Priča o kosovsko-pomoravskim selima i gradovima koji su nekad bili kao biseri rasuti po plodnoj dolini Južne Morave, priča je o trajanju i postojanju srpskog naroda, o istoriji i korenima, ali i priča o nemilosrdnoj borbi za goli opstanak koja se tamo danas vodi, što
su imali na umu i srpski dobrotvori iz Amerike, poslavši vrednu donaciju 24.378 dolara. U čije ruke je stigao ovaj dar, imali su prilike da se uvere i reporteri „Vesti“ koji su sa humanitarnom organizacijom „Naša Srbija“ posetili sela Cernicu i Šilovo, nedaleko od Gnjilana i prisustvovali uručivanju novčane donacije darodavaca okupljenih oko Komiteta za pomoć pri crkvi Svetog Save u Milvokiju, kojim rukovodi dr Pero Komazec.
Jelenina želja uslišena
U gradu Gnjilanu danas živi desetak srpskih porodica, među kojima i 10-godišnja Jelena Kostić, jedina učenica Osnovne škole „Vuk Karadžić“, koja je u prisustvu majke Snežane i oca Aleksandra ispričala svoju muku. – Nigde ne idem sem u školu, a i u nju u pratnji vojnika – kaže kroz plač devojčica koja samo želi – da ne bude sama u učionici. Na zahtev gostiju iz Beograda, porodica Kostić je već idućeg dana preseljena u selo Šilovo.
I odmah da kažemo plemenitim zemljacima da je pomoć došla u pravi čas i onim kojima je bila i najpotrebnija: mališanima čije je detinjstvo satkano od bola i straha, deci sa Kosmeta koja žive između nade i bodljikavih žica.
A prema evidenciji novoosnovane humanitarne organizacije „Dečja radost“ u Gnjilanu, kojom rukovodi Zoran Maksimović, na teritoriji Kosovskog pomoravlja živi 100 dece koja su tokom NATO bombardovanja i u akcijama albanskih terorista ostala bez jednog ili oba roditelja, dok njih 500 odrastaju bez najosnovnijih uslova za život.
Zabranjeno za Srbe
– Najugroženiji deo stanovništva su srpska deca koja idu uz policijsku i vojnu pratnju od kuće do škole, njima je surovo oduzeto detinjstvo, njima je ukraden osmeh sa lica i osnovno pravo da rastu u miru – ističe Zoran Maksimović u razgovoru sa gostima iz Beograda: Draganom đilasom, jednim od osnivača „Naše Srbije“ i odskora direktorom Narodne kancelarije predsednika Srbije, glumcem Milenkom Zablaćanskim i Nenadom Manojlovićem, selektorom vaterpolo reprezentacije Srbije i Crne Gore.
U selu Cernica nekad je živelo više od 140 srpskih porodica. Posle svih pogroma preostalo ih je svega 30 i svi stanuju u jednoj ulici u centru sela. Dočekuju nas okupljeni starci, žene i deca u dvorištu trošne kuće porodice Živojina Nisića, koji je odavno u Švajcarskoj, a pre godinu dana u ovoj zgradi je počela sa radom Osnovna škola „Branko Radičević“.
Reči zahvalnosti
– Nemam reči kojima bih iskazala radost zbog pomoći, to jedini novac koji dobijamo moja deca i ja, to je sve čemu se nadamo i od čega živimo. Hvala dobrotvorima, hvala „Našoj Srbiji“ i neka vas Bog poštedi svake naše muke – zahvaljuje se Slađana Ristić, primajući donaciju iz ruku Dragana đilasa.
– Naša škola ima 45 đaka, četiri učitelja i deset nastavnika koji drže nastavu u dve prostorije. Do rata smo imali lepu, novu školu koju su sada zaposeli Šiptari, a srpskoj deci je zabranjen pristup – kaže s tugom učitelj Kosta Dimić koji svako jutro sačekuje učenike u pratnji kforovaca, zajedno sa učiteljicama Brankicom Stojanović i Gordanom Dimitrijević.
U dvorištu, pored stare polomljene česme, okupila se deca i slušaju s pažnjom reči Dragana đilasa. Malene Marija i Jovana Simić tiskaju se pored Milice Nisić, Radice i Radovana Jankovića, svi se raduju što im iz Beograda stiže novi školski pribor i košarkaški koševi za igru.
– Sada smo vam doneli lopte, pakete sa školskim priborom, slatkiše, ali to je nažalost nedovoljno, jer vi biste više od toga želeli da živite u miru, da slobodno dolazite u školu, da se igrate sa drugom decom i bez straha šetate svojim selom – rekao je Dragan đilas okupljenim mališanima.
Poklonom na poklon
Aktiviste „Naše Srbije“ dočekale su u obližnjem Šilovu, gde živi oko 400 srpskih porodica, majke sa decom u naručju. članovi dvadeset i jedne porodice tog dana su dobili po 570 dolara, koliko iznosi jednogodišnja novčana pomoć, a preostale 23 familije ovu donaciju primaju na adresama širom Srbije i Kosmeta, gde žive kao raseljena lica. Ne izostaju ni reči zahvalnosti. Među prvima se javila Slađana Ristić, čiji je suprug Vitomir kidnapovan 1999. godine, a ona ostala sama da se brine za sinove Slobodana, Aleksandra i Nemanju.
Topao doček
Za goste iz Beograda deca su izvela pozorišnu predstavu „Kraljević i prosjak“, koju su pripremali nekoliko meseci. Veliki aplauz dobila je i devojčica Ikonija Stanković, rođena u Gnjilanu, koja je zadivila prisutne izvođenjem starih pesama ovog kraja.
I svaka druga žena nalik je ovoj prvoj: Suzana Simonović je ostala bez supruga Dragana koji je poginuo 1999, a njihovo dvoje dece, petogodišnja Jelena i devetogodišnji Zoran, bez očeve brige i ljubavi. Zla sudbina zadesila je i Svetlanu Mirković, čijeg su muža Zorana Šiptari ubili prošle godine dok je obrađivao zemlju. Novac koji joj je stigao iz daleke Amerike poslužiće za školovanje sinova: Miroslava, Miloša, Aleksandra i Nemanje.
– Bez ove pomoći ne znam kako bismo preživeli predstojeću zimu, kako bih kupila obuću za decu, da ne idu bez cipela u školu – progovara Slađana Maksimović iz Pasjana, majka četvoro dece, Gorana, Slobodana, Miroslava i Marine, čiji je suprug Vojislav poginuo. I stidljivo iz malene torbe vadi ispletene vunene čarape i daruje ih Draganu đilasu, a ostale Srpkinje, ohrabrene Slađaninim činom, stavljaju svoje poklone na sto, uz želju da stignu do daleke Amerike i dobrotvora iz Milvokija.
To se ne zaboravlja
Među stanovništvom Cernice ostao je zapamćen prošlogodišnji napad albanskih terorista u kojem su stradali četvorogodišnji Miloš Petrović i seoski učitelj Milutin Savić. – Najveća sreća za nas učitelje je što su deca još zdrava i pored neljudskih uslova u kojima žive i uče – ističe LJubiša Petrović, direktor Osnovne škole „Branko Radičević“.
