Književna igraonica je namenjena deci srpske dijaspore u severnoj Americi uzrasta od 4 do 12 godina. Osmišljena je da bude interaktivna, sa namerom da deca u njoj učestvuju i na taj način vežbaju razumevanje i komunikaciju na srpskom jeziku. U trajanju od 45 do 60 minuta, deca se zabavljaju i uče kroz igru. Čita se poezija i kratke priče propraćene video prezentacijama, slušaju pesme i izvode koreografije. Deca, ako žele, mogu da po svom izboru recituju, pevaju ili sviraju na svom instrumentu.
Igraonice se odvijaju gde god za njih postoji interesovanje: u crkvama, u srpskim organizacijama i klubovima, srpskim školama, kulturnim centrima. Bilo da ima dvoje ili dve stotine dece, Gordana će tamo otići. Manje zajednice su uskraćene za ovakvu vrstu kulturnih događaja i vrlo se raduju kad ih neko poseti.
„Smatram da broj dece ne bi trebalo da bude kriterijum po kom će se određivati gostovanje. Gde god postoji interesovanje i dobra volja da se radi sa decom rado ću se odazvati. Takođe mi je zadovoljstvo da mogu međusobno da povežem srpske zajednice širom Severne Amerike, a i dijasporu sa maticom, i da na taj način napravim mostove prijateljstva. Kroz igraonice prenesem našoj deci da budu ponosni što su Srbi, da se toga ne stide, da budu složni bez obzira sa koje strane „bare“ se nalaze, jer zajedno smo jači i samo tako možemo da prevaziđemo sva iskušenja. Da vole i poštuju jedni druge, jer smo jedan te isti narod, i da ne dozvolimo sebi da se delimo na ove i one“, kaže Gordana.
Neke zajednice imaju izuzetno dobre programe, koji su se pokazali uspešnim, neke su tek oformile srpsku školicu i počinju sa programom, a nekima bi dobro došli saveti onih koji su uspeli da nauče svoju decu da vole svoj jezik i tradiciju. Razmene iskustava svima idu u prilog i mogu da budu vrlo korisna. Mnogi od ovih mališana idu u srpske škole, trude se da govore srpski jezik i nauče ćirilicu. Nastavnici čine sve što je u njihovoj moći da na malobrojnim časovima, srpskoj deci, rođenoj u Kanadi ili Americi, pruže što više.
„Bilo bi mi drago da postoji identičan program po kome se radi sa našom decom van otadžbine, ne samo u Severnoj Americi, već u svim srpskim zajednicama širom sveta. Ta inicijativa bi mogla da potekne iz matice. Trebalo bi sesti i osmisliti ga specijalno za decu dijaspore. On bi morao da se razlikuje od redovnog, da bude više igraonica nego učionica. Naša deca su po ceo dan izložena jeziku zemlje u kojoj žive pa bi im dobro došlo da se igraju na srpskom, što je i cilj ovog putujućeg Karavana sreće„, navodi Gordana Laković.
Cilj književna radionice je, između ostalog, i da se deci slikovito, kroz video klipove, igru i pesmu predstavi srpska književnost. Ideja je da se, zainteresuju za čitanje knjiga na srpskom jeziku. Da na jedan zabavan način kroz maštu i junake iz priča uče o našim poznatim i istorijskim ličnostima, herojima, znamenitostima, o drugarstvu, dobroti, ljubavi, poštovanju za svoje bližnje, lepom ponašanju, o slozi, … o ljudskim i moralnim vrednostima, onim nematerijalnim, koje se polako zaboravljaju.
„Radoznalica“, „Neka raste naše drvo“, „Dečje carstvo“ i „Puteljak Veseljak“, Gordanine knjige koje promoviše na ovim putovanjima, kao i mizički album „Carstvo dobrote“ (https://bit.ly/GLakovic) vraćaju decu srpskom jeziku. U njima se koriste jednostavne reči koje oni razumeju, dodaju nove, lagane i na maštovit način kroz igru obuhvataju zaboravljene vrednosti.
A da li im se dopada ovakav vid igre? Odgovor je da, kaže Gordana, jer deca su iskrena publika. Da im se ne dopada vrlo brzo bi im popustila pažnja i postali bi nemirni, što do sada nije bio slučaj. Igraonica se često, spontano, pretvori i u malu predstavu gde u njoj osim dece učestvuju i roditelji i bake i deke.
A da li je ovo putešestvije lako? Nimalo, kaže Gordana. Amerika i Kanada su ogromne zemlje. Da bi se obišli svi ovi gradovi potrebno je proputovati hiljade kilometara, potrošiti stotine litara benzina, sedeti satima u kolima, čekati na granicama, spavati po hotelima, jesti hranu koja se prodaje po benzinskim pumpama, ustajati rano da bi se na vreme stiglo do sledećeg grada, iznositi, postavljati i unositi sav materijal neophodan za igraonice.
„Ali, na kraju dana, srce mi je puno radosti. Vidim dečije osmehe i sreću na njihovim licima, zahvalnost roditelja i organizatora, podršku ambasada, konzulata, nastavnika, učiteljica i sveštenika i to je nagrada koja me motiviše da ovaj rad nastavim. Jer tamo gde vas dočekaju raširenih ruku i čistog srca nije teško biti inspirisan. A što se dece tiče, od njih možemo mnogo štošta da naučimo: o slozi i ljubavi, o iskrenosti i vernosti, o dobroti i drugarstvu…. deci je potrebno malo da bi dala mnogo. Ako u svakom gradu jedno od njih zainteresujem za to što radim, ja sam zadovoljna. Deca dijaspore su naši budući mostovi sa maticom koje sada treba da gradimo“, kaže uz osmeh Gordana.
