U Srbiji će danas biti obeležen Dan sećanja na žrtve agresije NATO snaga u kojima je pre 12 godina ubijeno 3.500, a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi
Vazdušna kampanja 19 zemalja članica zapadne vojne alijanse pod nazivom „Saveznička snaga“ počela je uveče 24. marta 1999.
Za 78 dana, koliko je trajala, poginulo je 2.500 civila, među njima 89 mališana i 1.031 pripadnik vojske i policije.
Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajca, a desetak osoba se još vode kao nestali, dok ratni gubici Alijanse u ljudstvu i tehnici nikada nisu objavljeni.
Više od polovine stradalih u napadima NATO-a na SRJ su albanski stanovnici na Kosovu i Metohiji, mada su zapadni saveznici tvrdili da je intervencija neizbežna kako bi upravo njih zaštitili od navodne humanitarne katastrofe, pa su je javno nazvali „Milosrdni anđeo“.
Odluka o agresiji na bivšu SRJ doneta je prvi put u istoriji bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
Klark će kasnije u svojoj knjizi „Moderno ratovanje“ priznati da je planiranje vazdušne operacije NATO protiv SRJ „sredinom juna 1998. već uveliko bilo u toku“ i da je završeno krajem avgusta iste godine. SRJ je, međutim, napadnuta sedam meseci kasnije pod izgovorom da je krivac za propast pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu njene pokrajine Kosovo i Metohija, pošto su srpske vlasti sa predsednikom Slobodanom Miloševićem na čelu odbile da prihvate vojni aneks ugovora koji bi, kako se tumačilo, značio okupaciju zemlje. Pošto je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdio srpski parlament, NATO snage su 24. marta 1999. godine u 19:45 minuta započele vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, po celom području Srbije i Crne Gore.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti, a Crna Gora je uglavnom bila pošteđena masovnih udara.
Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara po 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi“ od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
U bombardovanju SRJ uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga.
Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije – u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane „grafitne bombe“ za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Ukupna materijalna šteta procenjena je na 100 milijardi dolara.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje Srbije okončano je potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu (Makedonija) 9. juna 1999. da bi tri dana kasnije počelo povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i Metohije.
Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili pali su na području sela Kokoleč u 13:30 minuta.
Istog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, kojom potvrđuje suverenitet Srbije na KiM, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak izbeglica dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije. Privremena uprava UN i snage Kfora nisu uspele da ostvare ovu misiju, jer je u njihovom prisustvu s KiM proterano oko 350.000 Srba i drugih nealbanaca, a preostalih 120.000 i danas živi pod pritiscima i pretnjama i bez osnovnih prava i sloboda.
Cveće kod spomenika Zašto?
Gradonačelnik Beograda Dragan đilas i predstavnici Radio-televizije Srbije (RTS) odali su danas počast radnicima RTS-a stradalim u bombardovanju 23. aprila 1999. godine, i položili cveće kod spomenika „Zašto?“ u Aberdarevoj ulici.
U noći između 22. i 23. aprila, tokom NATO bombardovanja pogođena je zgrada RTS, a poginulo je 16 zaposlenih te kuće.
Majka jednog od stradalih Žanka Stojanović izjavila je da roditelji i rodbina žrtava 12 godina „žive u istom bolu i istoj muci, jer traže istinu i da krivci budu procesuirani“.
Ona je kazala da su porodice stradalih pre tri meseca dobile obećanje specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića da će biti pozvani na razgovor, ali da do danas taj sastanak nije zakazan.
Prema njenim rečima, porodice stradalih traže da se pokrene novi postupak protiv Ministarstva odbrane, jer zaposleni RTS-a nisu na vreme bili evakuisani iz zgrade.
„To je zavaravanje da je RTS bio civilni cilj. To je bio vojni cilj, oni su bili vojnici, sa određenom vojnom poštom i prema tome, Ministarstvo odbrane je imalo određenu ingerenciju i zato se i krije iza floskule ‘vojna tajna'“, rekla je Stojanović.
Porodice stradalih radnika RTS-a povodom godišnjice početka NATO intervencije uručile su gradonačelniku Beograda knjigu „Tišina u Aberdarevoj“, o bombardovanju RTS-a.
