DECA SA KOSOVA
Poslednji put Beograd, decembra 2003…
Došli su da kažu, između sebe su jednog odabrali, momka ratnika sa Kosova.. «Draga braćo i sestre pozdravljam Vas u ime najmlađih čuvara srpskih svetinja…». A niko ih nije dočekao… Došli su iz Lazarevog zavičaja, iz Gnjilana. Beograd im nije ruke pružio, plakale su samo neke majke, Beograđanke… Pokušali su da zamole srpske vojnike da prema Kosovu, prema kukavnu ponovo krenu. A niko ih čuo nije. Pomoć nisu tražili, došli su još jednom do Beograda, da bi se uverili, da su zaboravljeni.
Ipak Ivana, od majke Jelene i oca Steve, predodređena da pomogne, da MISIJU stalnu u Srbiji čini, i MISIJA moja uz njenu desi se, da zapisujem, da se pamti i čita u vekove buduće. Zimus u Beogradu (leta Gospodnjeg 2005.) desi se «Oteto Detinjstvo». Dve devojčice u belim haljinama, raspuštene kose, a svetlost ih prati magličasta, mutna, na Velikoj Sceni Beogradskog pozorišta – Narodnog.. «Gde su naši gradovi?» «Gde su naša stajališta?» «Da li smo mi prokleti?».
Dođoše od Kosova, iz tuge i igraše i pevaše deca obučena k`o anđeli, Arhangela Mihaila dozivaše i pitaše glasovima dečijim, (koji se iz jauka u izgubljenost pretvaraše ne odoše u vapaj, već u nestajanje). I moliše glasovi oni, da im se detinjstvo vrati, i ču se glas umrle devojčice: »Šta sam ja to kriva !?».
Vitezovi kosovski kao da vaskrsnuše iz vremena davnih, i Lazarevo ime dete izvikivaše, Lazaru mrtvom molbe upućivaše, (kad su već živi ogluveli odavno, gluvoća k`o zarazna bolest Srbijom vlada). Gde je ona vojska, zar sva izginu, pre nego zlotvori čizmama svojim sve izgaziše?. Oni vojnici pevaju na ruskom, (a kao da su vojska Lazareva). Zar ono nije kneževa straža ispred Crkve Samodreže?. Deca su mrtva. Sad se k`o anđeli vraćaju i plaču.. «Grobovi nam se ne znaju» – kažu. A plače i jutarnja rosa i deca stalno pitaju: »Gde je naše detinjstvo?».
Zaplaka odavno ogluveo Beograd. Plači Beograde makar ove večeri.
A u Jeleninom (Ivanine majke) i mom zavičaju, ove godine, kroz kiše nebrojene, zamirisaše vrbe pored Drine, a ja zapisah… Ako su oči dečije svetlije od sunca jutarnjeg, mora da su u suncu boravile pred rođenje. Ako su pogledi dečiji bezazleni kao ptice dok lete po plavetnom ?. A jesu! U pričama mojim danas, o Vaskrsu borave pogledi vaskrslih očiju dečijih. Svetlosti kroz njih dolaze. San je bio juče, kad pričaše, da su im oči uzimali. O Vaskrsu iz zvičaja našeg Molitva po ko zna koji put krete da ovu rođenu svetlost najsvetliju u očima dečijim, niko ne ugasi nikada više. U Manastiru našem, (u Rači ukraj Drine) čuje se stalno pojanje. Kretale su odavde Molitve naše pravoslavne, (često u zoru, prigušene maglama), čuvane ipak u šumama Tarskim, Anđeli ih u večitost čuvaju račanski.
I uvek o Praznicima zaćute šume na Tari, dok glas prodorni ode do Hilandara Svetog, tražeći vaskrsnuće, dok molitva ode do Kosova nam, do čemerna, da pomiluje one i danas sveže humke i razrušene nam Svetinje. Ponekad se do Rače sunce teško probija, a onda dugo sijaju Krstovi i zvone zvona, čuje se kroz reku Raču i prostore nebeske, iznad zemlje cele. Ovde ponekad zaplaču i knjige starostavne, ili su to vaskrsli Račani – monasi, zaradi opstanka duše naše i pismenosti dece naše.
