Razmišljajući u kakvom raspoloženju srpski a(nti)teisti dočekuju praznik Hristovog rođenja, nisam mogao da se otmem onom poređenju sa devojkama i lepim vremenom: koliko zgodne devojke jedva čekale leto toliko ga one ne toliko zgodne doživljavaju kao nezasluženu kaznu. Ne bilo primenjeno, zamislite da ste osnivač, vlasnik, direktor (svuda dodati ono -ca) neke naše NVO, taman ste proslavili doček Nove gregorijanske godine kao vaskoliki normalni svet, i onda vam dolaze neradni dani u vidu Božića – a ne možete to vreme provesti ni u krugu najbližih jer vam je en-ve-o jedina porodica a zaposlenima ste, po sili zakona, morali dati slobodne dane! Od pređašnjeg očaja strašnije je samo biti u redakciji liberalnog (čitaj: drugosrbijanskog) medija u vreme kad se mora nekako obeležiti taj rođos – da im ne kažu lokalni zlobnici smeta vam Božić a ne smeta vam Christmas. Stvar je manje maligna – samim tim i lakše izlečiva – ako ste deo neke TV postaje: izabraćete neki film s verskom tematikom (tipa: Sinovi pakla, Veštice iz Istvika, Crni labud). No, šta raditi ako vas je sudbina odvela u štampane medije[1], kako napraviti Božićni dodatak a ne povrediti neverska osećanja a(nti)teista Srbije?
Srećan Xmas: Kada verujuće biće u Srbiji (znate to je ono bradato i nišče duhom[2] – ako je muško, a zabrađeno i ničše duhom – ako je žensko) oko 7. januara uzme u ruke list Danas, prvo bi se iznenadilo (a možda i obradovalo) kad bi videlo da to glasilo uopšte ima dodatak[3] posvećen Hristovom rođenju. Već sama naslovna strana dodatka razbija iluzije i pokazuje da je napravljen u najboljoj tradiciji onoga što na Zapadu obeležava reč Xmas[4], što će reći – piši o Božiću ali ne pominji Hrista! Kakvo je stanje na naslovnoj strani, takvo je i u unutrašnjosti priloga posvećenog NjEGOVOM rođenju: Hristos se pominje uglavnom da bi se objasnilo da „proslava Božića nema veze ni sa izvornim hrišćanskim pokretom ni sa Hristovim rođenjem“ i „to svetkovanje je započelo kad je autentična paradigma crkve uništena“ (Zlatko Paković: Božić i siromaštvo).
Kad sam već krenuo iz sredine, da nastavim o tekstu Pakovića. Kako njegov tekst nije lako prepričati, jer ide od Solunskog edikta iz 380 posle Hrista (kad se „hrišćanstvo ustoličilo kao imperijalna i imperijalistička religija“!) preko ateiste Lava Tolstoja („prvobitna hrišćanska zajednica … inspirisala je ateistu Lava Tolstoja za anarhistički koncept nenasilne borbe“) pa sve do „teologije oslobođenja“ („zbog neminovne upotrebe termina bliskih Marksovoj teoriji imali su ovi teolozi grdnih problema s visokim klerom Katoličke crkve“) – ostaje samo da se nekakav uvid stekne citiranjem međunaslova: Prvobitna hrišćanska zajednica, Hrišćanska revolucionarnost i kolaboracionizam, Božić i rođenje Hrista, Ugnjeteni i siromašni. Dakle i na prvi pogled – o svemu i svačemu.
Ali, ako o onome što je „vodilja“ izvučena i u najavu teksta („vladičanski dvori… teško da služe tome da, po uzoru na Mesiju, episkopi imaju gde da operu noge svojim učenicima“) možemo reći „da, ali kakve to veze ima sa Hristovim rođenjem?“, za odeljak u kojem se definiše hrišćanski kolaboracionizam ne možemo reći ništa drugo no da je otrovan. Paković citira apostola Pavla: „Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suproti primiće grijeh na sebe.“[5] Paković izvlači zaključak da je u ovim rečima nagoveštena „kolaboracija nekad hristolike anarhističke komune i vlasti“, kao da nikad nije čuo za otpor i stradanje hrišćana; ako već nije hteo da se vraća do bacanja lavovima, sigurno se seća otpora SPC komunističkom režimu i (ipak) protivljenju bezbožničkoj vlasti Miloševića. A ako je već hteo da citira Sv. pismo mogao je naći i da „Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“ (Dela Ap. 5:29), a nije naodmet ni tumačenje sv. Avve Justina (Popovića) da ovde nije reč o saradnji već o koegzistenciji[6]. I dalje: „Vlast je u načelu, u principu od Boga. Ali kad se vlast odmetne od Boga i istupi protiv Boga, onda se ona pretvara u nasilje, i time prestaje biti od Boga i postaje od đavola.“[7] Avva Justin navodi, samo kao primer, trideset i osam hrišćanskih velikomučenika i stradalnika, između ostalih citira i ovo: „Vojvodo, znaj ovo: hrišćanin sam, i zato se bezumnom i bezbožnom naređenju carevom neću pokoriti“[8]. I to je ništa drugo do kolaboracija?! U krajnjem slučaju, i kad već Paković pominje Tolstoja, da odgovorim rečima Dostojevskog: „Kad bi vam se matematički dokazalo da je istina van Hrista, onda biste radije pristali da ostanete sa Hristom nego sa istinom“[9] i dodam – kad je tako sa Istinom, kada sa njom nema kolaboracije, kako kod hrišćana može biti kompromisa s vlastima?! Dalje, više je nego zanimljivo njegovo ubacivanje u priču o siromaštvu, bogatstvu i „gomilanju poseda“ bivšeg episkopa Artemija – ne ulazeći sad u tu problematiku i hvaleći Pakovića što je ipak za bivšeg episkopa raško-prizrenskog napisao „osumnjičeni“ – čudi malo kako u otporu i crkvenim i državnim vlastima (sada) monaha Artemija nije video krunski kontraprimer svojoj tezi o kolaboraciji hrišćana.
(Polu)tačno i netačno: I dalje se moram baviti tekstom Zlatka Pakovića: on jedini ima izvesnu teorijsku zasnovanost, s time da je autor doneo deo nediskutibilnih podataka, ali smešanih sa apokrifnim izjavama i interpretacijama, u najmanju ruku, neutemeljenim. Evo primera: nediskutibilno je da se Božić počinje slaviti od četvrtog veka – netačno je da je Nikejski sabor („u duhu Hrista“) proglasio druga verovanja jeresima, jer je osuđeno samo arijansko učenje. Autor bi želeo da predstavi kako je hrišćanstvo isključivo, a ne uzima u obzir da su koegzistirale različite hristologije od prvih vremena pa do danas. I više od toga, hristološko pitanje nije rešeno ni halkidonskim formulacijama.
Nastavljam u stilu te i ne-te – tačno je da je prvobitna Crkva bila solidarna i da su se dobra slivala u zajedničku „kasu. Netačno je da nije postojala hijerarhija i da je postojala jednakost polova. Prvobitno hrišćanstvo je nasledilo dobar deo sinagogalne strukture (prvi hrišćani su mahom bili Jevreji) gde je zajednicom upravljao kolektiv prezvitera (staraca). „Pavlove“ poslanice govore o upravljačima crkve (episkopima), dok Ignjatijeve (postradao u vreme Trajana) o episkopima, prezviterima i đakonima. Ne postoji ni jedan tekst koji govori o izboru na „privremenu svešteničku funkciju“ kockom, niti da su žene pričešćivale. Nije bilo jednakosti polova jer je „muž bio glava ženi“, kako veli Pavle[10], i žena nije mogla da govori na crkvenom skupu. Nije bilo ni socijalne jednakosti jer robovi nisu mogli da (čak ni u četvrtom veku!) postanu sveštenici bez saglasnosti gospodara. Mnogi su upravo zbog toga kritikovali ranu Crkvu, a ne zbog propovedanja jednakosti, sloboda i anarhije.
Autor kritikuje Crkvu za isključivost i osuđivanje, a sam se poistovećuje sa najgorim predstavnicima crkvenih vlasti koji će izopštiti grofa Tolstoja kao ateistu, kakvim ga vidi i sam Paković!
Potpuno je nejasno šta je Paković hteo reći pozivajući se na Pavla i Q izvor[11], koji rekonstruiše sa neverovatnom lakoćom: sve tvrdi decidirano, a mi nemamo tekst Q izvora! Ako bih mogao da rekonstruišem ideju koju nam sugeriše autor na osnovu meni nepoznatih tekstova, ona bi bila sledeća: prvobitna Crkva je bila anarhistička skupina i Hristos proleter („prikazan je kao beskućnik“, javlja se Pakoviću), a onda se sa Konstantinom Velikim pretvorila u svoju suprotnost – u okoštali i rigidni sistem koji drži samo do onog spoljašnjeg, do forme i pompe, litija i praznika od kojih bi paradigmatičan bio Božić.
Tekstopisac s pravom spočitava razuzdanost i raskoš u delu crkvenog klira i navodi kao primer izjavu vladike Artemija da je „Crkva bliža Bogu što je siromašnija“. Na stranu to što se ni sam Artemije nije odricao ovozemaljskih lagodnosti – kao uostalom ni druge vladike – ali najveći propovednik siromaštva Crkve, sv. Franja Asiški, bio je taj koji je napravio prvi prezepe (figurativno predstavljanje Božića)! Dakle, ako je Božić simbol novocrkvene vlastoljubivosti i rakoši, onda se ni Franja ne uklapa u Pakovićevu (re)konstrukciju.
Ipak, i na sreću, i Pakovićev članak i ovaj osvrt na njegovo sočinenije imaju kraj: Z. P. završava citiranjem raščinjenog italijanskog sveštenika, Franka Barbera, za koga veli da je „suspendovan zbog humanitarnog rada s homoseksualcima“[12] i prema kome Živi Hristos nije Hristos po ispovedanju Nikeje i Halkidona. Barbero i Paković, očito, iznad su ovih saborčića! (Prav za prav, dobro je što Paković nije odnekud izvukao i podatak da se i sam Hristos – ako i nije bio organizator ondašnje Parade ponosa – zalagao za humanitaran rad s pomenutom seksualnom manjinom.)
Božić kao 2011-ti nastavak Harija Potera: Kad gore spomenuh Artemija, gle čuda!, u Božićnome dodatku nalazi se i njegov prilog! Očito je da je redakcija lista Danas ponudila episkopu bivšem raško-prizrenskom da napiše novinski članak; grešna mi duša, nisam to mogao drugačije shvatiti no kao dosipanje soli na otvorenu ranu na telu i ustrojstvu Crkve! Sam tekst Artemija pravo je osveženje, naročito što dve stranice pre njega imamo (muzički) osvrt s naslovom „Sve što želim za Božić si ti“[13]. Na pitanje „šta vam danas znači Božić“ Artemije odgovara onako kako je jedino moguće i odgovoriti: „Božić je danas i za mene i za svakog pravoslavnog hrišćanina ono što je vekovima bio za svakog ko se nazivao tim imenom“, odbivši tako (pomalo) neumesno ubacivanje priče da bi danas proslavljanje Hristovog rođenja trebalo da bude drugačije nego poslednjih dvadesetak vekova. Da se Vlasi lako ne dosete, u „verskom“ delu Dodatka nalazi se i prilog vikarnog episkopa Jovana (ćulibrka)[14], kao i poslanica patrijarha srpskog Irineja. Kad je o poslanici reč, iskasapljenoj i prepričanoj, utisak mi je bio samo da je poslužila kao predložak za komentar Mirka đorđevića, vernika po meri NVO i stalnog verskog konsultanta drugosrbijanskih medija, odeljak analiza SPC (ponekad, verovatno bez njegovog udela, unapređivanog u „sociologa religije“[15]). U tekstu „Razlike između Crkve i Države oko Kosova“[16], đorđevića „zabrinjava“ to što prema Kosovu i Metohiji postoji „jedna vrsta raskoraka“ između „politike državnog vrha, politike države i Crkve“. (Gde je sad Paković da mu pojasni da je kolaboracija osnov hrišćanskog bića?!) Šta još đorđevića brine? „Taj raskorak ili jaz između Crkve i državnog vrha nije novina, ali zabrinjava me što taj jaz postaje sve veći i ne vidim kako će to uticati, odnosno bojim se da će to uticati na odnose države i Crkve u narednom periodu.“ M. đ. piše da je stav Crkve da je „Kosovo centralna tema i u sastavu, naravno, Srbije“, a da politika državnog vrha „ide linijom pregovora sa kosovskim institucijama u nalaženju nekog rešenja“ – hoće li on to da denuncira državni vrh i predsednika Tadića?! Ako nije baš sigurno je li rad da kod nas otkuca politički vrh, đorđević bez imalo zazora gradu i celom svetu saopštava da je Poslanica „orijentisana na neki način antievropski“, kao da nije svejedno je li Crkva evropska ili antievropska AKO je Hristova!
činjenicu da je jedan od potpisnika Poslanice episkop Nikanor (kao što su uvek i potpisivali Poslanicu svi arhijereji) đorđević koristi kao određivanje nove mete: kao da hoće da kaže, grešna mi duša, džabe smo sklonili Artemija kad je ostao Nikanor. U tom smislu M. đ. je imao primetiti da je „preosvećeni Nikanor“ uzeo slobodu da dâ intervju listu Pečat i time naterao nepreosvećenog đorđevića da ponovi kako „politika državnog vrha odudara od ovih stavova“. Valjda oni kojima je ovaj komentar Poslanice znaju šta im je sada činiti, i sa ep. Nikanorom i sa Kosovom (sa sve Metohijom); mene što se tiče, uputiću zahtev Sinodu SPC da od sada pa vjeki vjekova komentar Mirkov bude neodvojiv deo poslanica SPC.
Možda se pitate – otkud sad i onaj Hari Poter, uzet za naslov ovog odeljka? Nije li dosta čudesa bez tog „polaznika škole za veštice i čarobnjake“? Glavni urednik lista Danas, Zoran Panović, tvrdi da i Hari Poter slavi Božić! „Iako je Hogvorts škola magije, a magijska svest (i praksa) ne bi trebalo da budu u Hristu, sasvim je normalno i logično kad deca iz ove pedagoško-naučne ustanove odlaze kući da proslave Božić.“ Ostalo je samo nejasno je li dovoljno što je „duh HP (Harija Potera) univerzuma hrišćanski etičan“ ili bi možda duh Božića trebalo haripoterizovati. Panović napisa još i da „imamo priviligiju da živimo u vremenu nastajanja Harija Potera“, ja pomislih da je priviligija bila živeti u doba nastajanja hrišćanstva i, u to ime, uzeh privilegiju da dalje ne čitam.
Do kraja Dodatka: Kraj čitanja Panovićevog teksta nije mogao biti i kraj bavljenja Dodatkom – samo će vam se razjasniti ako vam kažem da predsednik LDP-a, čedomir Jovanović, praktično svojim prilogom otvara specijalno izdanje lista Danas. činjenica da g. Jovanović uopšte piše o Božiću uporediva je samo kada biste Vojislava Koštunicu naterali da napiše pismeni sastav na temu Zašto EU nema alternativu. No, da se čeda nije poduhvatio pisanja ne bismo saznali da i Božić ima „imidž“ a da od Crkve „u dane Božića, nije pretenciozno zatražiti transformaciju“. Predsednik Liberalno-demokratske partije, naravno i očekivano, nije propustio da podseti na „već mnogo puta ispričanu priču o razlici u kalendarima“, pa nam Božić dolazi kao „događaj koji sledi posle velikog finala, eskalacije velikih očekivanja, novogodišnjih odluka, zaricanja i zaklinjanja“. „Veliko finale“?! Pa, zar upravo Božić nije posvećen Velikom Početku, danu po kojem je „resetovano“ vreme a da bi jedino „veliko finale“ moglo biti Hristovo vaskrsenje. Nova godina s tim nema ništa, kao što, nažalost, ni čedomir Jovanović nema mnogo veze s Božićem. Jer, da je drugačije, ne bi tekst završio rečima „molim da ne potrošimo uludo još jednu godinu i da Božić 2013. godine[17] dočekamo kao bolji ljudi i bolja zemlja. Samo takvi Božići mi znače i imaju smisao“ (podvukao A. L. ). Dakle, smisao Božića nije u čudesnom rođenju Bogočoveka – nego se mera Božića u verziji č. J. određuje prema nama ili prema stanju državnom.
Veruju da misle: Smisao Božića humorista Vladimir Jokić našao je da iz sebe izbaci nešto što bi kao trebalo biti duhovito: „I pomisli: Jebiga, sad šta je tu je – valja Ga ljuljati“. Ta humoreska u pokušaju („Mladenac po Jokiću“) spominje Spasitelja, ali pominje i narod najstariji, zlatne viljuške, sve srpske zemlje, Angelu (Merkel?) kao anđela Gospodnjeg, a Jokić je nekako uspeo da uklopi i izraz „kurobecanje“. Dakle, nije sporno da svega tu ima, ali je teško uhvatiti nit i odgovoriti na pitanje čemu sve to? Jokić na kraju pravi razliku na verujuće i misleće – ako potonji treba nešto i da znaju (a ne samo da misle) koristim priliku da ga obavestim da januar s proslavom Hristovog rođenja nema nikakve veze i da je uvek reč o 25. decembru (koji god kalendar koristili).
Srđan Jovanović, u umetnosti narečeni Maldoran, pod dražesnim naslovom „Pseudo-Božić“ piše o prazniku Hristovog rođenja kao „prevashodno sekularnom prazniku“, kao i da „eto, i česi ‘slave’ Božić. Praktično ne postoji ni jedan element pobožnog u tome. Hoće ljudi malo da praznuju, pa to ti je. Razmeni se koji poklon, dođe do seksa vrlo često (…), popije se koji punč na glavnom trgu i to je to“. Iako je Jovanovićeva zadnja pošta češka – bio sam sklon da mu poverujem da česi piju punč (možda i Maldoran svrati do glavnog trga i neposredno se uveri u ispijanje punča) ali me je živo zaintrigiralo otkud zna i na osnovu čega tvrdi da vrlo često dođe do seksa? Lični je svedok, pravio je anketu/istraživanje, pričo mu jedan čovek? Naravno da se divljim pravoslavcima, koji nastanjuju (pra)postojbinu Maldoranovu, ništa od tih europskih manira nije primilo: „seksa nema“ („OK, toga nema ni ovako u Srbiji“, vajka se Srđan Jovanović), „ne dele se pokloni“ (to je imao zametiti dva puta), „niko se ne veseli“, „ništa se ne dešava“ samo se „trkne do pijace da se kupi nekakav badnjak, sasušena grančica koja drži još sasušenije lišće koje će potom samo da pravi đubre po dnevnoj sobi“. čudi me da civiliziranog Maldorana nije do kraja iznervirala činjenica da se u zemlji Srbiji svakako ne pije ni punč (ev. vruća rakija) već podatak da „nema onih fenomenalnih božićnih epizoda koja skoro svaka američka TV serija koja drži do sebe mora da napravi“. To što „nema-bre-ničega“ navodi Maldorana na zaključak da „Srbi nemaju predstavu šta je to Božić“, a završni udarac zadaje nam ocenom da u „Srbiji ljudi ne znaju ni šta je religija“. Eto, čovek se uči dok je živ i dok Maldoran piše: mislili smo da je najpametniji Srbin sve rekao kroz igumana Stefana („nema dana bez očnoga vida, niti prave slave bez Božića“), ali Srđan nam je Jovanović objasnio da je Božić onaj dan kad ima božićnih TV epizoda.
