David Jakovljević iz Pariza poručuje: „Tražićemo da se prizna genocid nad Srbima”!

david-jakovljevic-iz-pariza-porucuje:-„trazicemo-da-se-prizna-genocid-nad-srbima”!
David Jakovljević iz Pariza poručuje: „Tražićemo da se prizna genocid nad Srbima”!

Predsednik francuskog udruženja Deca Jasenovca i predsednik Saveza Srba Francuske David Jakovljević iz Pariza neumoran je u svojim namerama da što više Srba što pre počne da razvija svest da naše žrtve u svim ratovima a posebno u logoru Jasenovac nisu bile uzaludne i da je na nama da ih se sećamo, odajemo im poštu i mislimo na njih. Nad Srbima je učinjen genocid i to se u svetu mora priznati. Mora se osuditi ne današnja Hrvatska već NDH. Po Jakovljeviću, svaka žrtva je žrtva, nema razlike među narodima i svaki zločin se mora osuditi. Sa svojim timom pokreće kampanju da se u svetu prizna genocid na Srbima, ono što je država Srbija mnogo ranije morala da uradi.
U današnjeg razgovoru za medijski portal Rasejanje.info David Jakovljević govori o radu udruženja Deca Jasenovca, o predstojećem odlasku za Jasenovac, o tome zašto Savez Srba Francuske sa svojim članovima neće učestvovati na predstojećem Saboru Srba u Beogradu,  o tome kako Francuzi odaju poštu našima u Jasenovcu i koliko cene srpski narod, kao i o u ovom trenutku nezaobilaznoj temi o protestima protiv otvaranja rudnika Ria Tinta u Srbiji.

David Jakovljević ispred Manastira Jasenovac
Foto: arhiva D. Jakovljević

Često ste u Jasenovcu. Ove godine ste i Božić i Badnji dan proveli tamo. Kako se zapravo osećate na tom mestu?

– U Jasenovcu se osećam kao u svojoj kući u koju sam uvek i u koju ću uvek doći. Nekog će sigurno iznenaditi  ove moje reči ali zapravo to je tako i treba pravilno da se gleda na to. Ja na tom mestu osećam njihov glas, zamišljam strah i njihove zadnje trenutke, pa zaborav… Mrak, kad se tamo ugasi dan i kad nikoga preko zime nema. Kod mene se javlja jaka želja da smo zajedno i odlazim tamo i govorim „tu smo, ne brinite, nismo vas zaboravili”.
Boli me mnogo što se u ime bratstva i jedinstva nije smelo na pravi način pričati o njima i nismo smeli da dozvolimo da ih tako zaboravimo i da dozvolimo da se toliko zataškuje istorija. Kako vreme prolazi, sve više otkrivam da je to zataškavanje namerno urađeno, da je to bila druga faza nad Srbima. Posle pokolja ustaša išao je komunizam, a iza komunizma se išlo da ih zaboravimo.  

Iskreno srce me zbog svega toga mnogo boli. Kada sam u Jasenovcu, stanem i ćutim, nisam tužan, samo sam deo tog mesta i znam koji mi je put, zašto sam tu i koji su mi ciljevi. Straha nemam nimalo, osećam da me jedna neopisiva energija nosi i da mene nešto štiti od svega.

Spomenik u Jasenovcu
Foto: D. Jakovljević

Vi ste rođeni u Parizu, otac Vam je iz okoline Loznice, nikoga niste izgubili u Jasenovcu. Ipak odakle Vam toliko energija da se bavite ovom temom na Zapadu?

– Znate, ne znam šta me tim putem tačno vodi. Kao što ste više puta naveli, iz Loznice sam i niko mi nije stradao u Jasenovcu ali sam osetio i osećam i dalje „neki poziv” na koji ne znam kako drugačije da odgovorim osim od ovoga što radim. Jednostavno se ispred mene postavilo dosta znakova u tom smeru. Vodi me neka borbena snaga za srpski narod i ne znam kako da objasnim. Ne postoji nikakva mržnja ni prema kome, prosto se prepuštam tim znakovima koji su se pojavili u mom životu.

Majka mog pokojnog oca je bila iz sela Trbušnice i blizak rod, Momčilu Gavriću. Kao što svi znamo on je bio najmlađi srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Kada sam saznao da mi je on rođak postao sam veoma ponosan. Nije svejedno biti u srodstvu sa tako velikom osobom. Ali to i obavezuje. Svi znamo za njegovu tužnu priču, kako su Nemci pobili i sve spalili u Trbušnici pored Loznice, kako je ostao bez cele porodice, roditelja uključujući i maloletnu braće i sestre. Mnogo su se Nemci iživljavali nad nama i ne volim ih, niti u njih imam bilo kakvo poverenje. Svaki put kroz istoriju su radili protiv nas, a rade i dalje.

Mnoge srpske kuće u Hrvarskoj i dalje izgledaju ovako
Foto: D. Jakovljiević

Stradanje mog naroda me mnogo opterećuje, bilo gde a posebno na njihovim večitim ognjištima sa kojih se decenijama proteruju. Braneći tu našu zemlju, braneći naš narod, moj brat od strica Branislav Negić iz Banja Koviljače je ubijen 14.04.1999. na Košarama, na Kosovu i Metohiji. To su samo neki od primera zbog kojih ne mogu da stanem i zašto želim da se u svetu sazna prava istina o našem narodu.

Ime udruženja Deca Jasenovca nose i Vaše inicijale – David Jakovljević! Da li ste ciljano dali ime ili je slučajnost.

– Ne, ne, to je totalna slučajnost. Ime smo dali zajedno dr Aleksis Trud, Loran Benhaim i ja. Meni je bilo logično da to bude ime jer su nam tamo deca stradala i znao sam da će takvo ime privući mnogo veću pažnju nego nekakvo drugačije. I to ima nas sve da podseća da smo svi Deca Jasenovca. Da smo njihovi potomci.

Kada sam na proslavi Svete Petke u našoj crkvi u Bondniju (kraj Pariza) upoznao Lorana Benhaima 2021. godine, zahvalio sam mu se za sve što je radio i uradio za naš narod u opštini Dransiju (predgrađu Parizu), što nam je bio tako blizak. Tada je rekao da je Jevrejin. A ja sam onda počeo da mu pričam o Jasenovcu i taj deo naše istorije ga je zainteresovao, posebno stradanje dece, koje ga je i mnogo dirnulo. Brzo smo se povezali. Mnogo sam zahvalan ocu Željku Simonoviću, starešini hrama crkve Svete Petke u Bondiju što ga je pozvao na slavu i što smo se upoznali. Stupili smo u kontakt sa istoričarem dr Aleksis Trudom, profesorom u francuskim školama, koji je napisao nekoliko knjiga u vezi geopolitike na Balkanu. Za tu oblast se zainteresovao preko svoje majke, koja je rodom iz Banja Luke. I za nepunih šest meseci nas trojica smo sastavili statut i ciljeve udruženja Deca Jasenovca. Zvanično ime je „Association Française pour la Reconnaissance et la Mémoire des Victimes de Jasenovac (AFRMVJ)” što u prevodu znači francusko udruženje za priznavanje i sećanje na jasenovačke žrtve. Radimo od 28. aprila 2022. godine. I to je francusko udruženje.

Loran, Aleksis i David, uprava udruženja Deca Jasenovca
Vladika Justin i Loran Benhaim

A šta je bio Vaš moto da počnete da se bavite tako osetljivom temom?

– Od 90.-ih godina sam počeo da upoznajem našu istoriju i stradanje našeg srpskog naroda uopšte, a posebno u Jasenovcu odnosno na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. Pored Srba uvek naglasim da su stradali i predstavnici drugih naroda i Jevreji i Romi. Žrtva je žrtva i ne želim ni u jednom trenutnu da pravi razliku između nas i njih. Tada je zlo radilo protiv čovečanstva. Najbliži dragom Bogu su od zla stradali na najužasniji način a to zlo je nosilo katoličke oznake. A te oznake su krst i vera u Hristu! Kako je to moguće?

Ne mogu da podnesem da se o tome i dalje čuti na Zapadu. Rekao sam više puta a i ponavljam nek mi se sudi što želim da ceo svet sazna o našem stradanju. To je bio moj stav i ostaće do mog sudnjeg dana. Nijednog trenutka nisam za to da se danas za period 1941-1945 okrivljuje današnja Hrvatska. Ja ovde pričam i želim da se sudi ustaškom režimu i svim Hrvatima koji i dan danas glasaju za tu zlobnu ideologiju. Nema tu hrišćanstva! Ja sam Srbin pravoslavac i hrvatskim katolicima ne želim ništa loše. Svi smo mi deca Božija a Bog želi da se volimo ne da se koljemo. Budite sigurni da je moj stav bio oduvek „tuđe neću, svoje ne dam” i da na svaki napad nad srpskim narodom ću stajati iza svog naroda ako je taj narod po meni nevino napadnut i ima časno ponašanje. Takođe odmah da se zna da nisam saglasan sa masakrima nad civilima od bilo koga čak i od mojih Srba. Ne može nijedan rat da opravda da se jedna baka zakolje samo što moja jeste od tih kojim pripadam. Takođe je može da se pale kuce i ubijaju deca, da se siluje. Ni ti sam ustaša, ni ti sam Šiptar, ja sam Srbin i pravoslavac. Zločine osuđujem ne opravdavam ih uopšte!

Sa prve konferencije o Jasenovcu održane 8. maja u Parizu i reči narodnog poslanika Žan Kristof Lagarda, istoričara, o stradanju Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu

I ove godine ćemo Vas videti na molitvenom obeležavanju praznika Svetih novomučenika jasenovačkih u Jasenovcu. To je treću godinu za redom da dobijate poziv od vladike Jovana. Kako se osećate sada, kako ste se prvi put osećali? Prošle godine ste dali i izjavu da mučenika jasenovačke nikada nećete zaboraviti!

– Predivno sam se osećao kada je stigao poziv, a tako je bilo i prvi put. Ali ove godine je osećaj sasvim drugačiji od prvog poziva u septembru 2022. Vidite ovo, još jedan znak da ovako treba da bude. Vladika Jovan je početkom maja 2022. bio u Parizu. Ja ga lično nisam znao niti čuo za njega. Niko od nas troje osnivača udruženja nismo znali za njega. A onda nam je rečeno da je tu i da se „bavi tom temom” (Jasenovcem) Da samo nam je tako rečeno. I mi hop! Preko gradonačelnice grada Dransija  Od Lagard smo dobili salu i organizovali Prvu konferenciju o Jasenovcu sa propratnom izložbom. To je bilo 08. maja 2022, samo deset dana po osnovanju našeg udruženja. Toga dana se u Francuskoj obeležava kraj Drugog svetskog rata. I mi smo upravo o Jasenovcu govorili u gradu Dransiju odakle su 1941. Jevreji iz Francuske deportovani za Aušvic, a po okončanju rata vratilo se manje od 1600 osoba. Vidite li znakove o kojima vam govorim? Gradonačelnica jednog grada koja nikad u životu nije čula za Jasenovac pored svih poziva koja je imala tog dana je bila sa nama i održala divan govor. Njen suprug Žan Kristof Lagard, istoričar,  je tada bio narodni poslanik. On je takođe veliki prijatelj Srba i takođe je toga dana održao govor o ovoj temi, koju je kroz upoznao kroz našu izložbu i govor vladike Jovana.

Sa prve konferencije o Jasenovcu, samo deset dana po nastanku društva
Foto: arhiva D. Jakovljević

U septembru iste godine sam bio pozvan na Osmi simpozijum koji je održan u srpskoj školi u Zagrebu. Prisustvovao sam i po prvi put saznao o stradanju drugih naroda, između ostalog o pogubljenju  Sirijaca od strane SAYFO (1915-1918) kada su Turci preko milion hrišćana masakrirali. Na kraju tog simpozijuma sam i ja predstavio rad našeg udruženja. Odlično se sećam reakcije dr Dejana Ristića, tada direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu i dr Nebojše Kuzmanovića direktora Arhive Vojvodine. Obojicu sam toga dana upoznao. Nisu mogli da veruju šta smo za manje od 4 meseca učinili u Francuskoj. Tada smo sa 89 članova prešli na 400.

Sutradan sam bio prvi put u Jasenovcu i na liturgiju i u manastiru Jasenovac. Ne mogu vam opisati moj osećaj kad sam „kao izgubljen” ostao sam na mestu gde je spomenik. Nisam primetio da se sav onaj narod vratio u manastir a ja ostao sam, skroz sam.

Današnji poziv da idem u Jasenovac ne shvatam lično već kao kolektivni uspeh svih nas, čiji sam ja samo glas. Puno mi je srce radosti. Kad sam video pozivnicu, doživeo sam je ne samo kao pozivnicu vladike Jovana nego kao i pozivnicu od novomučenika. Opet, kao i prethodne godine nosim knjige za Međunarodnu biblioteku u Jasenovcu. Sa mnom bi trebao da ide i Loran Benhaim, ali još nije potvrdio. Mnogo se radujem što će 07. septembra biti ostvarena i stalna postavka izložbe „Ustaška bolnica u Jasenovcu 1942-1945.”

Sa Osmog simpozijuma u Zagrebu u Srpskoj gimnaziji i prvo učešće na liturgiji u Manastiru Jasenovac uz obred na humkama i molitve
Foto: arhiva D. Jakovljević

Imamo situaciju da je od strane vrha Republike Srbije rečeno da će država Srbija zatražiti da se prizna izvršen genocid nad svim Srbima, do toga eto dva i po meseca kasnije nije došlo. Da li se u udruženju Deca Jasenovca razmišlja da se nešto preduzme povodom priznanja genocida nad našim narodom?

– Pre tužne odluke Ujedinih nacija ovog maja da osudi Srbe kao genocidan narod vezan za masakr u Srebrenici, ja sam čuo na TV javno kao i svi vi, i to na svim kanalima očigledno kontrolisanih medija, da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da će, ukoliko se usvoji rezolucija, Srbija zatražiti od istog organa i svih zemalja da se prizna genocid izvršen nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu. Da budem iskren uopšte ne znam ni zašto se čekao razlog neki, Srbija je to trebala da uradi već od 2000-ih godina.

Ponadao sam se da takve teške reči ne mogu ostati samo „mrtvo slovo na papiru” pošto sve potrebne dokaze imamo odavno. Nisam mogao ni da zamislim da neko ko priča da sve čini za srpski narod (a pored toga brani projekat Rio Tinto) će vrlo brzo prestati da o tome da priča. Ponavljam nama nije cilj da se osudi današnja Hrvatska nego tadašnja NDH Nezavisna država Hrvatska tako da ne vidim koji je problem bio. Međutim bila je to još jedna obična izjava i gluma kao uvek. Izbrukao nas je svojim ponašanjem i mene lično jako povredio.

Maj 2019. Beograd i mesto i trenutak kada je doneo odluku da nešto učini za svoj srpski narod i da Zapad upozna o stradanju Srba
Foto: arhiva D. Jakovljević

Hvala Srbima iz Crne Gore i njihovim poslanicima koji su, za razliku od naših iz Srbije izglasali u Crnoj Gori Rezoluciju o genocidu u logorima sistema Jasenovac, Dahau i Mathauzen. Crna Gora je prva država na planeti koja se na ovakav način ponela prema Jasenovcu. Srbija je nastavila da ćuti. Ćuti na isti način kao i na pogrom izvršen 4. avgusta 1995. nad Srbima u Hrvatskoj tokom operacije Oluja. Televizije celog sveta prenele su proterivanje moga naroda sa njihove vekovne zemlje. Ćuti i za pogrom nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Ćuti o mukama moga naroda i ćuti o stradanju naših svetinja… ćuti o protestima protiv Rio Tinta… Ja se, da budem iskren, ne prepoznajem u takvoj Srbiji, ja se prepoznajem u Srbiji Živojina Mišića.

A on neka i dalje priča da strane sile pokušavaju da destabilizuju našu zemlju. Nisam ja ta strana sila, ne pripadam nijednoj ideologiji, niti grupi, niti politici, ali konstatujem da Srbijom rukovode ljudi koji samo pričaju da je vole. U stvarnosti mi vidimo da oni rade za strane interese, kao i za vreme Tita, čije jugoslovenske službe nas Srbe nisu volele i radile su protiv nas. Kosovo nam nije oteto 1999. Na kartama Jugoslavije ono je već od 1945. bilo nezavisna pokrajina kao što je bila i Vojvodina. Zašto tada Srbi nisu smeli da budu ujedinjeni? Zašto se nije onda podelila i Hrvatska u nezavisne pokrajine Slavonije i Dalmacije na primer? Ne. Samo se Srbima ocepilo i to najbitnije.

Logo udruženja Deca Jasenovca

Lepo se kaže na francuskom „si tu veux que les choses soient faites, fais les toi même”. To znači „ako želiš da se nešto odradi, preuzmi ti to i odradi”. Dosta je bilo maskarade. Zato naše udruženje Deca Jasenovca ne sedi skršenih ruku. Konsultujem se sa dva kabineta advokata koji su jako povezani i tražićemo da se prizna genocid nad Srbima. Advokati će preko grupe u senatu ili narodnih poslanika da zatraže da naša tema što pre bude na stolu. Jel hoćemo pomirenje? Hoćemo ali ne može biti „bilo pa prošlo”. To ne dam! Ajmo redom. Nek svako stavi period po period na sto i dokaze o genocidima i masakrima i nek svako prizna svoje. Nema drugog puta.

Vi danas kad pročitate na memorijalu u Jasenovcu objašnjenje šta se tamo desilo, shvatate da su starci, žene i deca zaslužili sami njihovu užasnu sudbinu… to stoji kao opravdanje neko nad mukama hrvatskog naroda za vreme kraljevine …. Pa je to normalno? I da li su oni normalni, a mi što opet ćutimo!

Svojim apelima ste uspeli da pokrenete Srbe da počnu da odaju poštu mučenicima u novomučenicima u Jasenovcu?

– Pa bilo je krajnje vreme da ljudi počnu da otvaraju oči. „Kukaš da te svet ne voli a ne setiš se tvojih?”. Pa treba li Francuz umesto tebe da se seti. I na kraju jeste tako i bilo. Na moj apel, da se ode u Jasenovac i zapali sveća jasenovačkim novomučenicima otišao je Francuz Filip Renje, komesar za vatru nepoznatog vojnika ispod Trijumfalne kapije. To je čovek, koji je svojim očima video pogrom nad Srbima 1999. na Kosovu i Metohiji i do 2004. jer je tada bio tamo kao vojnik. Francuz, seo u auto i otišao u Jasenovac da vidi lično to što smo mu pričali u velikoj bioskopskoj sali Reks u Parizu, kada smo premijerno pustili film Dara iz Jasenovca. Čovek došao na prvi pomen Jasenovačkim novomučenicima u Dransiju organizovan 22. aprila 2023. Dao je dobar primer mnogima da ga imitiraju. Dobijam poruke i slike da su ljudi bili, da su se poklonili našim novomučenicima, ali na žalost još je po meni taj broj mali. Povećava se svaki dan ali veoma sporo.

Filip Renije u Jasenovcu
Foto: arhiva F.Renije

Moja poruka je bila „prolazite pored svojih novomučenika i ne stajete… ljudi, nemate opravdanje, izlaz Jasenovac sa autoputa je samo 700 metara dalje. To je sve. Provedite 45 minuta, saznajte nešto o njima, zapalite sveću, odajte im poštu i idite dalje”. To je kao ono iskustvo iz ljubavi koje imamo – onaj ko te voli uvek nađe način i vreme za tebe i seti te se. Pošalje ti poruku da te voli. Tako i ovde treba da se dokažemo delima a ne pričama. Više ne slušam priče, „uh oni Hrvati šta su nam uradili u Jasenovcu, ustaše jedne… ”, već samo pitam „je l si bio u Jasenovcu? Nisi? Jel si pročitao neku knjigu o tome? Nisi… o čemu onda pričamo?”. Na žalost Srbi nalaze za sve razlog: žurio sam, vrućina, ogrebaće mi neko auto…. Za ovo zadnje evo da poručim – dođite sa tablicama iz Srbije i parkirajte na jedno mesto u Parizu koje ću vam ja pokazati i vaš auto će biti ogreban.

Vi ste u ovom trenutku dupli predsednik i udruženja Deca Jasenovca i od marta meseca ove godine Saveza Srba Francuske?

– Tako je, i imam jedno zanimanje od kojeg i živim i koje mi zauzima 80 % mog vremena. Ljudi to ne znaju ali ne primam nikakav novac od rukovođenja jednog ili drugog udruženja. Svi smo dobrovoljci. Svako bi se pitao „a zašto to onda radiš?”. Za udruženje Deca Jasenovca sam odgovorio. A za Savez sam, kroz svoju ličnu poziciju imao i imam želju da mu dam vetar u leđa i da ponudim nešto jače od same organizacije skupova gde se ne mešamo velikom svetu u kojem živimo. Da se nije pojavio Đura Ćetković, prethodni predsednik Saveza, ja nikad ne bi ušao u Savez Srba Francuske. Taj čovek je toliko pošten i toliko je dobroga ostavio i uradio za Savez, da sam imao želju da mu prvo pomognem kao potpredsednik a potom i da nastavim sa našim francusko-srpskim prijateljstvom, koje mora da se vrati na pravi put. Znam šta se sada pitate, zašto se pre njega nisi uključio u rad Saveza? Zato što je taj Savez bio rukovođen u novčanom smeru, egocentrizmu i pokorenjem institucijama. Kao što sam rekao što se mene tiče, završili smo sa Udbom i komunizmom. Ne interesuje me niko iz Beograda niti iz politike bilo gde. Ni Kraljevina me ne interesuje imamo jednog kralja izvan kraljeva i to naš Bog dragi i njegova milost. Mi smo udruženje koje je registrovano u Francuskoj i srpski duh nas vodi prema najlepšem našem narodu. Hoćemo da mu pomognemo i ne damo nikome da nas uvlači u politiku. Bar ja ne dam, koliko god me to koštalo. To važi za bilo koju partiju na vlasti ali i za opoziciju i u Srbiji i u Francuskoj. Obraz nema cenu, bar ne moj.

Logo Saveza Srba Francuske

Kao predsednik Saveza Srba Francuske ste pozvali na jedinstvo i na to sa Savez bude Savez Srba u Francuskoj a ne samo u Parizu. Šta za Vas znači jedinstvo?

– Jedinstvo je za mene jako bitna stvar. Alergičan sam na bratstvo i jedinstvo, koje je bilo lažno i podseća me na užasan period za Srbe. Jedinstvo Srbije i Srba odakle god da su mora da ide kroz ljubav, a ne kroz mržnju. Ujediniti srpski narod je nemoguća misija. Na žalost samo u ratu se to može desiti, jer rat izaziva želju odbrane a i želju najgoreg. Tu se svako dokaže, ko je kakav.

Uspeo sam po prvi put eto ove godine da privučem sve Srbe iz svih gradova Francuske u Savezu Srba Francuske. Nije lako rukovoditi na daljinu ali mi to možemo. Ide, polako, stvara se zajednica sve jača, našta sam ponosan.

Ja bih se samo za slogu molio i da nam naša srpska zastava ne nosi više grb. Današnji grb zastave Republike Srbije za mene, kao i za mnoge više ništa ne znači: ima krunu a suprotno himna više kralja u refrenu ne pominje i umesto dva orla imamo dva papagaja. Takođe, po meni, svaki grb deli Srbe kao što deli svaki dres fudbalskog tima. Za mene je prava zastava ona trobojka ogromna na Kosovu i Metohiji, na brdu. Ona je moje ujedinjenje! I mislim da bi trebali da razmotrimo da imamo samo trobojku. Gde god da smo Srbi odakle god da smo razlike ne bi bilo.

Eto može na njoj stajati krst i četiri slova S ali šta ćemo  sa Gorancima i ljudima iz Sandžaka? Oni su takođe deo Srbije. Moraju svi da se prepoznaju u našoj Srbiji. Mišljenja sam da bi samo kroz ogromnu trobojku dobili očekivanu slogu, jedinstvo je utopija kod Srba.

Za vikend je u Beogradu Sabor dijaspore, u organizaciji ministra bez portfelja zaduženog za odnose s dijasporom. Da li ćete učestvovati kao predstavnici udruženja Deca Jasenovca ili Savez Srba Francuske?

– Ne! I niko nema ovlašćenje da nas predstavlja ni na Saboru dijaspore, niti u bilo kom ministarstvu, i to ni u kom slučaju. A razlozi su legalni. Svojevremeno sam kabinetu ministra za dijasporu objasnio, zašto nemamo pravo da se uključimo ni na onlajn sastanke a kamoli na bilo koje slične susrete. Po francuskom zakonu na to NEMAMO PRAVO. Sva udruženja registrovana u Francuskoj ne smeju da se direktno povezuju ni sa ministarstvom niti sa nekim drugim organom vlade strane zemlje. To je tako definisano zakonom o separatizmu. To je urađeno da ne bi neka legalna udruženja koja za sada nisu identifikovana kao radikalna dobila na primer neke direktive od nekih ministarstva ili ministara iz Egipta, Katara ili boje koje druge zemlje. Francuska je zemlja koja je u Evropi dala najviše prava udruženjima ali je i postavila neke granice. U više navrata sam rekao i ponavljam: jedini odobreni sagovornici u našem slučaju kao Saveza Srba Francuske, ali i svih ostalih srpskih udruženja u Francuskoj su Ambasade Republike Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, kao i sve ostale ambasade sa kojima želimo kontakt ali ponavljam ne možemo imati direktan odnos sa stranom zemljom.

David Jakovljević i sa prijateljima udruženja
Foto: D. Jakovljević

Udruženje Deca Jasenovca ne pripada srpskom rasejanju. To je sto posto francusko udruženje.

U januaru 2023. je u Kulturnom centru Srbije u Parizu bio ministar bez portfelja Đorđe Milićević. Pored ministra Milićevića u delegaciji iz Srbije je bila osoba koja i nije baš na glasu, a saznadoh da je tada bila savetnik ministra. Kada sam se raspitao ko je ta osoba i to ne kod bilo koga već kod proverenih ljudi u Srbiji, rekoše mi da je reč „muljari”, o osobi, o kojoj se iz straha šapuće i da se spušta ton kada se pomene njegove ime. Reč je o Zoranu Anđelkoviću, zvanom Baki, današnjem direktoru Pošte. Meni karakter ne dozvoljava da sedim pored ljudi o kojima se šapuće i to veoma loše. Ja sam uvek uz osobe o kojima se govori sve najbolje. I znate onda sam se zapitao šta da mislim o namerama tog ministarstva, koje se bavi nama a i o samom ministru za dijasporu?

Koja bi bila dalji planovi Vašeg udruženja i Saveza?
– Treba da nastavimo da radimo. Srbi kao narod bi trebali da prestanu da se plaše. Prošao sam i ja kroz mnoge teške periode u životu i mislio da nema izlaza. Ali sam uvek govorio sebi: veruj Bogu. Želiš nešto? Uradi! Plašiš se? Opet uradi i to sa strahom, samo ne staj, uradi i idi napred!

Koja bi bila Vaša poruka za sve Srbe?
– Vostani Serbije!

– Idite u Jasenovac uvek jer su nam Kosovo i Jasenovac svetinje!.

– Dogodine u Prizrenu!

Jakovljević u Parizu 15 u dvorištu memorijala za deportovanu decu iz Vel d hiv-a (tadašnji prostor za voznju bicikla – tačnije zimski velodrom gde su Jeverji uhapšeni od francuskih policajaca po naredbi nacista i deportovani za Aušvic iz Dransija)
Foto: D. Jakovljević

Dotakli smo se i nemile teme u Srbiji. Rio Tinto? Da ili ne rudnik litijuma u Srbiji? I to je baš u Vašem kraju u Loznici?
– Na tu temu moramo da gledamo iz više uglova kako bi vam tačno odgovorio. Ako gledamo pozitivno, što ja najviše i volim, ljudi otvaraju oči na sve i to iz dana u dan, sve više. To mi daje najviše nade da za Srbiju postoji spas.

Shvatili da su naši ljudi da kroz problematiku kompanije Rio Tinta na ivici da izgube i ono malo što im je ostalo od Srbije i naše divne prirode, pa su se skupili i u Beogradu i svuda po Srbiji da kažu „ne!”. Sada nam stižu taktike i trolovi da se to pokvari ali neće uspeti. Konkretno jeste trenutno teško. Ne moramo biti ekonomisti da bi shvatili da ljudi su u maksimalnoj nuždi. Para mafijaškom sistemu nema kraja a pošten Srbin i poštena Srpkinja će se napatiti i patiti još dugo.

Toliko nizak intelektualni nivo ljudi na pozicijama u Srbiji do sada nisam nikad bio video i zato je jasno zašto niko iz sveta ni ne želi da radi sa Srbijom. Nizak nivo debate koji svakodnevno viđamo na televizijama jasno svedoči o tome. Evo samo Pink i Jovana Jeremić. Ako ste pratili njenu glumu u srpskoj uniformi ili prerušenu kao Jelena Anžujska… koji je to blam. Pa to više nije ni za smejanje. Zamislite to kad se pojavi u inostranstvu sa srpskim pasošem… predstavlja nas svaka čast! U Srbiji, umesto da su kvalifikovani ljudi na pozicijama koji rade u interesu svoga naroda i Srbije biraju se po tome ko je kome kum, u kojoj je partiji, u kom je biznisu.. Rečićete mi „pa Davide, svugde je tako”. Ne, nije svuda tako i treba da prestanemo više da to tolerišemo. Po školama se predaje ideologija vokizma i naša deca pate od pitanja „je l si muško ili žensko” u 12 godina, na primer.

Tolerisati to je kao kad bi žena tolerisala maltretiranje i nasilje. Ne! Treba da izađe iz te zajednice i da se odrekne nasilnog i lažnog muza koji je ne voli, bije, maltretira i prodaje kuću, ruši je. Ta žena je Srbija, to nasilje je rukovođenje naše zemlje koje ne vodi samo Srbiju u propast nego i Republiku Srpsku i ceo region.

Danas u Srbiji, mediji su pod uticajem i kontrolom. Ne kažem to ja, kažu to međunarodni organi koji prate ali sam i sam svedok toga. Znate li koliko sam puta se suzdržavao da ne bi voditelj ili voditeljka izgubio/izgubila radno mesto zbog mene što sam gost neke emisije? Ja vidim da Srbi danas žive kao taoci jedne politike koja će nas sve dogurati do samouništavanja. Izjave svakog ministra i današnjeg predsednika su babine priče iz prošlosti, s tim što sam od moje babe puno toga dobroga naučio.

Ana Brnabić je poreklom Hrvatica, po biografiji koja je dostupna studirala je u Americi i Engleskoj. Tvrdi da voli Srbiju, pa predlaže komisiju koja će ići u Finsku da proveri da li će se kopanje litijuma raditi čisto. Pa koga mi majmunišemo tu? Ne ide komisija nego idemo mi ljudi sa Jadra sa ovlašćenim advokatima ili specijalnim organima iz Evrope, slikamo i snimamo. Dobijemo dokumente, preuzimamo mi vodu, zemlju i analiziramo.

Uostalom zašto kad je Nemačka toliko migranata primila a najveća je rezerva litijuma sa Švajcarskom u Evropi nije otvorila rudnike i zaposlila Srbe koji su divni radnici. Mi bi na taj način povećali našu ekonomiju i ujedno gledali kako im po njihovim rečima nije ništa?

Ne, program je da se uništi srpski narod i zato su postavljeni ljudi specijalno spremni na to, ljudi koje nikad ne viđam ni na jednoj liturgiji sem Nikole Selakovića za kojeg garantujem da zna svaku pesmicu duhovnu. Izgubismo Kosovo i Metohiju, moj narod pati, Krajišnici završavaju u zatvoru što pevaju nostalgične pesme o geografskoj Krajini koju su branili od Turaka. Puteve nam prave Kinezi, ne znamo puteve da pravimo? Pa ajd da zatvorimo sve inženjerske fakultete kod nas, šta će nam. Zemlju prodajemo, meni se Šiptar šeta po Srbiji kupuje kuće oko Vranja i Niša a moja srpska deca na svojoj zemlji Kosovo i Metohija ne smeju ni do drugog sela i žive u anklavama. Pa dokle?

Moj narod je uvek bio veliki i veličanstven i zato ću sve činiti da mu pomognem. Sebi ne dam i ne dozvoljavam da izgubim najmilije: našu predivnu Srbiju sa još divnijim Kosovom i Metohijom.

Za portal Rasejanje.info Katarina Krstić-Tadić

Izvor: Rasejanje.info  

Detaljnije