Maja Perić iz Boniriga u Sidneju ima 19 godina, a pre malo manje od godine dana „otisnula se u svet“, u Srbiju. Tamo je odvela ljubav prema košarci koju joj je, od kad je pošla ovde u osnovnu školu, usadio njen otac Mirko. Počela je s njim da trenira sa sedam godina i nije se od koševa odvajala sledećih 11 godina. Onda je odlučila da ode u zemlju u kojoj se košarka daleko više ceni.
Podrška roditelja
Otac Mirko opisuje:
– Cenili smo da je Maja pred sebe postavila cilj, a to je najvažnije imati u životu, cilj. I zato je kao i ranije, imala našu punu podršku. A nije joj bilo lako. Išao sam s njom i dok sam bio tamo, nije htela da se odvaja od mene i ide na spavanje sa drugaricama iz kluba, već je ostajala u mom hotelu, sve dok nisam krenuo nazad – kaže ponosni otac.
Posle 11 meseci u Srbiji, Maja je ovde na odmoru. Tata Mirko i majka Slavka priredili su joj ovih dana iznenađenje u Bonirigu gde su pozvali na njen doček rodbinu, prijatelje, njeno društvo iz Sidneja. Bila je zaprepašćena kada su je uveli! Svetlo se upalilo, a ona je ugledala sva draga lica sa kojima se nije videla dugo vremena.
Maja kaže da je Srbija idealno mesto da se košarka usavrši i da se odatle, eventualno, krene negde drugde, u evropske vode.
Novi zadatak
Posle pauze Maja se vraća u Kovin sa još jednim zadatkom pred sobom: da upiše studije engleskog i srpskog jezika.
– Oba jezika govorim i ako ih usavršim, to će mi takođe biti osnova za budućnost.
– Tamo sam napredovala za 11 meseci, čini mi se, više nego ovde za 11 godina. Ovde je veoma teško da se stigne do najvišeg nivoa. Pre svega zato što se premalo vremena ulaže u treninge i pripremu igrača. U Srbiji se mnogo ozbiljnije igra, trenira se dva puta dnevno, imaš dve utakmice nedeljno, moraš sav da se predaš košarci. Takođe se veoma ulaže u mlade igračice. Osim toga, tamo cela zemlja živi za košarku, rekla bih da je sad popularnija od fudbala.
Pokušala je Maja, po dolasku, da uđe u neki poznatiji klub, ali je našla sebi stalno mesto u KK Kovin iz istoimenog grada.
– Takmičimo se u Prvoj srpskoj ligi. Imali smo plan da se probijemo u prvih šest, i tako uđemo na kraju u Superligu, ali nam se nije ostvario. Ja se, međutim, ne brinem i znam da ću ići dalje, u to me uveravaju na svakom treningu gde se od igrača traži najviše.
• Može li da se živi od stipendije u klubu?
– Pa, verujte, bude me i stid, jer ja, mnogo mlađa od njih, mogu da bolje živim od porodičnih ljudi iz mog komšiluka tamo.
Zanimljivo je da je Maja otišla osećajući sopstveni poriv, a ne zbog pritiska roditelja.
– Ja sam videla da ovde ne može više da se postigne, pa sam roditeljima rekla: „Ja treba da idem ako hoću da napredujem“. Bila je moja odluka. A nije im bilo jednostavno.
