Skup u Trstu, 26. februara otpočelo je blagoslovom protojereja stavrofora Raška Radovića i zajedničkom molitvom svih prisutnih, a Lidija Radovanović ispred Saveza Srba u Italiji čestitala je dan Prepodobnog Simeona Mirotočivog predstavnicama Kola srpskih sestara koje su bile prisutne, iako ovaj praznik obeležavaju kao svoju slavu, kao i drugim zaslužnima koje su ispred Udruženja ili u svoje lično dali svoj doprinos realizaciji Dana srpske kulture.
Srpsko srce Johanovo je priča o nemačkom plemiću koji posle transplatacije srca počinje da oseća promene koje će se itekako odraziti na njegov budući život, ali i na život dragih ljudi osobe čije je srce nosio u grudima, na dalekom Kosovu, za koje nikad ranije nije ni čuo.
Veselin Dželatović autor je i mnogobrojnih drugih romana sa rodoljubivim sadržajima izdatim od strane Udruženja pisaca Poeta, Inter Ju Presa i Narodne knjige, dok je Srpsko srce Johanovo trenutno u 13. izdanju, dobitnik i specijalnog priznanja Akademije Ivo Andrić iz Beograda. Napisan gotovo publicističkim stilom, pitak i lagan za čitanje, ovaj roman savršen je da po svetu prenese tešku istinu o stradanju nevinih na Kosovu i Metohiji, nelegalnoj trgovini ljudskim organima kao i organizovanom kriminalu na evropskom, ako ne i svetskom nivou.
Do sada je preveden na nekoliko evropskih jezika, i kako saznajemo, misija prevođenja na italijanski jezik je u toku. Ideja je i da se napravi film po knjizi, sve s ciljem kako bi se publici svuda u svetu bolje približila tema o kojoj govori roman Srpsko srce Johanovo nastao na osnovu istinite priče, a koja nažalost nije i jedina. Kako se moglo čuti od autora Veselina Dželetovića, inače člana Međunarodne federacije novinara, može se govoriti o hiljadu i dve stotine sličnih slučajeva, od kojih za više od tri stotine postoje i dokazi. Filmski jezik najefikasniji je u tome da prenese ne samo informaciju, nego i emociju, rodoljublje naroda ostalog na tom parčetu zemlje da brani „čojstvo i junaštvo“, da brani vekovni san i zaštiti sve ono što je Kosovo oduvek predstavljalo a predstavlja i dalje, njihovu muku i veličinu, svakodnevni život omogućen jedino idealima za koje žive i umiru.
Riznica duhovnog bogatstva tema je i filma pod nazivom Vrata Srbije-Mojsinjska Sveta Gora Dragana Čapkunovića, nastalog iz potrebe da se skrene pažnja sveukupne javnosti na predeo u dolinama tri Morave. Nekada je ovaj deo Srbije bio daleko značajniji nego što bi se moglo i pomisliti ne poznajući istoriju, a što se može posvedočiti starim zapisima, hronikama i ostacima sakralizacije prostora Mojsinjskih planina, prisutnosti brojnih bogomolja, crkava i manastira koji i danas svedoče o svetloj prošlosti.
Dragan Čapkunović idejni je tvorac i izvršni producent ovog dokumentarnog filma, a kako sam kaže, nije ostao usamljen u realizaciji ove ideje. Opština Ćićevac izdvojila je iz svog budžeta pet stotina hiljada dinara, koje su uspele da pokriju troškove snimanja filma samo zahvaljujući činjenici da su mnogobrojni poznati srpski umetnici besplatno radili na ovom rodoljubivom projektu. Među njima poznati glumci Vojin Ćetković, Rada Đuričin, Marijana Mičić, ali i mnogi drugi saradnici koji za svoj rad nisu želeli honorar. Scenarista je Živorad Milosavljević, organizator Strahinja Čapkunović, dok režiju potpisuje Darko Dabić. Film koji je snimljen u rekordnom roku za samo osam dana prati razvoj duhovnosti, istoriju ovog prostora u srcu današnje Srbije od 9. veka do današnjih dana, a mogao bi bez problema da posluži kao didaktičko sredstvo obzirom na mnoštvo informacija kojim obiluje, poznatim licima i prelepim kostimima koji upotpunjuju ugođaj.
Savez Srba u Italiji, kao i udruženja Pontes-Mostovi i Vuk Karadžić u saradnji sa Pravoslavnom crkvenom opštinom Trst organizovali su susret koji je održan u Sali Risto Škuljević, a koji dan ranije prezentacija romana i dokumentarnog filma bila organizovana i u drugim italijanskim gradovima, u Vićenci i Udinama.
Veče je završeno pesmom Dželetovićevom pesmom Ne hte’ majka kojom je odao počast srpskim žrtvama, majkama pre svega, a koja je pokazala da je uspeh piščevih romana bacio u zapećak odličnog pesnika, te bi oni koji uživaju u njegovoj prozi trebalo da dužnu pažnju obrate i na poeziju ogromnog potencijala. Zakusku koja je sledila priredile su dame iz Udruženja Pontes Mostovi mada se ni učešće Vuka Karadžića ne da zanemariti, sve pod pokroviteljstvom Pravoslavne crkvene opštine Trst i Saveza Srba u Italiji.
