Srbija se 2010. godine po svim pokazateljima, od ekonomskih do demografskih nalazi u mnogo gorem položaju nego 2000. godine. Uz veoma bitnu razliku da je rasprodala ili se sprema da to učini, najvredniji deo svoje privrede – a novac potrošila. Nova vlast je znala za samo tri ekonomske mantre – opštu privatizaciju narodne imovine, privredno vezivanje uz EU i jedini oblik privrednog razvoja svede na strane investicije
· Zašto je svakodnevna vest kretanje kursa dinara u beznačajnom procentu?
· Kako se desetine miliona evra pretvaraju u nekoliko dinarskih para?
· Može li se od riblje čorbe ponovo dobiti akvarijum?
· Kako da srpske porodice postanu bogate?
Bilo je to osamdesetih godina, kada je jedan potonji (nota bene sjajan) reditelj muzičkih spotova, u svojstvu predstavnika struke i kolega zaposlenih u televiziji, otišao da izbori neke zahteve kod generalnog direktora. Ovaj mu je nonšalantno pošto je iste saslušao, odgovorio: “Znate li šta vi i vaš program za mene predstavljate? Rupu koju treba da popunim između dva TV Dnevnika!“, i tako na praktičan način pokazao šta je zaista važno, a šta nije.
Sledeći taj pedagoški primer, možemo zaključiti, unatoč gledištu kako je važno pratiti trag novca (što je najčešće nemoguće u uslovima kada se ne znaju stvarni vlasnici preduzeća), da je najveći izvor saznanja, od kulturno-vrednosnih do političkih, pratiti ko, o čemu, koliko i na kakav način govori u medijima. Budući da je u tržišnoj ekonomiji vreme isto što i novac, a novac naravno sve, utrošak televizijskog vremena čije se sekunde mere trocifrenim evro iznosom, pruža zanimljive uvide. U Srbiji danas, jedinstveno u celom svetu, svi mediji, i elektronski kao i štampani, svakodnevno izveštavaju o jednoj temi koja se probija između zemljotresa i cunamija, ratova i kriza, crne hronike i diplomatije, zauzevši svoje garantovano mesto u headlines – vrednost domaće valute. čak i kada su dnevna variranja gotovo neprimetna i potpuno beznačajna u procentima, urednici nalaze za shodno da nas o toj beznačajnosti izveste te tako ukažu kako beznačajnost nama, ima itekako značaja za nekoga drugog.
Da bismo razumeli šta se i zašto događa danas, potrebno je da se osvrnemo u prošlost, najbolje je do samog izvora stvari. A tamo, na izvoru, prema opažanju Emila Vlajkija koje je izneo u svom znamenitom delu Antihumanizam – studija o ovcama, pastirima i smislu njihovog postojanja (1) kreće bespoštedni rat. Ne između ljudi ili naroda, već borba između pastira oko ljudskog stada. Mnogo kasnije, u budućnosti koju mi živimo, najpametniji od pastira zaključili su kako je najučinkovitije upravljanje ono koje se ne vidi jer mu se ne pruža otpor, a da je rat bez linije fronta i pozadine u kojem je napadač nevidljiv, rat koji on sigurno dobija. Ono jedino što može omogućiti preokret je spoznaja o agresoru te metodologiji i ciljevima njegovog vojevanja.
Instalirana vlast
Sećam se scene iz filma Psi rata (The dogs of war) Džona Irvina, u kojoj se odigrava londonski sastanak naručilaca budućeg državnog udara u jednoj afričkoj zemlji sa onim koji je predviđen za ulogu novog predsednika u njoj, kao i predstavnikom plaćenika koji oružjem treba da ga dovedu na vlast. Kada mu je izloženo šta se za uzvrat od njega očekuje, Afrikanac izgovara zlokobnu rečenicu “želim da budem veoma bogat“, te tako krvlju svojih sunarodnika potpisuje ugovor sa finansijerima prevrata. Stvarni agresor na tu resursima prebogatu ali u realnosti presiromašnu afričku državu nije grupica mercenaries, već ogromni kapital koji ih je unajmio i poslao.
Treći rajh je, zapravo, bio jedan od poslednjih pokušaja ovladavanja svetom koristeći tvrdu silu spolja, dakle samo vojnu moć. Novi svetski poredak danas, koga mnogi nazivaju i četvrtim rajhom, za isti naum služi se kombinacijom tvrde i mekih oblika moći koji deluju iznutra, sa perspektivom sve veće upotrebe ovih drugih. To je, naprosto, mnogo jeftinije i isto toliko efikasnije. Kupiti je mnogo isplativije nego ratovati, i to najpre širu bazu – profesore univerziteta, ugledne intelektualce, medije, odabrane partijske vođe… a potom finansirati dolazak svojih partija na vlast uz medijsku podršku svojih medija i nezavisnih intelektualaca. A kada do “demokratskih“ promena dođe, tada “demokratori“ postaju dvostruko odgovorni. I svojim mentorima odnosno prijateljima iz zemlje ili inostranstva, ali i narodu od koga su biološki potekli, koji im, po pravilu, upućuje otrovne strele svoga gneva radi neispunjenih obećanja i izneverenih nada. To je, zapravo, “demokratorska“ namena, da oni, a ne njihovi nalogodavci budu ti na kojima će se “slomiti kola“ kada do loma dođe.
Njih, kao istrošene menadžere, koji po načelu benefit-cost donose manje koristi nego što koštaju, tada zamenjuju novi, često nova lica koja obećavaju novu politiku, na novim principima, sa, za tu priliku stvorenim novim strankama. Tako se narod zamajava sa svakim novim izbornim ciklusom, posle kog je u sve većoj apatiji i malodušnosti, što ilustruje sve slabiji odziv na birališta i sve manji ugled koji nosioci funkcija pa i institucije države uživaju u društvu. Ne videći bolju budućnost u svojoj državi, mladi potpuno racionalno i bez emocija upisuju one fakultete koji im mogu omogućiti karijeru u nekoj prosperitetnijoj zemlji, dok stariji, skrhani što im deca odlaze da se najčešće više ne vrate ili što su pored njih ali bez posla, umiru pre vremena, ne dočekavši starost njihovih roditelja.
Političke rasprave o tome ko je, umesto šta je krivac, idu u krug, obogaćene aferama koje se neprekidno stvaraju da bi se zaboravile one pre njih. Politika u bukvalnom smislu postaje estrada, pa se tako jednoga dana, često na istoj televiziji, odvijaju žestoke svađe stranačkih rivala na položaj, dok sutradan u veseloj atmosferi pevaju “uživo“ i plešu u nekom zabavnom programu. Ima li tu sistema i neke logike, jer logike i u nelogičnom mora biti?
U protekloj, tužnoj deceniji, u Srbiju je prema procenama ekonomista, na ovaj ili onaj način ušlo desetine milijardi dolara, neki tvrde i čitavih sedamdeset milijardi. Možemo biti pristalica bilo koje političke stranke ili koncepta u Srbiji, ali se moramo složiti da su tri ključna pokazatelja u kakvom je stanju njen nominalni vlasnik, dakle narod, krajnje zabrinjavajuća. Ti pokazatelji nisu privredni rast, bogatstvo, kulturni ili kakvi drugi dometi koji su takođe poražavajući, već egzaktna nauka koja se zove demografija, nauka o stanovništvu, koja postoji kao i sve drugo, radi stanovništva. U Srbiji se, naime, mnogo više umire nego rađa, trend unutrašnje migracije i emigracije je katastrofalan, a dovoljno je u prolazu pogledati istaknute umrlice da bi se videlo u kojoj životnoj dobi ljudi umiru. Ovde prestaje svaka politika i svako strančarenje. U društvu, kao i u prirodi, važi pravilo da kada postoje povoljni uslovi, život, biljni i životinjski, buja, a u suprotnom odumire. Kako to da je stanovništvo Srbije u odumiranju i pored bogomdanih geografskih, pa kao što vidimo i finansijskih preduslova? Da li je problem u ljudima koji je vode ili u tome što ona nije na dobrom putu, ma ko da je vodi? Ima li narodni dušmanin prvoga reda, svoje ime? Ima, naravno. Njegovo ime je kapital, skoncentrisan u privatnim rukama, bilo da je domaći ili strani.
Da vidimo, šta se u ekonomskoj sferi događalo od 2001. godine naovamo. Stranke koje u kontinuitetu vladaju Srbijom od 05. oktobra 2000., čija je jedina ideologija tzv. bolji život (koji, nota bene, nikada ne može postati ideologijom) u svoj najveći domet, služeći se prostom aritmetikom, redovno ubrajaju visinu prosečne plate izraženu u evrima. Kada su oni došli na vlast prosečna plata je iznosila tek 80 nemačkih maraka (oko 40 evra), dok je u zenitu boljeg života ona bila devet puta veća. Tako glasi prosta aritmetika. Izlišno je postaviti pitanje da li je i proizvodnja, produktivnost te izvoz porastao u istoj proporciji ili čak i više. Nije, naravno. Kako se onda došlo do ove cifre, pošto znamo da se iz ničega ne može dobiti nešto?
Došlo se precenjenom vrednošću domaće valute. Ovo nije bitno stoga da bi se vlastodršci hvalisali navodnim uspehom (koji bi u realnim uslovima bio kolosalan), nego da bi se stvorio sloj platežno sposobnog stanovništva, tzv. srednja klasa, kadra da apsorbuje robe i usluge koje se nude na tržištu. Tu nastaje naš problem. Šta je babi milo, to joj se i snilo, nažalost ne važi u ekonomiji, još manje u realnom životu. Na upražnjeno mesto gašenjem četiri domaće banke, kao i prodajom preostalih, ulaze strane banke i njihov kapital. Blagodareći precenjenom kursu dinara (prve dve godine devizni kurs bio je fiksiran, iako je samo u 2001. zvanična inflacija prema podacima NBS iznosila oko 40%!), i armiji novostvorenih potrošača, uglavnom budžetskih korisnika, Srbija postaje zemlja koju preplavljuje roba iz uvoza. Na tom poslu su zajednički interes pronašli uvoznici i banke koje su davale kredite stanovništvu za kupovinu takve robe. Ova kobna simbioza, a ne “svetska ekonomska kriza“, stvorila je stanje koje više nije održivo i za čije prevladavanje više nema dobrog rešenja. Desetine milijardi dolara koje su u deceniji na izmaku ušle u Srbiju najviše kroz kredite, plaćanje kupljene srpske imovine i kroz različite donacije, otišle su, tako, umesto u stvaranje nove vrednosti, u potrošnju, najviše kupovinom uvoznih proizvoda, te ponovo napustile zemlju. Srpska vlada ne samo da nije sprečila ovakav razvoj događaja, nego ga je dodatno i podsticala, jer je u godinama koje su prošle na ovome gradila privid privrednog rasta (bankarskog sektora, trgovine, različitih usluga) sa jedne strane, a sa druge, naplaćivala PDV i carinu na uvoznu robu. “Privredni rast“ je, po kejnzijanskom ekonomskom modelu, pokušavan podsticanjem tražnje u siromašnom društvenom okruženju, i to strane robe, umesto na jedino razuman način, iz povećane proizvodnje domaće robe, koja bi se izvezla na strano tržište, i tako zarađenim novcem, onda moglo trošiti. Mi smo trebali da se ponašamo onako kako se Zapad ponašao prema nama. Ali, u tragediji je tako kako jeste, jer da nije tako ne bi bilo ni tragedije.
Ona se ogleda u tome što su presahnuli izvori finansiranja potrošnje koja nije zarađena. Stanovništvo teško da više ima prostora da se zadužuje, jer se ono i zaduživalo zato što je bilo siromašno; da je imalo svog novca ne bi ga od drugog pozajmljivalo. Sada su uglavnom najtraženiji krediti za otplatu (refinansiranje) već uzetih kredita. A privreda, šta je sa njom? Na ovom mestu se vraćamo na sam početak priče. Krediti koje su najveći privrednici, istovremeno i uvoznici, uzimali za izgradnju katedrala potrošačkog društva, tzv. šoping molova, koje su servisirali prodajom (svoje) uvozne robe u njima, postaju sa neminovnim porastom kursa evra, neizdrživ kamen oko vrata. čitava ekonomska konstrukcija, moglo bi se reći i čitav ekonomski koncept onoga što se naziva privreda (poglavito zasnovana na uvozu), visi na tananoj niti koju svaki dinar povećanja vrednosti evra dodatno tanji do kidanja.
Potpuno je, dakle, jasno, zašto je u Srbiji, kao nigde drugde u svetu, kretanje kursa tako značajna i sudbonosna vest. Koja je gornja granica koja označava bankrot, nije poznato. Tek, prema pisanju Politike (2), privrednici su još krajem 2008. tražili da država pošto-poto brani kurs na nivou od 82-83 dinara, a početkom 2009. su izneli još radikalniji predlog, da se država dodatno zaduži u inostranstvu kako bi omogućila “stabilan“ dinar (3). Istovremeno, prema računici same NBS, septembra 2008. godine, dinar je realno vredeo 108 odsto više nego 2000. godine! (4) U intervjuu dnevnom listu “Blic“, ekonomista Mlađan Kovačević najavljuje Argentinski bankrot pred našim vratima, objašnjavajući da je tolika precenjenost domaće valute dovela do enormnog uvoza i gašenja domaće proizvodnje (5) (tada se, naime, do pojave grčke tragedije, Argentina uzimala kao sinonim ekonomske propasti). Država jednostavno nije mogla, uprkos tome što je dnevno prodavala i po 60 miliona evra deviznih rezervi (3. decembar 2008.) da spreči neminovno, a to nije u stanju ni danas.
Dakle, ako nas zdrav razum nije naučio da siromašan čovek ne može na volšeban način postati platežno sposoban pripadnik “srednje“ klase, naročito (u slučaju budžetskih korisnika) ukoliko zavisi od onoga što drugi stvori koji je takođe siromašan, iskustvo će nas tome ubrzo poučiti. U tom smislu, naša “kriza“ u kojoj živimo, zapravo, već decenijama, nema ama baš nikakve veze sa onom “svetskom“, ali itekako ima sa grčkom. Deca ne moraju imati pojma o tome odakle njihovim roditeljima novac koje im daju za džeparac, jednako tako nemaju pravo ni da se bune kada im ga roditelji uskrate. Kod roditelja je, međutim, obrnut slučaj. Oni ne prihvataju i ne mogu prihvatiti kada im država kaže da nema. To se ovih dana događa u Grčkoj, u kojoj su zaposleni u javnom sektoru (budžetski korisnici) godišnje prihodovali čak 15 plata, koje, sada se vidi, nisu bile zarađene. Međutim, objašnjenjem da mora da se štedi, kako navodi jedan autor (6), obično ne završavaju “grčke tragedije“.
A ni kod nas, izgleda. Iz vlade pripremaju nove stimulanse za potrošnju, koja je, tobože, a ne rast proizvodnje i izvoza, uslov za privredni rast. Tako se sistem koji je proizveo katastrofalan učinak i na kraju urušio sam sebe, ponovo stavlja u pogon. Nema želje da se model nemaš pare – ne trošiš – privreda ne posluje – državi manjak u kasi – uzmi zajam – troši – tajkuni srećni – država uzima PDV zameni jedino održivim modelom rad – investiranje – štednja – potrošnja. Sve do gorkog kraja.
Model “Superhik“ ekonomije (po istoimenom liku popularnog stripa Alan Ford, koji otima od siromašnih da bi davao bogatima) pod maskom različitih subvencija domaćem i stranom privatnom kapitalu mora smesta biti zamenjen realnim oblicima privređivanja, proizvodnji konkretnih, realnih dobara, radi izvoza koji pokriva uvoz onoga što je Srbiji neophodno a ne proizvodi se u njoj. To je ono što je nužno učiniti. Loša vest glasi da je za takav preokret već prilično kasno. Premijer Srbije Zoran đinđić ostao je upamćen po izjavi koja je svoje mesto našla i u špici Peščanika, o tome kako se “od akvarijuma može skuvati riblja čorba, ali se od riblje čorbe više ne može dobiti akvarijum“.
Srbija se 2010. godine po svim pokazateljima, od ekonomskih do demografskih nalazi u mnogo gorem položaju nego 2000. godine. Uz suštinsku razliku da je rasprodala (a novac potrošila) ili se sprema da to učini, najvredniji deo svoje privrede. Nova vlast je znala za samo tri ekonomske mantre – privatizaciju narodne imovine, privredno vezivanje uz EU i jedini oblik privrednog razvoja svede na strane investicije. U naopakom sistemu vrednosti, uzima se da je država tim uspešnija ako je uspela da privuče što više stranog kapitala. Kada bi to zaista bilo tako, tada bi Srbija bila zemlja sa izuzetno uspešnom privredom (i odgovarajućim životnim standardom), jer je gotovo celu prepustila (prodala) strancima. Od toga trajna šteta prevazilazi jednokratnu korist. Ako je, na primer, “Sartid“, sada U.S. Steel, najveći (do skora) srpski izvoznik, njegov izvoz se računa kao izvoz države Srbije, iako on to uistinu nije, jer sredstvima ostvarenim izvozom ne raspolaže Srbija nego privatna kompanija po svom ličnom nahođenju. Strani investitor dolazi u neku zemlju pod uslovima koji njemu, a ne dotičnoj zemlji odgovaraju, pogotovo ako je zemlja u nevoljama. Stranom investitoru se, za razliku od domaćeg, pružaju brojne privilegije, od besplatne infrastrukture do oslobađanja od oporezivanja. Kada te privilegije isteknu, investitor obično traži neku drugu žrtvu, pardon, zemlju. Država ubire uglavnom samo poreze i doprinose na bedne nadnice koje primaju srpski radnici prinuđeni da rade kako bi prehranili porodicu.
čak nas i gangsterski filmovi mogu poučiti tome da se svoja teritorija ne prepušta drugome. Na svojoj teritoriji, u svojoj zemlji, narod te zemlje ima prvenstvo nad bilo kim. Strane kompanije su dobrodošle jedino ukoliko su registrovane po klasičnom offshore principu, plaćajući porez državi ili godišnju taksu, uz uslov da ne posluju na srpskom tlu.
Karl Marks, iznenađujuće popularan ovih dana, analizirajući kapitalistički model proizvodnje, pisao je još u XIX veku o fenomenu viška vrednosti. To je ona vrednost koju najamni radnik stvori svome poslodavcu, kapitalisti, nakon podmirenja svih troškova proizvodnje, uključujući i platu radnika. To je onaj deo koji kapitalistu čini bogatim. To je cilj i smisao rada, a ne rad po sebi. Nesporno je da su radnici u Srbiji, dok su, stvarno ili nominalno bili vlasnici fabrika i svega ostalog u njoj, živeli neuporedivo bolje nego danas. Radeći za sebe čovek prisvaja i rezultate svoga rada, radeći za drugoga, on mu ih prepušta. Dragi čitaoci, na ovom mestu potreban zaključak donesite sami. Najvažnije je da shvatite da li će puka smena partija na vlasti rešiti vaš problem, ili je potrebno da se zameni koncept koji je Srbiju doveo tu gde se nalazi. Privatni, beskrupulozni, neograničeni kapital nigde i nikome, osim njegovim posednicima, nije doneo dobra. Neka nas tome pouči, ako vlastiti već nije, ruski primer. Šta je tranzicija u propast donela ruskom narodu pokazuje upravo objavljena studija Svetske banke (7) po kojoj je životni vek Rusa danas kraći nego pre pedeset godina, čija je očekivana dužina za muškarce 58,9 godina, uz katastrofalni talas preuranjenih smrti koji uglavnom odnosi muškarce srednje dobi, tako da svaki drugi ne doživi penziju. Dok je broj novorođene dece 1950. iznosio 3 miliona, danas on iznosi svega 1,5 milion, s tim što se očekuje dalji pad pa se procenjuje da 2020. neće iznositi niti 1 milion godišnje.
Da ne bi ostala nedoumica oko toga je li autor ovog osvrta za jednakost, ne daj Bože onu u siromaštvu, a protiv privatne inicijative, moram reći kako bih voleo da Srbi mogu sebi da priušte nove Zonde ili Lamborginije, a svoje žene obraduju garderobom najboljih kreatora i egzotičnim putovanjima. Da bi to mogli, neophodno je da budu gazde, a da nad sobom nemaju gazdu, pogotovo ne iz inostranstva. Zalažem se za dva oblika svojine – kolektivnu, narodnu, koja bi predstavljala “veliku“ privredu, velika preduzeća i privredne sisteme, gde bi radili oni koji nemaju preduzetničkog duha, i za ono što se nekada nazivalo “malom“ privredom kao komplementarnim nastavkom velike, ali koja mora biti zakonski ograničena kako se pojedinci u njoj ne bi obogatili do te mere da pomisle kako sunce radi njih sija, i kako da obaraju ili postavljaju vlade… Otprilike sve drugačije nego danas…
