Na molebanu nakon izricanja mišljenja Međunarodnog suda pravde, bilo je oko 200 ljudi. Ostalima je bilo vrućina. Da li bi i Albanci tako radili? Jesu li zbog svoje nezainteresovanosti oteli naše, ili zato što nisu propuštali nijednu priliku, makar to bio i crveno crni šal oko vrata?
Da odmah nešto raščistimo: namerno sam sačekala neko vreme, tačnije regularan dan za ovu kolumnu, kako bih je napisala. Vreme je najbolji lek za mnogo šta, za skoro svaku ranu, i zato mudriji među nama znaju da povuku ručnu i sačekaju. Da se stvari malo slegnu. Palo mi je na pamet da ću, možda, promeniti mišljenje. Ali nisam. Možda sam i zadrta, ali mi se čini da postoje stvari oko kojih nemamo odstupanja niti pravo na ista. I da kad pogrešimo, nema opravdanja. Zato ću ja danas reći nešto o danu kada sam se zaista zastidela svoga naroda.
Bio je to onaj dan kada je Međunarodni sud pravde pljunuo na sudijske toge, čast i profesiju, kada se džukački ritnuo na pravdu i rekao da je čin proglašenja nezavisnosti Kosmeta u skladu sa međunarodnim pravom.
Istoriju tog trenutka, jednog u nizu mnogih, već znamo. Vladajuća srpska Vlada bila je mišljenja da bi od prekida odnosa sa zemljama koje su priznale nezavisnost naše južne pokrajine, bilo daleko bolje pitati ovu ustanovu je li ta nezavisnost legitimna. Ili, kako se to već kaže, u skladu sa međunarodnim pravom. Toga dana kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila srpsku rezoluciju, bilo je kao da smo izvojevali ključnu pobedu i da je budućnsot garantovana. Tako je i predstavljano. Ljudi su, uistinu, verovali da je moguće da pravo nadvlada silu.
Nekako odjednom, i naglo, javljeno je da je sud presudio. U ona dva tesna dana koja su prethodila istorijskom zasedanju suda, počele su neke čudne najave da se vrte u eteru. Sam srpski ministar spoljnih poslova, mladi čovek koga su nakon pomenute sednice generalne skupštine UN proglašavali za novog Jovana Ristića, rekao je da mišljenje suda zaista nije oabvezajuće već samo savetodavno. Značajno uzmicanje od retorike kojom se do tada koristio… Pa je srpski predsednik rekao da Srbija spremna dočekuje mišljenje, ma kakvo ono bilo. I patrijarh je, ozbiljnim glasom, preko nacionalnog servisa, pozvao građane na mir, ma šta čuli iz Haga, i, još važnije, moleban za očuvanje Kosmeta u našim granicama. Dakle, ta zatvorena koverta, strašni mač, stigla je nešto ranije iz Haga… I kao da je Srbiji još jedino Bog ostao kao sredstvo protiv sile i siledžija.
A onda je došao i taj 22. juli, vreo, usijan dan. Mnogi među nama su gledali istorijski TV – prenos, nadajući se da su se sudije držale svojih toga i pravničkih priručnika. Onoga časa kada je sudija Ovada, predsednik suda, rekao da su sudije utvrdile da ne treba da odgovaraju na pitanje je li samo otimanje tog parčeta zemlje legalno i da li su uopšte Albanci imali pravo na otcepljenje, bilo je jasno da se sudije nisu držale pravila struke već nekih drugih merila, približnijih nasilju no bilo čemu drugome. Niko se pametan nije iznenadio kada je ispalo da, suprotno svakoj logici, svakome pravu na svetu, privremeni organi uprave mogu donositi sudbonosne odluke, kidati, otimati, i činiti bilo kakvo nepočinstvo. Poruka je bila jasna: nasilje je u redu, to se nagrađuje, slobodno mu pribegavajte.
Ali, to sve već sada znamo, nema potrebe širiti tu priču i ponavljati ono što je već hiljadu puta prepričano. Pustimo pravnike da sude je li to bio vetar u leđa separatizmima diljem sveta (a jeste). Nešto drugo sam htela da kažem. Naime, ako je to bio čas kad mi je došlo da molim Boga da mi da krila labudova kao onomad Majki Jugovića, da preletim do tog Haga, te prčvare u kojoj se kuva geopolitički eksperiment zvani Balkan, i raspalim po sudijama koje su svoju čast i sigurnost sveta trampile za manje od onih 30 zlatnika biblijskih, da ih pljunem – mada, da li bi to išta vredelo ljudima koji su dokazali da obraza i savesti nemaju – već pola sata kasnije došao je taj trenutak zbog koga sam se po prvi put u životu zastidela svog naroda.
Kad sam se malo opasuljila, pođoh na moleban. Zvonio je hram Svetog Save, i sve crkve beogradske tada, zvonili su kao da gori, kao da su strašne vojske pred vratima. Uzalud. Na moleban u hram Svetog Save došlo je dvestotinjak ljudi. Kupilo, se nije da nije, kako je tekla služba. U času kada sam okrenula leđa i napustila poluprazni saborni hram, unutra je, možda, skupa sa turistima, bilo oko tri stotine ljudi. Ostalima je, izgleda, bilo vrućina. I dok sam vukla noge nazad, ka stanu koji već neko vreme iznajmljujem (jednom od mnogih kroz sve ove godine odraslog života), gledala sam ljude koji su mirno sedeli u baštama kafea i restorana, ćaskali i smejali se kao da se ništa važno niti tragično toga dana nije desilo. Mrzost, najobičnija i najstrašnija mrzost im se videla na licima. Njihovu mrzovoljnost ništa nije moglo da poremeti. Duboko ušančeni u tom ružnom osećanju, nisu videli razlog da se pojave na kratkom i tužnom molebanu, da makar tako iskažu protest protiv nepravde.
I dobro sam znala tu filozofiju. To je isti onaj način razmišljanja koji je jednom rekao da mladići ne treba da služe vojsku, jer koji je tačno razlog za takav gubitak vremena? To što tim mladićima samo nije do ustajanja u pristojno vreme za odrasle osobe, već do spavanja do 10h, do izvlačenja od obaveza i odgovornosti, naročito prema bližnjima, koje karakterišu odraslost, na to su njihove porodice bile voljne da zažmure.
Da, to je onaj životni stav koji će u kriznim trenucima, kada ljudima samo fali neko da ih povede, makar do prvog koraka, reći: Neka krenu drugi pa ću i ja! I skloniće se tako u stranu, samo će ih malo savest zasvrbeti onda kada ih u budućim godinama neko podseti na to što su propustili… To su ti ljudi koji će, na zvuke teškog nasilja u susednom stanu, sačekati da vide hoće li neko drugi nešto preduzeti. Ljudi što će nastavnicima u školama sedeti na glavi da daju petice njihovoj deci, ne slušajući pri tome šta im ovi govore o ponašanju i znanju tih malih porodičnih dika. A mnogo kasnije će se začuditi nad nasiljem i nevoljnošću svojih potomaka da žive jedan normalan pristojan život… Prolaziće pored svih budućih Teofila Pančića kao da ne vide štangle i batine i čak će nalaziti opravdanje da Teofili iritiraju ljude (uzgred, ovaj autor ne voli Teofilovu ostrašćenost, rečnik, i često ne razume sa kime se taj autor svađa, ali ne misli da bilo ko zbog toga ima pravo da bude nasilan).
To je ta nezainteresovanost koja je šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se Kosmet otimao na terenu, prolazila pored ljudi koji su morali da se sele iz pokrajine ostavljajući svoje kuće i stanove, zbog pritisaka i terora kojima su stalno bili izloženi. Da, znamo, strašno je to, bio je maksimum saučešća i angažmana na rešavanju problema kosmetskih Srba.
Ti će ljudi reći o naopakim izmenama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, izmenama koje gaze naš Ustav, da nema potrebe da iskazuju javno svoje mišljenje. Država neka se bavi time. I da, po kafanama, onim istim u kojima su tog dana sedeli umesto na molebanu, pričaće kako se ne sme odustati od Kosmeta, kako je trebalo da generali 17. marta 2004. godine pokrenu vojsku i vrate je u pokrajinu, kako bi to imalo smisla i za njih pa bi se i oni potom javili kao dobrovoljci. Ali im ne pada na pamet da, eto, odu na taj moleban i tako svojim prisustvom silama i siledžijama kažu da nisu samo salonski rodoljubi već i da su spremni na prave korake. Jer, moramo da ih razumemo, bilo je stvarno vrućina tog 22. jula i ko da se mlati do najbližeg hrama! A jeste, neki među njima su i radili!
E pa, imam jedno pitanje. Gospodo Srbi, jeste li čuli onu priču iz vremena Drugog svetskog rata, o ljudima koji su zatvarali oči pred pogromima Jevreja? Ide otprilike ovako. Prvo su došli, i tražili da se uklone fontane. Nisam imao fontanu, pa me nije bilo briga, oni koji je imaju neka to rešavaju. I rešili su, a komšije sa fontanama su morale da se odsele. Onda su im zasmetali patuljci u dvorištima. Nisam imao patuljke, što bih ja lupao glavu oko toga? Patuljci u dvorištima, vrlo važno! Zar da se oko toga svađamo sa vlašću? Komšije sa patuljcima nisu hteli da se liše svojih malih životnih radosti, pa su se odselili. I bilo je opet mirno. Jedno vreme. A onda, onda im je zasmetalo visoko drveće. I moj bor. Stadoh pred taj bor, ali sam bio sam a njih je bilo više. Pogledao sam oko sebe. Nije više bilo nikog ko bi mene odbranio.
Za one kojima nije jasno, ovo je priča o građanskoj i patriotskoj savesti. I dobra je zato što sve velike stvari počinju malim zbivanjima. Tako se ruši sloboda a ne na barikadama. Tako se gubi država, a ne u ratovima. Takva je i ona priča o Jevrejinu koji živi negde na Golanu, i kome bi bilo lakše da pristaje da se pomeri sa te goleti u neku dolinu, bližu Tel Avivu. Kaže, zna to, ali zna da sa njime ide i granica. I sad, stvarno mislite, gospodo Srbi, da je lenjost opravdanje i razlog? Sigurni ste da ništa ne možete?
O, kako je tužna bila ona strankinja koja je bila toga dana u hramu Svetog Save, i koja je naciji njenu ružnoću bacila u lice rekavši: Pa ovo je strašno, ovo je tako tužno! Otimaju vam zemlju a ovde nije bilo ni 200 ljudi da pokažu da to tako ne može! Jedna je strankinja, dakle, ispravno protumačila suštinu kosovskog problema – da je to lopovluk najobičniji – a da ova nacija više nema volju ni za šta pa ni za odbranu. I lepo nam je poručila: odlučnost i postojanost najbolje su oružje pred silom. Rekao je to i jedan analitičar, meni, samo dva dana pred katastrofu: Da Srbi imaju odlučnost, upornost i snagu da izdrže ’zamrznuti konflikt’ oko Kosmeta, Evropska Unija bi to uvažila i prestala bi da nas ucenjuje, pre ili kasnije. Analitičar, inače, pripada prozapadnim krugovima u ovoj zemlji i nema milosti prema greškama srpske politike, ili nacionalnim mitovima.
Znam, mnogi će reći da nisu čuli da će biti moleban. Lažu, na svim vestima je cela dva dana bio najavljivan. I reći će da su radili. A koliko su puta izlazili s posla kada je trebalo odgledati neku utakmicu, sačekati uspešne sportiste? Koliko puta su izostali sa časova i predavanja, da bi demonstrirali protiv Miloševićeve vladavine? Stvarno, je li gazdinski ćef istinsko opravdanje za jedan prost nemar?
Da podsetim: Jevreji su pre 2000 godina izgubili celu državu. Bili su proganjani, bili su ubijani u ime najrazličitijih ciljeva, zloupotrebljavani. Ali nijednog časa nisu prestali da se nadaju obnovi Izraela. I uspeli su. I to tako što su koristili svaku priliku da makar pokažu šta je to na šta polažu pravo. A i tamo gde je bilo najteže, slali su najbolje ljude. I bili uporni do beskraja. A kakvo je nama obrazovanje na Kosmetu? Nikakvo. Kad je poslednji put Vlada zasedala u pokrajini? Ne sećamo se.
Takođe, Albanci su radili na ovome onda kada se to nije smelo, izmišljali načine da privuku pažnju na svoju stranu. Zar je bilo lako obilaziti sve stambene zgrade po Švedskoj, svakog vikenda, kako bi se prikupljale pare pod firmom pomoći albanskoj braći na Kosovu koju terorišu Srbi? Nije. A radili su to decenijama. A šta smo radili mi za to vreme?
Eto, sad je jasno zašto sam se postidela vlastitog naroda. Njegove nevoljnosti da brani svoje, njegove nezainteresovanosti, i gluposti. Jer, ti što računaju da će nas EU prigrliti ako budemo odustali od svoje države, varaju se. Velike evropske nacije itekako drže do nacionalnog. Pogledajte samo ponašanje Nemačke u slučaju grčkog bankrota. Te iste zemlje razumeju i druge kada traže poštovanje za svoje interese i kada ne odstupaju. Držati do sebe nikada nije bila osobina palanačkog duha koji je time prikrivao svoju nesigurnost, naprotiv! Uostalom, šta ćemo mi u društvu onih koji nas već predugo razapinju na krst? Nije li to glupo (ovo ne važi za njihove standarde, oni nam baš trebaju, zbog nas)? Kad u najtežim trenucima ne dozvolite da se prelaze neke crte zbog kakvih drugih interesa, onda dobijate uglavnom poštovanje. Ali kada vas sve to ne zanima, kada ste tek malo više od biljke svesni i voljni, onda možete očekivati samo jedno: gaženje.
