Radmila Mićić izvela monodramu napisanu po motivima ispovesti jedne od kosovskih majki
U prepunoj sali Srpskog centra u Misisagi održan je umetnički program pod nazivom „Majko kosovska, od zlata jabuko“ posvećen majkama Kosova, čiji je jedini smisao života čuvanje uspomena na nestalu decu kojoj se zameo svaki trag nakon što su ih oteli šiptarski teroristi. Radmila Mićić, organizator programa, izvela je monodramu „Deco moja, kudeli ste“, koju je napisala po motivima tragične ispovesti Petre Kostić iz Retimlja, koja nikada ništa nije saznala o sudbini njena dva sina Lazara i Todora, oteta pre šest godina.
Program je počeo pojanjem duhovne muzike u izvođenju crkvenog hora „Sveti Sava“. Mlada glumica Tatjana čorni, duboko potresena, govorila je pesmu Dragane Majstorović, majke otetog srednjoškolca Ivana.
U trenutku kada je nestao, imao je 17 godina. Milorad Kecman i Radomir Mićić govorili su stihove, nastupio je guslar Mladen Stojanović, a Neda Gavrić, poznati izvođač izvornih narodnih pesama. Svoj nastup nije, savladana emocijama, uspela da završi. Bilo je to veče ispunjeno dubokim i iskrenim osećanjima razumevanja neprolaznog bola i divljenja ženama koje nadu da će jednoga dana videti svoju decu živu, ili bar saznati šta im se desilo, neguju kao plamičak sveće na buri.
Veče je imalo i humanitarni karakter, pa je za majke sa Kosova prikupljeno 7.000 dolara. Radmila Mićić, inicijator ideje o pomoći ovim ženama, kaže da će se donacije sakupljati do kraja meseca. Celokupan iznos tada će se poslati u Udrženje nestalih lica sa Kosova.
– Sve majke čija sam imena pomenula u monodrami, ja sam upoznala. NJihova sudbina duboko me je pogodila, a još više saznanje da su zaboravljene, ostavljene, da u državi Srbiji nema institucije i organizacije koja im pomaže, da je jedini prostor njima znan krug njihovog bola – kaže Radmila Mićić. – Te majke su mene u ruke i čelo ljubile kada su saznale da prenosim ovo svedočenje o njima ne bi li neko čuo i, možda, i odgovor dao. Ja sam amater, nisam profesionalna glumica, niti pisac. Ovo umetničko veče je moj gest i apel drugima posle onoga što sam videla. A uradila sam to iz najdubljeg divljenja prema ženama koje ne gube nadu, jer ona im je jedino preostala.
Uz izvođače, koji nisu mogli sakriti uzbuđenje i suze na sceni, i gledaoci su plakali. Jačina emocija na sceni potresla je i one koji ni reč srpskog jezika ne znaju. Dvadesetak Kanađana, Radmilinih kolega sa posla i vernih čitalaca biblioteke u kojoj radi, bez daha je pratilo program. Kažu, shvatili su i bez znanja jezika koja je to nesreća i kolika je tuga kosovskih majki za njihovom nestalom decom.
