Putevi ponovnog zbližavanja u jugosferi idu upravo preko kulture, kaže viši predavač slovenskih jezika na Univerzitetu Kolumbija
Inicijator i glavni organizator konferencije o Postjugoslovenskim kulturnim prostorima i Evropi je profesorka Radmila Gorup, viši predavač slovenskih jezika na Univerzitetu Kolumbija. Pitali smo je šta joj je bio glavni motiv da organizuje akademsku raspravu baš o ovoj temi.
– Ovu konferenciju sam pripremala tri godine. Prvo je trebalo naći ko će da je finansira, na čemu sam veoma zahvalna Institutu Hariman i Univerzitetu Kolumbija, koji su u ovom vremenu budžetskih ograničenja ipak našli načina da pokriju troškove ovog skupa.
Prošlo je skoro dve decenije od raspada Jugoslavije. Kao i većina ljudi i mi koji živimo u dijaspori bili smo traumatizovani, ne samo time što je nestala zemlja u kojoj smo rođeni, nego i načinom na koji se raspala. Moja generacija, koja je imala srećno detinjstvo i mladost u bivšoj Jugoslaviji, njen nestanak je teško doživela. Želja mi je zato bila da je ponovo posetimo, da se vratimo na neka pitanja i nastanka i nestanka te zemlje, da se zapitamo da li je to uopšte bio jedan jedinstven kulturni prostor, do kolike mere je to bio i šta je ostalo od njega.
Zatim, da ukažemo na osobenosti mini prostora koji su nastali posle raspada SFRJ i sagledamo šta možemo da naučimo od postojanja i nestajanja te zemlje i kako će se taj kulturni prostor integrisati, odnosno kako ljudi bivše Jugoslavije vide svoju budućnost u okviru Evrope.
Kako ste odabirali učesnike?
Želela sam da okupim ljude iz raznih disciplina koji se bave našim prostorima i ovaj skup je bio koncentracija te ekspertize bez presedana, pa su u tom smislu moja očekivanja ispunjena.
Šta je glavni rezultat konferencije?
Pre svega to što su različiti ljudi veoma argumentovano izneli različite poglede na poslejugoslovenski prostor, njegovu prošlost i budućnost. Kroz sve referate se provlačila jedna tema – da bez obzira kakva bude politička budućnost tih prostora, sve zemlje proistekle iz bivše Jugoslavije treba da se nametnu kroz svoju kulturu, da doprinesu Evropi, pa i svetu, svojim kulturnim postignućima. Poruka je da se Balkan debalkanizuje, da se oslobodi negativnih stereotipa koji ga prate.
Dobili smo zatim odgovore na neka pitanja. Sam način na koji je vođena rasprava dokazuje da je kulturni prostor u Jugoslaviji u velikoj meri bio jedan. Drugo, raste uverenje da su nove države na tom prostoru isuviše male i da je jedini način da se nametnu je zajedničko kulturno bogatstvo.
Da li posle politički dirigovanog razdvajanja tog prostora možda jača trend ponovnog zbližavanja?
Mislim da ima pomeranja u tom smislu, a to vide i drugi. Vreme čini svoje. Moje uverenje je da putevi svakog približavanja idu upravo preko kulture. Nedavno je britanski istoričar Tim Džuda u časopisu Njujor rivju ov buks objavio članak čija je glavna poruka Jugoslavija je mrtva – živele jugosfera.
Zašto je bivša Jugoslavija još veoma zanimljiva za istraživače?
Meni će zauvek ostati zanimljiva. Što se tiče drugih, ta zemlja je bila veoma jedinstvena u svakom smislu. Ne treba da zaboravimo ni njenu geografiju: to je bila zemlja između dve civilizacije, između velikih imperija. Zemlja koja nije samo primala spoljne uticaje, nego je i sama bila akter promena u svetu. Mislim da će Jugoslavija kao pojam ostati još dugo predmet naučnog izučavanja.
