Njegovi prvi znakovi pored puta nastali su u vreme rada na doktorskoj disertaciji, koju je odbranio 1924. godine na Filozofskom fakultetu u Gracu.
Pripremajući tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem tuske vladavine Andriću su bila dostupna sva naučno relevantna dokumenta. Obimna građu, koju je izučio na nemačkom, latinskom i srpskom, čuvana je u austrijskoj arhivi i bibliotekama.
Andrićeva disertacija, jedini je njegov naučni rad, pa je možda baš zato toliko osporavana i izostavljana.
U svojim memoarima, visoki politički funkcioner u Titovo doba Rodoljub Čolaković piše da je on lično, pod prititskom iz Sarajeva, intervenisao da Andrićev doktorat ne bude objavljen u njegovim Sabranim delima.
Andrić svoju disertaciju počinje rečima da je rušenjem Konstantinopolja, osvajanjeg Carigrada „evropskom čoveku naneta rana“. Te rane još nikada nisu zacelile na Balkanu. Malo je zemalja, kaže Andrić, koje su taj udar osetile bolnije i teže od Bosne. Za vreme osmanlijske okupacije „ko je želeo da sačuva svoj posed i privilegije morao je da pređe na islam. Bosanski se vlastelin uglavnom opredelio za carstvo zemaljsko i prihvatio veru osvajača“.
U drugom poglavlju disertacije Andrić konstatuje da je Bosnu, u najkritičnijem trenutku, osvojio jedan azijatski ratnički narod, čiji su običaji i društvene institucije značile negaciju hrišćanske kulture.
Posebno je bila teška i preteška turska svirepost danka u krvi, kada su iz roditeljskog krila svirepi zlikovci otimali decu. Neki su roditelji, svoju decu sakatili da im ih ne odvedu, jer su osmanlijski komesari birali najzdraviju i najlepšu. Takav jedan nevini dečak iz Sokolovića, budući je velikodostojnik Mehmed Paša koji je u Višegradu sagradio veličanstvenu na Drini ćupriju.
Andrićeva disertacija završava se rečima da se duhovni život, ovog dela bosanskog stanovništva koji je prešao na islam, skamenio u oblicima tuđe religiije i nepoznatog jezika.
Vremenom, etnično je izbledelo pred političkim, pa su kao posledica verske podele nastale političke nacije. To jeste bio koren podela i sukoba, istorijski okvir koji je gnječio i satirao Bosnu, i kroz sve protekle ratove u njoj se istorija sa njenim narodima gorko našalila.
Obistinila se i do kraja ogolela Andrićeva tajna omjera lokalnog i univerzalnog, i što je Andrić tvrdio, što je lokalnije, to je univerzalnije. I zaista, ono što je zadesilo Bosnu i danas je opasnost u najširem civilizacijskom smislu.
Neki bosanski intelektualci govorili su odavno da je Andrić Bosni naneo više štete nego sve vojske koje su kroz nju prošle. A neki su čak, u svojim svekolikim komocijama, za njega rekli da je vezirovo krme.
A Andrić je, taj nepomirljivi sukob civilizacija, opisao u Travničkoj hronici ovako:
Konzul Dival čita veziru klasičnu tragediju a ovaj se grohotom smeje.
Ugledni istoričari kažu da niko bolje od Andrića nije razumeo ni opisao svu nesreću Bosne i njenog stanovništva u sudaru islama i hrišćanstva na hrišćanskom tlu.
Sam Andrić je pisao da mu je na početku Jovan Dučić predlagao da se u književnosti mane tog sitnog i nevažnog sveta kasablija, hodža i hadžija. A Bora Stanković mu je savetovao da iz zemlje ne odlazi.
„Možda je trebalo da poslušam Boru“, govorio je Andrić „pa da sa višegradske staze i ne silazim“.
Andrić je prevođen na 49 jezika i najcenjeniji je od naših pisaca u svetu.
U Višegradu, koga je Andrić smatrao svojim zavičajem, pored Drine sazidan je Andrićgrad u znak zahvalnosti nabujaloj reci njegove književnosti. Nijedan drugi pisac u svetu nema grad podignut u čast imena i dela, to ima samo naš jedini nobelovac.
