David Albahari, jedan od najvećih pisaca na srpskom jeziku, čija su dela objavljivana na hebrejskom, engleskom, slovenačkom, francuskom, slovačkom, mađarskom i niz drugih svetskih jezika, već deceniju živi u Kanadi ali, kako je rekao, i ne pokušava da postane kanadski pisac. Uveren je da stvaranje na engleskom, iako ga odlično poznaje, ne bi bilo „ono“ što ga je učinilo ovim što je sada, da nije i dalje nastavio da stvara na srpskom, koji je prvi naučio, na kojem se školovao i svoje prve i sve ostale, od ukupno 18 pripovedačkih i romansiranih, knjiga, napisao.
Davida Albaharija smo pozvali da govori za „Vesti“ u Pragu gde je na svetskom festivalu pisaca bio najpopularniji gost.
– Žao mi je zbog toga što je tek moj, neželjeni odlazak, u sasvim drugi klimatski i kulturni milje, omogućio da me u sredini gde sam se, pomalo uzaludno, decenijama trudio da postanem „neko i nešto“, kao pisca prihvatila i široka čitalačka publika
Bombaška demokratija
Bili smo veoma razočarani saznanjem da je ta nesrećna bombaška akcija kreirana i krenula sa prostora kojeg smo, kada smo ovamo kretali, smatrali izvorištem demokratije. Saznanje da se demokratija „može i sme“ širiti „demokratskim bombardovanjem“, bilo je za sve nas šokantno. Nova razočaranja u takvu vrstu širenja demokratskih sloboda doživeo sam neposredno pred ovaj put u Prag. U SAD su zatvorili nekoliko izložbi i zabranili nekoliko umetničkih skupova na kojima su američki stvaraoci, protivnici američkog prisustva u Iraku, želeli da jezikom umetnosti kažu šta o tome misle – kaže Albahari.
Da li je Albahari pre svega srpski ili pre svega jevrejski, ili možda već kanadski, pisac?
– Definisati jevrejskog pisca nije nimalo lako. Dosta davno sam sastavio i objavio jednu antologiju jevrejskih pripovedača, gde sam ukratko pokušao da objasnim šta je i ko je jevrejski pisac i šta taj termin sve obuhvata. Jevrejski pisac pripada etničkoj književnosti, ali ne piše na svom jeziku, hebrejskom, već na jeziku sredine u kojoj živi. Dakle, s jedne strane on jeste, ako govorimo konkretno o srpskoj književnosti, srpski pisac, jer piše na srpskom, ali s druge strane, ako ga tretirate i kao jevrejskog pisca, vi onda otvarate jednu sasvim novu dimenzuji u tumačnju njegovog stvaralaštva. Danilo Kiš nikada nije o sebi mislio kao o jevrejskom piscu, već jugoslovenskom piscu ili prostije, kao o piscu. Međutim, ako želite bolje da tumačite njegovo delo onda vam je značajno poznavanje jevrejskog nasleđa.
Kako je piscu iz Srbije u Kanadi?
-Već sam deset godina u prostranoj Kanadi, u Kalgariju, gde sam napisao deset knjiga, dakle više nego za tri decenije u Srbiji iz koje sam ovamo krenuo. Ali nijednog trenutka nisam želeo da postanem kanadski pisac, da pišem na engleskom, kojeg sam kao književni prevodilac, naravno znao i pre nego što sam u Kanadu došao. Ali kada čovek krene u svet ponese sa sobom i sve ono što se ne da i ne sme zaboravati.
O Kosovu i Beogradu
često me svrstavaju u almanahe kosovskih pisaca, nekako im je to atraktivno. Ja sam, istina, rođen u Peći, gde je otac bio na službi. Na Kosovu sam „naučio“ samo da plačem, jer smo se, kad mi je bilo šet meseci, preselili u ćupriju, gde sam naučio da govorim. Pisac sam postao u Beogradu – kaže Albahari i o tom gradu u kojem je proveo najveći deo svog stvaralačkog življenja dodaje:
– Ono što odlikuje stvarnost tog grada jeste neki suludi talent Beograda da upros svemu nađe svoju realnost. Postoji zadivljujuća, ali i zastrašujuća, sposobnost Beograđana da budu jači od činjenica u kojima žive.
Muči li Vas nostalgija?
– Nostalgija je nešto što čovek iz sebe ne može isterati. Meni mnogo nedostaju šetnje pored Dunava sa mojim zemunskim prijateljima, na dunavskom keju. Nastojao sam i nastojim da mi nostalgija ne postane bolest, već podsticaj na stvaralaštvo. Nostalgija me „tera“ da pišem sećajući se otadžbine na najlepši način. A moja sećanja i podsećanja vezana za Srbiju su i nakon ovih desetak godina odsustvovanja još uvek snažna i ostaće čini mi se takva.
Da li se družite sa našim ljudima u Kanadi?
-U Kanadi i Americi često srećem naše ljude i prihvatam pozive na literarna druženja u klubovima. Oni mi zamenjuju prijatelje sa kojima sam se rastao. Naši ljudi rasejani po svetu imaju istu muku. Tuđina je zaista muka golema, ali se i na taj način savladava. Ja uz to imam privilegiju pisanja, pisac je u tome nekako povlašćen. Ne treba se čuditi što mnogi od naših u svetu pišu, iako tamo nisu stigli kao pisci…
Antisemitizam u Srbiji
Beogradske Jevreje, među koje i ja spadam, uveravao sam da antisemitske incidente koji se neočekivano događaju i u Srbiji, ne prihvataju tragično, a još manje panično, jer to, svakako, ni izdaleka, nije sredina koja u tom zlu prednjači. Rekao sam im da se, na primer, u toj mirnoj Kanadi godišnje dogodi 400-500 antisemitskih ispada. Važno je da vlasti dobiju u rukama zakone koji će sankcioinisati ne samo antisemite, nego i sve ostale „anti…“, sve te rasiste ove ili one vrste. Važno je da antisemitizam ne postane sastavni deo politike neke stranke, nečiji partijski program ili program vlade, ne daj bože…
Koji su Vam bili najteži trenuci tokom života u inostranstvu?
– Najteže mi je bilo onda kada su avioni bombama zasipali moju zemlju, zemlju u kojoj sam, gde sam imao i imam prijatelje i rođake. Mi koji smo u tim danima i mesecima bili daleko, osećali smo da ni nama ta daljina ne predstavlja neku zaštitu, pre svega emotivnu, ljudsku. Uz to smo osećali neku, možda iracionalnu, grižu savesti što i mi nismo tamo, da na poprištu stradanja budemo sa svojim najbližim i najdražim…
Srce se nosi iz otadžbine u dijasporu. Ja sam tamo odneo emocije i vrednosti zbog kojih mi ne pada na pamet da pišem na nekom drugom, „komercijalnijem“, jeziku, od onog na kojem pišem, uveren da ako bude „stani pani“, uvek mogu da živim od plate svoje supruge koja ima stalni posao… -rekao je David Albahari na kraju razgovora za „Vesti“ vođenog na obali Vltave, koja ga je podsećala na njegov zemunski dunavski kej.
