DAVID PONOVO MEđU SRBIMA

U prilogu vam dostavljam satikru: David ponovo medju Srbima koju sam napisao 2000. godine.Nastojao sam da moje vidjenje uloge medjunarodne zajednice u BiH iskazem jezikom Petra Kocica, zbog napadne slicnosti sadasnjeg okupatora BiH i onoga iz Petrovog doba. Zbog toga sam svog junak nazvao David Petrov. Ovdje u Republici Srpskoj satira nije objavljena, niti sam posebno nastojao da to neko ucini. Slozicete se sa mnom da je u najnovije vrijeme tema satire ponovo aktuelna, jer *sudija* (visoki predstavnik), odnosno njegovi nalogodavci proizvode krizu da bi i dalje ovdje sudovali, sve dok njihova presuda(neobjavljena) ovdje svima znana ne bude u potpunosti ostvarena.
Gajim nadu da cete smoci smjelosti da ponudjenu satiru objavite, te vam na tome zahvaljujem.

Novaković D. Božo

Komedija naših dana
DAVID PONOVO MEđU SRBIMA

Banja Luka
1999./2000.
Aleksi Šantiću i Petru Kočiću
velikanima srpske riječi

Bardovi neumrli Srpstva vaskolika
što umovima blistavim,
perom i riječju,
branište ponosno srpsko ime,
da li sad vaše sjeni mogu znati
da nam se dušmanska sudanija
ponovo, poput usuda, vrati?

I meni rabu svom
Svevišnji slobodu dade,
da zarad istine i pravde,
jezikom tribuna Krajine ljute
podsjetim neke glave sulude
da neće moći Srbima i slobodi olako da sude.

David: Dobar dan glavati, velevažni, carski gospodine.
Sudija: Dobar dan, dobar dan. Ma jesi li to ti, Davide?
David: Glavom i bradom ja, glavati gospodine. Pokorno javljam: David Štrbac, Petrov, selo Melina, okrug Banja Luka.
Sudija: Dugo se nismo vidjeli, Davide, nije te dugo bilo na ovom sudu.
David: E, e, e… moj glavati gospodine. Bijo sam ja, bijo. Ma nije tebe bilo. Na tvom mjestu šjedile neke druge sudije, a prava tuga brez tebe. Taman smo malo otpočeli i dušom da’nuli, kad evo tebe jopet.
Sudija: Nisu mi dali da sudim, Davide. A pravo da ti kažem ni meni se nije dalo suditi, bili su neki drugi zakoni i druga pravda.
David: E, ‘vala Bogu da si se ti nami vratijo, ma ispratićemo mi tebe jopet k’o što smo te već jednom ispratili. Daće Bog.
Nego reci ti meni, glavati gospodine, jesu li se sa tobom vratili i oni stari, ćesarski, zakoni?
Sudija: Nisu baš oni stari, Davide, ali su im dobro slični.
David: E, neka vala! Neka baš! Post mu ćaćin ljubim. I jesu bila došla neka pogana vremena brez starije zakona. Neka se jopet zna šta je carsko, a šta spa’ijsko.
Ova ti se marva od naroda načisto izbrezobrazila. Nakotilo se, brate, svakakvije jolpaza i bundžija, da te mili Bog sačuva, pa ‘oće neku svoju slobodu, a sve buču i narod bune. Govorili su svašta, glavati gospodine. Svašta. Te nema više carskog, te nema više spa’ijskog, te mi smo svoji gospodari, te zemlja je naša po gruntu. Kažem ti, svašta su govorili, sve gore od goreg. Najpošlje počeli da se kunu u Rusiju.
Sreća prava da se vratiše stari zakoni. Da toga ne bi, Boga ti pitaj doklen bi ova naša marva dogurala? E, neka se sad zna da je takvijem jolpazima doš’o kraj, da im niđe nema mjesta. Niđe! U bajbukanu š njima! U bajbukanu, nego šta!
Zato, glavati gospodine, kod nas treba čudo stranjske, učevne gospode, da nas uči redu i zakonu koji niđe više ne postoje, nego su samo za nas izmišljeni, jer oklen bi mi prost narod znali šta je za nas dobro.
Sudija: De, de, Davide, ne srdi se i nemoj tu stajati, nego sjedi i potanko mi ispričaj šta te muči.
David: Vala ti glavati, velevažni, carski gospodine, ‘vala ti đe čuo i e ne čuo, kad ti njesi zaboravijo blentavog Davida.
Doš’o sam da ti se požalim na ovog jolpaza u vreći, a i ja sam ti do Boga grješan.
Skoro sam zaboravijo one stare zakone. Znaš, kada si sudio onom jolpazu, jazavcu, što mi je beteris’o čitavu njivu kuruza. Od onda sam zgrješijo i smrtne grje’ove počinijo. A vako ti je to bilo:
Gore, u onoj mojoj zabiti, vazdigle se neke bene blentave. Kažu oni meni: Ti si Srb, Davide, ‘ajde slobodno reci da si Srb. ‘Ajde, ‘ajde! Ali glasno, da te svi čuju. Ma ljudi moji, nije zgodno da se to sad govori, pa na to smo već bili zaboravili. Ne sm’jem ja to odjednom tako glasno, morem nekoga prestrašiti. Njesu ljudi navikli to od mene čuti… A oni ti onda meni: Smiješ, smiješ Davide, smiješ nego šta! Vidiš da svako govori svoje, samo ti slobodno govori… I još mi rekoše: Ona njivica, Davide, što vascijeli život na njoj zadžabe grbačiš i znoj proljevaš, nije ni carska ni spa’ijska, nego tvoja. Tvoja je, da znaš Davide, tako u gruntu piše, a na svojoj zemlji smiješ svašta vikati.
Sudija: A šta ti, Davide, kad ti oni to rekoše?
David: A ja?! šta ja?! E, e, e… moj glavati gospodine, zlo i naopako. Kako oni to rekoše, u mene konda nečastivi uđe, Bože me ‘prosti. Konda nikad njesam bijo ćesarov podanik. Poče’ ti ja, budala blentava, da se puntam k’o mazga, konda su mi muve pod rep ušle. Stade ti ja iz svega glasa vikati: E sad ‘oću svoju njivu, ‘oću pa Bog! I još ´oću da je ogradim… Ja sam Srb, post mu ljubim, ja sam Srb, pa neka svi puknu!
Eto tako ti ja, baksuz, smrtno zgr’ješi’ glavati gospodine… Auuu, Bogo moj, šta li će me snaći za ovo vikanje.
Sudija: Zgriješio si, Davide, teško si zgriješio. šta ti bi, pobogu? Kako ćeš zaboraviti stare zakone? I šta će ti ono Srb, znaš da mi to ne volimo?
David: Kajem se, do Boga se kajem, glavati gospodine. Mislijo sam ti ja bena blentava, neće me niko čuti.
Sudija: Dobro, dobro, Davide, znam ja da ti nisi kriv. Ti si miran i pošten čovjek. Uvijek si znao šta je carsko, a šta spahijsko. Znam ja da su tebe oni banditi na to naputili. Ali i za njih ima zakon i sud. Napravili smo mi za njih sud u Hagu, a ima toliko prostran zatvor da u njega možemo zatvoriti sve Srbe, pa i one što još nisu ni rođeni.
Nego, moraću ja i tebe pritegnuti, Davide, taman toliko da i one tvoje bundžije počnu stenjati. A ti, valjda nisi došao samo zato da sebe tužiš, šta još ima?
David: Muka, glavati gospodine, velika me muka naćerala. Pojavijo se ovaj jolpaz, jazavac, u onoj mojoj njivici, što je ni carska ni spa’ijska, a ja mislijo da je moja, pa sad izgleda i ne more biti moja dokle ti tu šjediš i sudiš…
I zamisli, nije ovom jolpazu više do kuruza, neće ni da dirne u nji’. Svi kuruzi ostali uspravni, pa mi došla muka kako ću tolike kuruze obrati. Još me uzela i kostobolja i ljepo mi doš’o neki nemiljak, ne vidim više svog b’jelog dana, načisto mi se smrklo s te strane od tebe.
Još mi se svr’ svega i baba izbrezobrazila, pa se dala u ‘odanje po selu. Bistri brate politiku, a ‘oće da je ja stalno čuvam, ni sam ne znam od čega.
Taman se ja silno zabrin’o kako ću obrati kuruze, ali srećom od Boga dođe meni iznenada od vaše strane spas. Navališe na moju njivu čopori svakojakije zvjeradi: vukova, međeda, divljije veprova… pa još nekije nepoznatije zvjeradi, nikad i’ ranije njesam vidijo, pa najpošlje i jata ‘tičurina. Navališe sve u ma’ na kuruze, pa žderu li žderu, Bogo moj. A sve u glas urliču i grakću… Milina jedna, kažem ti. Ljepo mi se krv u žilama počela lediti, od tog urlikanja i graktanja. Vidim ja ne more nikako na dobro izaći…
A da!… Još mi jedno dobro učiniše… rašćeraše sve živo oko njive… Ma bili ti se oni moji Štrbci skroz, naskroz izbrezobrezili, pa kud god pođu oni preko moje njive. Kažem ja njima ljepo: Nemojte ljudi. A oni jok, ni da čuju. Ne cigani, Davide, vele mi, pa svoji smo, sve je ovo naše… A od kad zvjerad u njivu najaviše… E, nema više svoji smo, nema sve je ovo naše… Nema i jok!
Mislim ti ja taman: Ma jesi jopet sretan, baksuzni Davide, a ono jok, ne da mi se (počne plakati).
Sudija: šta je sad, Davide, šta ti bi, zašto plačeš?
David: Ma ja to ‘nako od miline i sreće, glavati gospodine. Eto sad ne moram kuruze brati i brinuti se o njivi. Ali ovaj jolpaz, jazavac, ‘oće sve da pokvari, straši zvjerad i razgoni i’ ko ‘ajduk pravi… Boje se one njega, boje još kako, kažem ti. Sve se u čudu zagledaju, pa nadaju u bježaniju… đe ga se neće bojati? Pogledaj samo kakav je jolpaz, čupav i nakostrješen.
Sudija: Pa zar nije dobro, Davide, što ti je taj jolpaz, kako ga ti zoveš, rastjerao zvjeri sa njive?
David: Još pitaš, glavati gospodine? Kako on poče razgoniti zvjerad iz njive, a one sve put one moje posrnule brvnare što je baba i ja zovemo kuća. Ljepo ti se namrem stra’ slušajući urlikanje razjarene zvjeradi. Najavili se one meni u kuću, pa sad ni tu njesam gospodar.
Sudija: A baba, Davide, šta tvoja baba kaže na to?
David: Ništa, post joj ljubim, k’o da je š njima uzrasla. Ma, konda je od iste sorte, Bože me prosti.
Sudija: De, Davide, prinesi tog jolpaza da vidim kako izgleda.
David: Vidi, glavati gospodine, kako je to samo mrko i dlakavo, stra’ota jedna.
Sudija: Pa to je obični jazavac, Davide, možda je sin onoga što si ga prije tužio?
David: A, nije, nije, glavati gospodine. Ne more to biti nikako. Oni su ti razlike k’o nebo i zemlja, na priliku… Onaj prvi beteris’o mi njivu kuruza, pa baba i ja ostali gladni čitavu zimu. Ma šta pričam zimu? I proljeće čitavo. A ovaj rašćer’o zvjerad š njive, a one mi pomagale, mjesto mene brale kuruze. Njesam ti ja sad spao na te kuruze, dali su meni ‘rane neki ljudi. Kažu oni meni: Mi smo ‘umanitarni, Davide, samo ti uzmi, prisješće ti ne boj se.
Nego, glavati gospodine, k’o Boga te molim da ti presudiš ovome jolpazu.
Sudija: Kad si već toliko zapeo naći ćemo neki paragraf i za njega. Imamo mi ovdje paragrafa za sve, a ako slučajno ne bude, izmislićemo. Imam ti ja pravo da dopisujem nove paragrafe kako mi kad zatreba, a ako mi neki zasmeta da nametnem svoju pravdu ja ga mogu izbrisati, kao da ga nikada nije ni bilo.
I ljude mogu mijenjati: sad si David, a domalo više nisi David.Mogu ih i premještati sa mjesta na mjesto, kako mi na um padne: danas je ovdje, a sutra-ko ga pita, ide pravo u p…. m……., mislim u mjesto gdje je živio do 1991. godine. Onda sam i vaš vrhovni birač. Pošto vi Srbi ne umijete birati po našem ukusu, na izborima se računa da je izabran samo onaj ko je po mom ukusu. A ako mi se slučajno zamjeri to je kao da ga nema, ja ga jednostavno izbrišem. Sve neposlušne Srbe ja ću da smijenim.
David: I trebaš, glavati gospodine, trebaš i’ m’jenjati, ne daj da ti smetaju kad si ti Bogom dat, iako nami Srbima nikako nije jasno koji nam te Bog dade.
Nego, bojim se ja da se ti ne umoriš m’jenjajući neposlušne Srbe. Kaže tebi ovaj blentavi David, uznemirile su bundžije narod. Moraćeš ti prom’jeniti sve Srbe, svi su se uzjogunili pa neće u suru. Ostaće ti ‘vako, na priliku, cigla dva, tri poslušna Srbina po tvome ukusu.
Nego, ne more ova moja luda glava da razumije, kad ti tako prom’jeniš sve neposlušne Srbe, ’oće li pošlje toga biti Srba, aaa?
Sudija: Ne znam ti ja, Davide, hoće li biti Srba, to nije moja briga. Meni je tako naređeno, da redom smjenjujem do posljednjeg od kojeg čujem da izgovori ili posumnjam da misli na riječi: Srbin, srpsko, neću, ne želim. Onda mi se, povrh svega, počeo javljati duh mojih predaka. Stalno me zove da idem na Drinu, da na Drini sudim i da preko vode gledam ne bi li kako i tamo prešao. A kad mi se taj duh javi meni poslije toga pred očima sve treperi: crno-žuto, crno-žuto, crno-žuto i tako danima, pa mi dođe da odjednom sve Srbe smijenim da se niko više tako ne zove.
David: Au, glavati gospodine, post mu ljubim, nije tebi ni lako. A ‘oćeš li ti to moći uraditi sa ovijem sudištem za Srbe?
Sudija: Hoću, hoću, Davide. Meni dobro pomažu svi, a naročito onih nekoliko poslušnih Srba. Osim toga, ovo je pravi sud, strašan za sve neposlušne.
David: šta kažeš, pobogu brate, je li to doš’o Strašni sud za Srbe?
Sudija: Nema više šale, Davide, ovo je pravi sud. Nema kod nas: te u pravu je ovaj, te u pravu je onaj, te ima dokaza, te nema dokaza, što će nam dokazi? Kod nas se sve unaprijed zna: ko je prav, a ko je kriv, koga treba osuditi. Odmah mi kažemo ko je kriv, pa to poslije dokazujemo. Kad nam zafali neki paragraf mi ga odmah na sudu dopišemo u zakon, tako da sve bude po redu i zakonu.
A ako treba više napisati i izmisliti nešto što nikad i nigdje nije bilo, niti po zdravom razumu može biti, onda mi napravimo radnu grupicu, tako da u njoj budu ljudi koji se dobro razumiju u viski. Onda tu grupicu smjestimo u hotel i damo im dosta viskija. Tu ti se oni dobro pomuče, načisto se utope u viski, ali dobro prepišu ono što im naše gazde narede, pa tako začas napišu deklaraciju.
David: Auu, glavati gospodine, a oklen bi ti ja blentavi David mog’o znati šta je to d..d..dekl… ma ne umijem ti ja to ni reći.
Sudija: Deklaracija, Davide, deklaracija-tako se kaže. Kako ne znaš šta je to deklaracija? Ima dosta deklaracija: iz Sintre, iz Madrida, iz Njujorka, iz… ma ima ih i biće koliko i kad god zatreba da Srbima nešto naredimo. To su ti, Davide, vrhovni zakoni. U njima piše šta je za koga dobro, a šta nije i kako ko treba da radi. Sad kad smo vam naturili deklaracije, više vam nisu potrebni ni Ustav, ni zakoni, ni predsjednik.
David: E tako je! Tako je, glavati gospodine! Ma neka si ti njega sm’jenijo. I što će nam naki prešjednik-malen, a pametan. Mi smo ti, brate, mali narod pa nam, na priliku, treba poveliki prešjednik, težak barem stotinu oka, a visok do badže. Ne mora ni biti čudo pametan, šta će mu to? Ima sad nami na grbači čudo stranjske učevne gospode da misle umjesto njega i da nam o glavi rade… milina Božija, post mu ljubim. Evo i ja, blentavi David, vidim koliko se patite da narodu što bolje napravite. A i jeste mu ga napravili, post mu ćaćin ljubim, ima brate mečku da rodi.
Sudija: Sve mi to, Davide, za vaše dobro radimo. čudan ste narod vi Srbi. Nikako ne znate šta je za vas dobro, pa vas paragrafima i deklaracijama moramo učiti i prisiljavati da radite za svoje dobro.
David: Nemoj se ti, glavati gospodine, k’o Boga te molim, ljutiti na nas. Mi smo jedan prost narod i ne moremo nikako s’vatiti šta piše u tim vašim deklaracijama. Imamo ti mi pametnjakovića koji bi nam to mogli protumačiti, nije da nemamo. Ali oni nemaju kad od silnog pentranja i premetanja po vašim voteljama. Sve se polomiše ko će se bolje dočepati. Nego se ti čuvaj, glavati gospodine, da se neki što je jači i brži u tvoju ne zavuče, da ‘prostiš.
A kad mi te naše pametnjakoviće pitamo šta ima u tim deklaracijama, oni nami kažu: što vi to morate znati narode, vi ste i ‘nako blentavi, pa sve naopako razumijete. Nego, jopet ja tebe k’o Boga molim, glavati gospodine, da presudiš ovom mom jolpazu.
Sudija: Sad ćemo mi, Davide, naći neki paragraf za njega. Hm, hm, hm… a evo ga, evo jednoga. Tu piše: Ko ugrozi zvjerska prava i slobode biće kažnjen… čekaj, čekaj malo… da vidimo još nešto… Ma komplikovan si ti Davide. Taj jolpaz je izgleda bio u dosluhu sa onim tvojim Štrpcima. Moramo i za to pronaći neki paragraf, a ja sam već umoran od paragrafa. Najviše volim da Srbima presuđujem od kamiša, odvalim i gotovo.
Sudija: (nakon kraće pauze obraća se pisaru, čovječuljku u plavom odijelu sa velikim slovima “UN” na prsima, slovo “U” je izrazito veće) Pisarčiću! Pozovi de stražara, da i on nešto umno i korisno uradi.
David: Šta kažeš, Bogom te kumim?… ovo ti pisar. Prije mi liči na mrtvaca, Bože me ‘prosti. A kakva su mu ono slova na prsima?
Sudija: Tu ti, Davide, piše “UN” a znači Ujedinjene nacije.
David: A šta ti je to, kako ono reče, uškopljene nacije… ko i’ uškopi, post mu ćaćin ljubim?
Sudija: Nisu, blentavi Davide, uškopljene, nego Ujedinjene nacije… je li ti jasno?
David: De, de. Ne ljuti se ti na ovu benu blentavu, još sam malo i nagluv. Meni to dođe isto, kad su svi i ‘nako uškopljeni. Nego reci ti meni što je ono prvo slovo… kako ono reče da se zove, toliko veće, aa?
Sudija: To je, Davide, slovo “U” a veliko je da pokaže ko je kod nas ovdje poželjniji, do koga nam je više stalo.
David: Auu… sad sam se ja sjetijo. Bena benasta, skroz sam bijo zaboravijo, konda sam od juče, a znam da sam to već nekad vidijo.
Sudija: Stražaru! Gdje je već taj stražar, zašto ne dolazi?
Stražar: (ulazi gorostas u maskirnoj uniformi sa šljemom na glavi, na prsima mu krupnim slovima ispisano “SFOR”, u rukama drži palicu za bejzbol; odmah s vrata pozdravlja) Hajl naš šef! (podiže palicu ukoso i odmah spušta) Zig hajl! (čini isti pokret palicom) Na zapovjed, ekselencijo! Koga treba batinati? (unezvjereno se okreće i zagleda oko sebe)
Sudija: čekaj malo… Polako… Prvo da čuješ šta se od tebe traži.
Stražar: Dajte vi, ekselencijo, da ja batinam, pa mi onda koliko hoćete objašnjavajte zbog čega sam to morao raditi.
Sudija: Dosta si ti i do sada batinao, a ima vremena za još. Nego da ti nama na brzinu sročiš jedan paragraf za ovog jolpaza Davida.
Stražar: Dobro, ekselencijo, kad tako mora. Ma ne trebam ja da razmišljam ništa. Nisu meni paragrafi u glavi, ni u knjizi, nego u ovoj batini.
Sudija: E, to mi je milo. I ja najviše volim zakon u batini. Nego, pokaži ti nama kako funkcioniše taj tvoj zakon u topuzu, da vidim možemo li se u njega pouzdati.
Stražar: Evo ovako (pokazuje na vrh palice), tu unutra su svi zakoni po kojima ja postupam. Vrhovni zakon je Zakon jačega. To je naš Ustav. Paragraf jedan glasi: Jači je uvijek u pravu.
Sudija: Još uvijek mi nije jasno kako ti čitaš paragrafe iz batine.
Stražar: Vrlo jednostrano, pardon, hoću reći jednostavno, ekselencijo. Ustvari ja ništa i ne čitam. Kad se nameračim na nekoga, a obično se nameračim na Srbina, ja njega ovom batinom preko leđa, a paragrafi sami ispadaju. Sudije ih mogu protumačiti tek mnogo kasnije, jer su nevidljivi u prvih pedeset godina.
Sudija: Izgleda, momčino, da ti mnogo voliš udarati.
Stražar: Nije da ne volim. To mi dođe kao urođena potreba. Dok me je mama nosila u stomaku prepala se neke strašne sile. Kad je pogledala preko ograde našeg dvorišta oglasila se ta strašna sila: SSSR… grr… SSSR, a moja mama NATO se toliko preplaši da mi je u krv ušlo da preventivno bijem, sve se bojim da se ona strašna sila ponovo ne oglasi… A pravo da vam kažem, najviše volim da batinam Srbe. Imaju široka, a čvrsta leđa, ne savijaju se lako-dušu dala za batinanje. Drugi su nekako savitljivi i ljigavi… Evo ovaj tu (diže palicu prema Davidu), mora da je Srbin.
Sudija: A po čemu to znaš?
Stražar: Jednostavno znam (ponovo podiže palicu prema Davidu). Evo vidite na njega mi se i palica diže. Srbe vam je, ekselencijo, sada lako prepoznati. Toliko su islabili da se na njih i zecu diže, pa su sad svi zečevi okolo navalili, ne mogu od njih na red doći.
Sudija: De polako, a zbog čega bi tako rado batinao Davida?
Stražar: Eto tako, ekselencijo. Mnogo su opaki ti Srbi. Nijedna vojska ne može preći preko njihove zemlje, a da je ne napadaju. Sve su svoje pritisnuli kao kvočka jaja, pa se čovjek usput ne može ničim poslužiti, što im silom neće uzeti. Najgore je što imaju provokativno držanje: isprave kičme, a istegnu vratove. Kad im čovjek lijepo, prijeteći, kaže da poviju vratove, da preko njih može preći, pardon… hoću reći pogledati, oni za to neće ni da čuju, nego se još prkosnije usprave. Kako onda da ih čovjek ne bije (diže palicu prema Davidu)… Oh majn Got! Kako bih ga sad batinao. Batinao bi’ ga i za Cer, i za Kolubaru, i za Kajmakčalan, i za Marnu, i za…
Sudija: Toliko ti toga napriča, ali kakve veze Srbi imaju sa onim što je tvoje snašlo na Marni?
Stražar: Imaju, imaju, ekselencijo, i te kako imaju. Kad su oni pokrali vodu sa Marsa, kako onda da nisu potajno bili i na Marni.
David: (zbunjeno i preplašeno) Kakva Marna, jadni Davide? Ma njesam ti ja, kruva mi, makn’o nikuda dalje od Miljacke.
Stražar: Eto vidite, ekselencijo, kažem ja da je njima Miljacka u krvi, kako onda da se promijenim prema Srbima. Kad ga pritisneš on zasmrdi kao tvor, da te smrad prekine, a čim ga pustiš ujede. Ujede kažem ti i onaj bezubi, krezavi Srbin.
Sudija: Dobro, stražaru, dosta smo te slušali… Hoćeš li konačno sročiti taj paragraf?
Stražar: Odmah, ekselencijo, ali vas molim da ga primjenite što prije. Evo, dakle, tog paragrafa: Srbi moraju među sobom biti posvađani, a ako se slučajno dva Srbina slože, onda se ima svakome dati po batina, pa da se udaraju do iznemoglosti.
Sudija: Pametno, pametno, nema šta. Dao si mi ideju kako da presudim od kamiša, a da se ne upuštam u paragrafe.
Slušajte! (David i pisar skoče na noge, a stražar se ukipi) Dakle, slušajte presudu:
1.Od sada više neću da glavu razbijam paragrafima, jedini zakon ubuduće sam ja.
2.Svi Srbi odmah da se umire. Nijedan se ne smije živ činiti, dok mu ja ne odobrim da bude živ. Koji se ne prestravi i ne ućuti biće mu suđeno.
3.Srbi kao buntovnici, po prirodi stvari, uvijek su i za sve krivi, dok svojom poniznošću ne dokažu da sami sebe mrze.
4.Jolpaz Davidov zbog učinjenog krivičnog djela-ugrožavanja zvjerskih prava i sloboda osuđuje se na tešku tamnicu. Naknadno se ima sprovesti istraga koja će 100% dokazati da je kriv.
5.Zbog sveopšte sumnje na Srbe, a u vezi sa Gazimestanom, Cerom, Kolubarom, itd. itd. svi Srbi imaju se postrojiti u red, tj. upisati na listu čekanja za Hag.
6.Ako, zbog velikog broja Srba, Sud ne stigne svakome blagovremeno donijeti presudu, ista se ima donijeti posthumno, a odnosiće se na njegove potomke.
7.Prije izvršenja tačke 5. ove presude, tj. prije postrojavanja za Hag, a zbog Davidove prostodušnosti i naivnosti, svi trenutno poslušni Srbi imaju se naoružati batinama, da se bez milosti i prestanka međusobno udaraju, da se slučajno sa ostalima ne bi izmirili i u slozi živjeli. Kada se međusobnim udaranjem izmore, i na ove Srbe ima da se primjeni tačka 5. koja za njih skraćeno glasi: Marš u Hag…
8.Shodno tačkama 5. do 7. ove presude, svi Srbi, kao i njihovi zakoni koje donesu, imaju se smatrati privremenim i zavisnim od volje izvršioca ove presude.
Pisar: Ja bih, časni sudijo…
Sudija: Ti da šutiš, slinavko jedan, da i ti ne bi da mi popuješ. Tvoje je samo da napišeš zapisnik, kako ti mi izdiktiramo, da prepišeš deklaraciju i slično.
Pisar: Ali, vaša ekselencijo, ja bih…
Sudija: šta bi ti, pisarčiću, da mijenjaš presudu, je li? Pa mi smo i tužbu i presudu još davno napisali, jer znamo da su Srbi uvijek i za sve krivi… čuo si stražara kako pametno kaže.
Pisar: Ali, ekselencijo, ja bih ipak…
Sudija: E, ovo je već previše. Ti od sada da šutiš, da se živ ne činiš! Jasno?
Pisar: Jasno, ekselencijo… ja postojim, ali ne postojim… Od sada sam samo duh.
Sudija: Dabome da te nema. Ionako si tu samo da s tobom narodu zamažemo oči. Ti si nam kao neki pravni paravan, da se spolja vidi da je kod nas kobajagi sve po redu i zakonu, da imamo pisara na visokom nivou. Za sve drugo, mrtav si. Nema te jednostavno… A ako budeš dobar i poslušan dozvoliću ti da kao svoje objavljuješ one grozomorne priče o Srbima, što ih piše tvoj nastrani stanodavac, gazda staklene palate. Neće mi smetati ako su te priče izmišljene i stare po nekoliko godina. Jedini ti je uslov da poslušno šutiš i da objavljuješ priče tako da opravdavaju moje presude Srbima…
Nego, hajde sada ti, Davide, kaži svoju riječ o presudi.
David: Glavati i velevažni carski gospodine, ‘vala ti… do Boga ti ‘vala, đe čuo i đe ne čuo. Od silne sreće i miline trnci me podilaze, došlo mi ljepo da presvisnem. Kako i ne bi post ti ćaćin ljubim… Evo nami jopet naše preljepe Carevine u kojoj su Srbi od silne dobrote cvilili i umirali po crnim kućama i tamnicama u Terezinu i ne znam više kako su se zvale.
Koja ljepota i koja pravda, post ti ćaćin ljubim. I nevini Srbi, pred sudom i zakonom, bili su spremni od nje umirati, a i umirali su bome.
Prič’o je meni moj pokojni otac Petar. Sve je on meni oprič’o… Isto ‘vako je bilo 1908. godine, kad je ćesarska vlast ‘vamo došla. Našli ti se i onda neki blentavi Srbi da se bore protiv boljitka svog naroda, pa raspalili po ćesarskoj vlasti drvljem i kamenjem… E, nji ti Carevina proglasi veleizdajnicima, pa š njima u apsane.
Milina Božja, brate… milina kažem ti, bila onda i sada. A našle se jopet naše budale, blentave, da kažu kako ova bjelosvjetska tiranija ništa ne valja i da je ovo neki p..p..proten… ma ne znam ja to ni izgovoriti, glavati gospodine, znam samo da me od toga silnoga dobra bubrezi bole. Na priliku ću i zamuknuti kol’ko me nešto za grlo steže, a bojim se da i ne oćoravim-sve što vidim i kažem, a oni meni: Nije tako blentavi Davide, ti sve pogrešno vidiš, ništa ne razumiješ, ‘nako je kako mi kažemo, a ne kako ti vidiš tim tvojim zrikavim očima.
Pisar: Protektorat, ekselencijo, David hoće da kaže da smo mi zaveli protektorat.
Sudija: Opet ti!… Da se više živ ne činiš!… Bezobrazluk, čisti srpski bezobrazluk. Vladavinu sile oni nazivaju protektorat. Kao da mi to od juče radimo. Tako mi upravljamo čitavim svijetom, pa svi lijepo šute i trpe, a sad se tu našli neki Srbi… Stražaru! Stražaru!
Stražar: Na zapovjed, ekselencijo! Zig hajl! (podiže palicu ukoso)
Sudija: Oh Majn kampf… šta ja to rekoh? ni sam više ne znam šta radim, postajem preumoran i proziran. Htio sam valjda reći: Oh majn Got!… Moj stražaru, ti si naša uzdanica u ovom ludom svijetu, u kojem niko ništa ne zna, nikom ništa nije jasno, svi nešto pitaju. Neće da pročitaju neke stare političke knjige. Doduše one u javnosti nisu popularne, a ponegdje su i zabranjene. Da to pročitaju svima bi bilo sve jasno i niko više ništa ne bi smio pitati…
Dosta je bilo priče i sudanije. Meni još neko mora pomoći… Vodi ti, stražaru, ovog blentavog Srbina u Hag pa neka mu tamo sude, samo pazi da ti se ne izmigolji i pobjegne. Upamti, nijedan Srbin ne smije da pobjegne od Haga.
A ti, Davide, moraš u Hag. Ja tu ništa ne mogu i meni su drugi naredili. Nego, jesi li završio, imaš li još nešto reći?
David: Ne morem ja više govoriti, glavati gospodine, zagrmiće vami oni što pošlje mene dođu. Nešto me, evo, steglo (hvata se rukama za vrat), ne morem više govoriti, ne morem…

* * *

Iz daljine se čuje pjesma:
Padaj silo i nepravdo,
narod ti je sudit zvan.
Bježte od nas sile mraka,
osvanuće srpski dan.