Uskoro će biti godinu dana kako je započeta akcija prikupljanja sredstava za ugradnju mikročipova u ušne kanale osmogodišnjem Dušanu Škoriću iz Futoga. Operacija, koja košta 32.000 evra, trebalo bi da se obavi u Hanoveru. Time bi trajno bio rešen problem dečaka sa teško oštećenim sluhom, čije su rođenje dočekali posle 18 godina braka otac Slobodan i majka Smiljka, tada na privremenom radu u Frankfurtu.
Anonimni donatori iz Zapadne Australije, veoma česti učesnici u akcijama Humanitarnog mosta, poslali su 100 australijskih dolara malom Dušanu i razbili sumnju roditelja da su neki drugi mali nevoljnici potisnuli njihovog sina iz misli i srca naših čitalaca.
– Krajem maja dobili smo dve donacije i srce nam je bilo puno radosti i nade. Strah da će one biti poslednje polako je počeo da se uvlači u Smiljku i mene. Približava se vreme godišnjih odmora, ljudi odlaze da se opuste, a kada se vrate dočekaće ih nove priče o stradalnicima na stranicama Humanitarnog mosta. Mi smo se borili sa tim crnim slutnjama prisećanjem da su novčani prilozi uvek stizali upravo kada se činilo da je akcija utihnula – priča Slobodan Škorić po prispeću donacije iz Australije.
Darodavcima se zahvaljuje koliko na novčanoj pomoći toliko i na pruženoj ruci za koju su se uhvatili kao davljenici za slamku, kako ne bi pali u bezdan beznađa.
Oči uprte u zemljake
U dosadašnjem toku akcije za Dušana Škorića, prikupljeno je oko 9.000 evra. Pred roditeljima još je mnogo vrata na koja moraju pokucati. I dalje su ubeđeni da će se najlakše otvoriti vaša, naših plemenitih čitalaca.
I pred Dušanom je mukotrpan put. Do operacije u Hanoveru mora nositi slušne aparate na koje je alergičan, bar na časovima i logopedskim vežbama, jer kao i većina nagluve dece i on ima problema sa govorom. Nada da će uskoro imati detinjstvo poput svojih vršnjaka, davala mu je snagu da vredno uči i dobrim ocenama, na kraju prve školske godine, obraduje roditelje.
A da se odmaknu od te opasne ivice, bračnom paru Škorić pomogao je telefonski razgovor sa Savom Sekulićem iz Klagenfurta u Austriji.
– Savo je rodom iz Brčkog. Po zanimanju je konobar kao i ja. Pre izbijanja rata na prostorima bivše Jugoslavije radili smo zajedno u Rovinju. Posle su nam se putevi razišli. Mnogo bih više voleo da je do obnavljanja starog drugarstva došlo na drugi način, da mu je povod neki jubilej, a ne hendikep mog sina. Jako sam mu zahvalan na nameri da animira svoje sadašnje kolege i drugare i zajedničkom donacijom ubrzaju odlazak Dušana u Hanover – priča uzbuđeno 47-godišnji Sloban Škorić, koji u Futogu radi kao taksista, ali od zarade ništa ne preostane kada se podmire svakodnevne egzistencijalne potrebe.
Stoga su Dušanovi brižni otac i majka bili primorani da se za pomoć obratimo ljudima iz inostranstva, iako znaju koliko je gastarbajterski hleb gorak, jer su ga i sami pola decenije jeli.
