr Jovan Rašković“.
Bila je to još jedna prilika da se članovi kluba, ali i svi ljudi dobre volje, okupe, druže i nadmeću.
– Nažalost, prošle godine turnir nije održan zbog korone, ali već sada stvari se vraćaju u normalu – kaže predsednik kluba Goran Popović.
Prijavilo se 14 ekipa: Dalmatinska Drina, Rokbenk, Tesla, Republika Srpska, Kapetan Dragan, Bukovica, Bećari, Kotarci, Mile Marić, Zvezda, Ravni Kotari, Kadirovi, Ćelavi i Stari.
Kako smo obavešteni, prvi krug se igrao do 16 punata (bodova). Kad prođe prvi krug, igra se do 21 punata.
Sve zavisi od broja učesnika – ako bude više takmičara u četvrtfinale prolazi 16 ekipa, ali kako ih je ove godine bilo manje, osam ekipa je išlo dalje. Nakon toga, sledi polufinale i finale.
Članovi ekipa su nakon odličnog jutarnjeg roštilja krenuli u okršaj!
Kako nam priča jedan od učesnika, ranije su bili drugačiji uslovi za igru. Takmičari nisu imali napravljene zogove kao sada u Srpskom klubu.
– Došli smo da ulepšamo ovaj dan, da igramo buće. To je nešto najlepše, što mi Dalmatinci izuzetno volimo. Danas imamo 14 ekipa što je jako dobro, svi su se odazvali. Videćemo ko će da pobedi – kazao je Zdenko Mrkić.
Dok se vodila žestoka bitka, spremalo se jagnjeće pečenje za sve goste.
– Ja sam iz opštine Benkovac, selo Korlat. Imam veliko iskustvo s pripremom pečenja. Spremili smo prase i tri jagnjeta – ponosno će predsednik kluba Goran Popović.
On kaže da se članovi kluba, ali i oni koji to nisu, redovno okupljaju u ovom delu Melburna.
– Imamo izuzetno dobar klub zahvaljujući timu koji ovde radi i svim ljudima koji redovno dolaze. To su ozbiljni ljudi, odgovorni. Ovaj klub smo kupili 1992. ili 1993, to je tada bila ruševina, stara biblioteka. Sada je doveden u zavidno stanje, sve je renovirano, a uloženi su ogroman novac, rad i trud. Svaka zajednica, kao naša srpska, pravoslavna, treba da funkcioniše kolektivno, jer klub drugačije ne može da opstane – ističe Popović.
On dodaje da svi članovi i zainteresovani redovno dolaze petkom, subotom i nedeljom.
I zaista, klub zajednički donosi odluke oko organizacije događaja i nabavke hrane.
– Igramo balote i karte, šalimo se, družimo, pričamo o poslu. Imamo još raznoraznih aktivnosti u klubu, kao što je Dalmatinsko veče u oktobru. Nažalost, prethodne dve godine sve je to ispalo iz rasporeda zbog korone. Ove godine se nadamo da ćemo nastaviti sa redovnim događajima. Prošle godine smo pokrenuli i nadamo se da ćemo uspeti da svake godine organizujemo Srpsko veče – priča predsednik kluba.
Turnir je bila prilika i da popričamo sa Milenkom Veselinovićem, jednim od osnivača Srpskog kluba.
– Danas imamo najlepši klub u Melburnu, koji je još i otplaćen. A u početku je trebalo mnogo truda i rada da se to postigne. Uvek rado boćamo i igramo briškule, to je naš običaj – priča Milenko koji je otišao iz svog rodnog mesta, da bi se 1972. obreo u Australij.
Priča nam da se u početku izuzetno mučio, radeći dva teška posla, od čega ga danas u penziju značajno muče leđa.
– Ali, fala Bogu, zadovoljan sam što imam, a imam sina i kćerku. Imam jednog unuka i sve je sada dobro. Ne mogu nazad u stari kraj, to mi je najteže, ali možda, jednog dana – setno će sagovornik “Vesti“.
Milenko Veselinović je, inače, dobrotovor koji je učestvovao u svim akcijama u Melburnu i Sidneju.
– Učestvovao sam u svim akcijama od Sidneja, Boniriga, koledža “Sveti Sava“… Gde god sam mogao koliko-toliko da pomognem. Ako sam pomogao i meni će Bog pomoći. A, verujem da ću još jednom uspeti da odem u svoje selo Kašići u opštini Benkovac – iskreno će Milenko.
Kako su učesnici turnira istakli, cilj im je svake godine bio i ostao da se skupe, druže i na kraju počaste.
A, najbolji su zasluženo nagrađeni i peharima. Treće mesto osvojila je ekipa Tesla, drugi su bili Ravni Kotari (favoriti do poslednjeg trenutka), a šampionsku titulu nosi ekipa Mile Martić.
Mislima u zavičaju
Članovi ekipe Ravni Kotari pričaju kako je njihov kraj najbogatiji deo u Dalmaciji, u zadarskom zaleđu. Ima puno vinograda, smokava, livada…
O ljubavi svedoči i potez Nevena Jelača, koji je iz rodne grude doneo kamen da ga uvek podseća.
Ili kako je to objasnio Popović:
– Za čoveka se kaže da mu je koren tamo gde je rođen. I taj koren mu je u mislima, dokle god je živ.
Jagnjetina iz starog kraja
Kako ističe Popović, jagnje se ovde samo tako zove, ali nije kao u starom kraju.
– Jagnje ne može da bude kvalitetno kao u našim krajevima. Naše podneblje je povoljnije za uzgoj, pogotovo severna Dalmacija, benkovačka opština, kninska, Bukovica, pa deo prema Bosni, Livno, Glamoč, to su bila mesta gde je bila najbolja jagnjetina – upućen je naš sagovornik.
