Moj današnji strah je u tome da Nikolić i Koštunica ne razumeju svet koji dolazi, ali i u tome da Dveri ne razumeju ovaj koji nestaje. Moja nada je u suprotnom
Da li su naši međusobno nepoverenje i mrzovolja postali jači od želje da se borimo za promene u Srbiji? Da li smo se toliko saživeli sa nesrećom da, tako sviknuti, u miru božjem mrzimo sve one koji su nas tamo odveli, ali da načisto pobesnimo, zapenimo i hoćemo da se tučemo čim se neko pojavi sa tako nadobudnom idejom da nas izvuče iz tog limba? Iskustvo iz poslednjih godina – ta mračna energija prevarenih – nalaže da su to prva, najvažnija i najopasnija pitanja opozicionog pola političke scene, koja su se u svom punom formatu otvorila na internet-medijima u polemici pokrenutoj oko Dveri i njihove najave da će ući u politiku.
Valjda je to i bio razlog što i među onima koji su žučno napali nameru Dveri da uđu u politku i među onima koji su ih branili nisu preovladala principijelna pitanja, istinski razlozi za njihov novi angažman ili razmatranje njihovih političkih šansi. Ne, gotovo svi su se bavili moralnim pravom Dveri da se bave politikom na način da pred građanima kandiduju svoj program. Svi su se bavili večitim pitanjem otkuda pare, ko iza toga stoji, i koga bi nova politička formacija mogla da ugrozi. Odjednom je sporna postala jedna patriotska nevladina organizacija, koja je bila omiljena na tom polu srpskog društva, za kojom se nisu vukli repovi, finansijske afere i arogancija. Odjednom su, čak i oni koji su energično podržavali takve Dveri, počeli da sumnjičavo vrte glavom kako tu nisu čista posla.
RAZLOZI ZA NEPOVERENJE Istini za volju, ta poplava nepoverenja ima svoje duboke razloge. U Srbiji postepeno sazreva osećanje da je oktobarska revolucija, kojom je srušen Milošević, bila jedna velika prevara; da je srpska tranzicija bila hod iz jedne laži u drugu, još veću; da su velika obećanja o boljem i dostojenstvenijem životu izneverena; da je država postala kolonija zapadnih sila u kojoj su se za račun građana i njihove budućnosti obogatile partijske elite i mali broj povlaštenih oligarha. Tome je, naravno, doprinelo i mešanje stranaca u politički i javni život, gde su se čitave stranke pojavljivale kao ekspoziture stranih interesa, koje su su u klijentilističkom modelu dalje angažovale podršku korumpiranih medija, intelektualne elite i celog spektra javnih ličnosti.
Elem, razloga za nepoverenje je mnogo. Ono je toliko da je ceo jedan široki sloj pristojnog sveta koji takav poredak smatra nepodnošljivim sve skloniji da za takvo stanje optuži one koji žele da ga promene, a ne mogu, nego one koji su do takvog stanja doveli. I da – a to je najopasnija prateća pojava – neprijatelje Srbije beskrajno idealizuje smatrajući ih svemogućim i savršenim. Sa druge strane, čak i najpesimističnija merenja rejtinga nalažu da bi opozicija – dakle naprednjaci, DSS i radikali – sa lakoćom mogla da osvoji vlast na izborima. Ali međusobno nepoverenje tih partija za ove dve godine pokazalo je da je svaka od njih za to vreme lakše sarađivala sa vlastima nego među sobom. čak i kada bismo nalazili razloge za to nepoverenje – ako se složimo da je DSS kao deo postoktobarske elite delom učestvovala a delom svojim pasivnim odnosom tolerisala rasturanje zemlje; ako nam se čini da stranci imaju uspeha kada od naprednjaka prave još jednu filijalu svoje politike; ako se složimo da se radikali teško oslobađaju svog imidža primitivnih nasilnika – ostaje pitanje zašto je takvo nepoverenje pokazano prema Dverima. Niti su ikada koketirali sa nasiljem, niti su učestvovali u ekonomskom i političkom pustošenju zemlje, niti se u njihovom umerenom konzervativizmu prepoznavalo išta od uticaja stranaca, a opet su pred najavom političkog angažmana postavljena sva ona pitanja koja se gotovo redovno postavljaju Koštunici, Nikoliću ili šešeljevcima.
Taj napad na Dveri motivisan je još jednim trendom: političko klatno se okreće na drugu stranu, pitanja ulaska u EU nestala su sa mape interesovanja srpskih birača, koji istovremeno sve više svoj socijalni status vezuju za postojanje jake države i, kolikogod bili skeptični da će tu ambiciju ostvariti sa današnjom opozicijom, današnja vlast im svojim postupcima, razmerama korupcije i dubinom državnog sloma tvrdo stoji da ih s njom neće realizovati.
SVET U PROMENI U klimi opšteg nepoverenja Dveri verovatno nisu očekivale da će morati da dokazuju kako se u političku arenu njihovim ulaskom posle dugo vremena vratilo nešto od one energije kućevne pristojnosti i društvene nevinosti. Naravno, sve cinike koji veruju da bi se odavno na tržištu pojavilo i pristojnosti i nevinosti samo da je za njima svih ovih godina postojala nekakva tražnja vredi upozoriti na važnu stvar.
Zapadni svet, kome civilizacijski pripadamo, danas se ubrzano menja na način da nismo u stanju da predvidimo šta će biti sutra. Dubinu promena, međutim, merimo time što znamo da ne prisustvujemo ekonomskoj krizi niti krizi kapitalizma, već ozbiljnom preispitivanju celog demokratskog društvenog modela, koji se niko nije usudio da dovede u pitanje još od pobede antihilerovske koalicije 1945. godine. Ako ta pitanja prenesemo na Srbiju, tada govorimo o periferiji zapadne demokratije, koja se urušava dinamičnije i dublje od centra. Srbija danas ubrzano troši poslednje zalihe jednog poretka – mislim na finansijske rezerve, ostatke kredibiliteta i poslednje restlove strpljenja građana ukleštenih u tom sistemu. A kada te zalihe budu potrošene, biće to jedna ozbiljna društvena eksplozija i zaokret, kakvi se u svetu obično čekaju decenijama (i gde jedan, nalik našem, upravo traje). Biće to onaj dramatični trenutak kada će, recimo, prestati da važi mnogo toga u šta smo se kleli i gde ćemo se kleti u stvari na koje danas ne dajemo ni pet para; biće to možda i momenat kada će stranke sa ogromnom podrškom padati ispod cenzusa i kada će one nevidljive možda da se vinu u visine. U vremenima tih lomova pristojnost, nevinost i onaj plemeniti politički idiotizam – koji se kod Dveri toliko prepoznaje da ih valjda baš zato Nebojša Bakarec naziva skupom površnih amatera“ – itekako bi mogli da postanu stvari na ceni, utoliko pre što će kao neke elementarne vrednosti biti u opozitu nadolazećem varvarstvu i haosu, takođe pratiocima takvih lomova. Uostalom, nisu li na plemenite idiote ličili i hrišćani na dvoru poznog Rima.
Ali, naravno, bilo bi potpuno idiotski verovati kako se Dveri sa preciznošću proroka pripremaju za taj sutrašnji svet. Uostalom, ovo nije tekst o Dverima, već o tome ima li rastočena Srbija resurse onih osnovnih vrednosti da rađanje novog sveta ne bude rađanje potpune destrukcije. Ali bio bi i krupan previd ne videti da su startne pozicije Dveri – koliko je to moguće, nenačetih ovim političkim sistemom – u predvečerje udara mera prednosti prema onome što danas vidimo kao politički establišment.
Zato već danas na takvim Dverima raste ono što na svima drugima vene: samo oni mogu da artikulišu jedan programski dokument koji će svaki ovovremeni namazani političar oceniti kao skup idealističkih sanjarija; samo je njima dato da se na političkim debatama pojavljuju bez uobičajene političarske konfekcije – odela, kravata i uobičajenih fraza političkog novogovora – i da im to prođe. Dugo vremena je politici u Srbiji trebalo da postane profesija, i ona je to na najgori mogući način postala konačno onog trenutka kada više nikakve ideološke prepreke nisu stajale među strankama, kada je samo očigledan stranački interes postao momenat koji ih spaja i kada je samo odsustvo tog interesa postalo stvar koja ih beznadežno razdvaja. Rečju bilo je potrebno da politika u Srbiji postane profesija da bi se videlo da može svako sa svakim i sa koliko bezočnosti sve to rastura državno i društveno tkivo. I upravo, tako amaterski“ nenamazni, dverjani su za neke analitičare stvar aistoričnog 19-vekovnog povratka u patrijarhalnu porodičnu idilu, ali isti ti analitičari, srasli sa jednim sistemom na izdisaju, ne mogu da vide energiju za svet koji dolazi, o kome, rekoh, ne znamo ništa osim da neće biti ovakav.
OTVORENA VRATA Da li su Dveri ta energija? Iskreno, ne znam, ali znam dve druge stvari: prvo, da ono što je na sceni sada to ne može biti bez temeljne rekonstrukcije; i drugo, da bi se u novom svetu koji nastane na ruševinama ovog jedan iskreni diletantizam mogao pokazati kao vrhunsko lukavstvo i da će možda biti jedina ozbiljna alternativa potpunom varvarstvu. Da li su dakle dverjani ljudi koji bi mogli da čine deo tog novog sveta? Možda nisu, ali, ako nisu ni oni ni neko sličan tom modelu, onda na sceni među novim snagama vidim samo one kojima ćemo klicati dok budu rasterivali današnje vladare i kojima ćemo prestati da kličemo kad počnu da rasteruju nas. Rečju, mogu da vidim kako Dveri na sledećim izborima, u uslovima u kojima je sistemu veštački produžen život za još neko vreme, uzimaju jedva tridesetak hiljada glasova, ali mogu i da ih vidim i kako uzmaju petsto hiljada, ako taj sistem monopola bude ostavljen da se raspadne onako kako mu je istorija već namenila.
Ne vidim dakle mesto Dveri u ovom sistemu. Ali ne vidim ni način da ovaj sistem opstane. Kao što ne vidim način da većina aktera i na vladajućoj i na opozicionoj sceni neće učiniti skoro sve da pokuša da taj sistem spase kao bazen zamućene i smrdljive vode, ali vode u kojoj su umeju da plivaju.
Ne mislim, naravno, da je Bakarec kritikovao Dveri onako kako se iz ugla odlazeće sile kritikuje dolazeća sila. Ali vidim Bakarčevo odbijanje da prihvati promene, da se iščupa stablo koje ploda ne daje, ali jednako stoji na plodnoj parceli. Naravno, lako je danas kritikovati Koštunicu za brojne nedoslednosti, za njegovu nekomunikativnost, pa i odsustvo želje da se pragmatično ponaša u areni. Ali mnogo istinitija mi je od toga činjenica kako je isti taj Koštunica danas dragoceniji Srbiji, kada je manji nego ikad, kada ga nigde ne primaju i kada okupaciona glasila ne prestaju da ga gaze, nego onda kada je obarao Miloševića i kada je sedao u stolicu premijera vraćajući mir Srbiji. lako mi je da kritikujem Tomu Nikolića što ga s vremena na vreme vidim u javnosti u uniformi okupacionog vojnika, ali moram da priznam da je on danas najbliži neprijateljskim rovovima, da je on jedini u dometu da u te rovove ubaci bombu i da su šanse da će je baciti mnogo manje ako tamo ostane sam. Rečju, Toma može da bude gotovo siguran da će vladati Srbijom, ali bih na njegovom mestu strepeo pred pitanjem hoću li uspeti sam da je promenim.
Jer surovo preživljavanje u starom svetu političkih odnosa i Tomu, i Voju, i Dveri, i njihove birače, i čitaoce ovih redova učilo je kako je nepoverenje način preživljavanja. I kako će onaj ko prvi široko otvori svoja vrata imati najviše šansi da ostane bez glave, ali će samo on imati šansu da donese promene. Samo on će moći i sebe, i ostale, i Srbiju da prevede u novi svet, samo on će moći da garantuje da će novi svet biti bolji od ovoga, najgoreg od svih u kome smo ikada živeli.
Neka mi bude oprošteno, ali Voja, naprednjaci i radikali danas plaćaju danak godinama svog preživljavanja u takvom svetu. I u tom povezivanju vidim onu idealnu ulogu Dveri. Moj današnji strah je u tome da Toma i Voja ne razumeju svet koji dolazi, ali i u tome da Dveri ne razumeju ovaj koji nestaje. Moja nada je u suprotnom, a hoće li se to i dogoditi, videćemo po tome hoće li se narednih meseci otvoriti ijedna od ovih vrata. Do danas ih nisu otvorili ni prvi, ni drugi, ni treći. A bez toga sve drugo su snovi, zidanice na pesku.
