Iako nas život nosi na mnoge strane sveta, gde god da jesmo, retko ko zaboravlja odakle je pošao. Sve što smo stariji više nas vuče otadžbina, to i objašnjava zašto su naši ljudi u stranim zemljama osnivali brojna udruženja i okupljali sunarodnike da zajedno prenesu pokolenjima slovo o postojbini. Nekada ni kilometri među tim zemljama nisu prepreka sudbini. Da je to tako govori i priča o dvoje ljudi koji su napravili most između tri zemlje, a temelj svega je ljubav. Međusobna ljubav Angeline i Nenada Nenadovića iz Ciriha i njihova prema Srbiji koju doživljaju kao svoju zemlju, iako u njoj nisu rođeni.
Angelina i Nenad su nam ispričali priču koja bi trebalo da objasni temelje današnje porodice, ali i pošalje poruku da se uspeh krije iza dobre namere. Zajedništvo sačinjeno od vrednog rada, humanog srca i velike ljubavi njihova je formula za uspeh na svakom putu.
Angelina je rođena u Mađarskoj, skoro dve decenije živi i radi u Švajcarskoj, svoju karijeru obe zemlje vredno je gradila na polju finansija i biznisa. Već izvesno vreme sa suprugom Nenadom vodi izuzetno uspešnu firmu koja se bavi računovodstvom, informatikom i savetima za poslovni svet. Zbog višegodišnjeg iskustva u ovom poslu stekla je poverenje klijenata, a sa svojim vrednim timom, mnogim našim ljudima koji su na putu da ostvare snove u biznisu, je oslonac i dobar savetnik. Nenad je rođen u Švajcarskoj, poreklom je iz Valjeva. Ceo svoj radni vek proveo je u biznisu i postao uzor mnogima koji su kretali istim putem. Poštovanje i poverenje stekao je na svakom radnom mestu. Oduvek je bio i neko ko je podržavao kulturne događaje, očuvanje kulturne baštine i gradio mostove između dve domovine.
Prst sudbine
Svoju priču o životu, o ljubavi, poslu, humanosti i umetnosti počinju da nam kazuju od momenta kada su se upoznali.
– Tada sam imala 26 godina i živela u Budimpešti. Poreklom sam Srpkinja iz porodice velikih patriota u Mađarskoj sa vekovnim korenima. Otac nas je vaspitao u duhu našeg naroda, učio nas istoriji Srbije, ali i koliko je važno biti human. Oduvek sam želela da postanem ekspert za finansije, gradila sam karijeru u firmi koja je umetnicima vodila papirologiju. Pomagala sam im oko administracije, a oni su svima nama poklanjali umetnost u kojoj sam uživala. Mnogo glumaca Mađarskog narodnog pozorišta sam upoznala zahvaljujući tom poslu. Umetnost je nešto što me je posle posla zanimalo pa sam često sa prijateljicama odlazila na predstave. Vremenom su se moje prijateljice udavale jedna po jedna, jedino sam ja još bila sama i molila Boga da se udam za Srbina, koji će me puno voleti. Ništa više mi nije bilo važno – priča Angelina.
Jednog dana pozvala ju je sestra telefonom da dođe kod nje jer je stigao “jedan zgodan Švajcarac”.
– Nimalo nisam bila zainteresovana da ga upoznam. Pošto su navaljivali ipak sam pristala da navratim. Na prvi pogled me vrlo pozitivno iznenadio Nenad: lep, visok, inteligentan, fin i što je najvažnije, nije bio Švajcarac već Srbin. I kao što to vaspitanje nalaže, gostu je trebalo pokazati Budimpeštu u svoj svojoj lepoti. Meni je bilo vrlo bitno da vidi ne samo grad kao grad, nego da mu ispričam o srpskim starosedeocima u Mađarskoj. Tako sam mu pokazala Srpsku crkvu, Tekelijanum. Htela sam da vidi, da ima srpske kulture, nabrajala sam brojne naše znamenite ljude u Mađarskoj – priseća se Angelina.
Šetnja kroz istoriju
Tu se ubacuje Nenad i priznaje da mnogo od toga što mu je pričala Angelina nije znao.
– Slušao sam o Jeleni Vukanović, koja je bila supruga ugarskog kralja Bele II Slepog i ćerka Uroša Prvog Vukanovića, velikog župana Raške. Zatim o Savi Popoviću Tekeliji koji je bio prvi Srbin doktor prava, osnivač jedne od najvećih zadužbina izvan Srbije. Govorila mi je i o Jakovu Ignjatoviću poznatom srpskom književniku iz 19. veka. Naročito o Milošu Crnjanskom. Ja sam slušao, ona nije prestajala – priseća se i Nenad.
Vreme je stalo, a Angelina ga je provela kroz istoriju znalački.
– Oduševilo me koliko se u Mađarskoj čuva srpska kultura i upoređivao sam sa Švajcarskom, gde se naši ljudi takođe trude da sačuvaju uspomenu na Milevu Marić, Jovana Dučića, sestre Ninković… Međutim, do tog susreta nisam poznavao korene srpskog naroda u Mađarskoj koji su mnogo dublji nego što je to slučaj u Švajcarskoj.
Prosidba po tradiciji
Priznaje da je sasvim nekim drugim povodom tada došao u Mađarsku.
– Ali, kada sam video Angelinu postalo mi je jasno zašto je trebalo da pređem sve te kilometre. Ljubav na prvi pogled zaista postoji i evo dokaz tome su 20 godina našeg braka i naša deca – rekao je Nenad.
Angelina dodaje da su se dva puta videli u Mađarskoj. Kratko su razmenjivali poruke.
– Onda je on ponovo prešao 1. 200 kilometara da me zaprosi onako kako to tradicija i nalaže, pred mojim tatom. Sve se desilo brzo, posle tri meseca smo se venčali. Rekla sam mu da me avanture ne zanimaju, a ni ljubav na distancu. Drugim rečima, imao je samo jednu varijantu – da me oženi. Istina je u stvari da je to bila ljubav na prvi pogled, a kada se mlada tako “ukrade” onda je običaj doneti litar srpske rakije što je on i uradio. Samo u onoj gužvi je neki Mađar popio celu flašu i nije se treznio dva dana, ljudi su mislili da je umro – šaljivo priča Angelina.
– Bila je dobra dedina rakija, umro nije sigurno, ali rakiju zaboraviti neće – nasmejao se Nenad.
Ovo dvoje divnih ljudi pokazuju da porodica kao osnovna ćelija društva u svakoj zemlji garantuje uspeh. I kad smo kod toga, Angelina i Nenad nisu samo uspešni poslovni ljudi, bave se zajedno i humanitarnom delatnošću. Postoji selo u Mađarskoj u kome žive Srbi kao etnička manjina, kumovi slave tog sela su upravo oni. Takođe su ljubitelji umetnosti i istorije te se trude da podrže svaku manifestaciju koja je vezana za kulturno nasleđe. Njih dvoje napravili su kulturološki most koji povezuje Srbiju, Mađarsku i Švajcarsku.
Kumovi slave u Čobancu
Zahvaljujući sličnom vaspitanju ovo dvoje ljudi su i veliki humanisti. Oni nekoliko godina pomažu srpsko selo Čobanac u Mađarskoj u kojem su postali kumovi seoske slave.
– I ovog leta smo boravili u Mađarskoj i iskoristili priliku da decu, Jakova i Ekaterinu, odvedemo na crkvenu slavu u Čobanac, bili su oduševljeni običajima i tradicijom. Čobanac je malo selo pored Sent Andreje, severno od Budimpešte i to mesto Mađari zovu mala Švajcarska, zato sto je priroda prelepa – rekao je Nenad.
Angelina dodaje da se proslavljao se Ilindan, koji je u Čobancu seoska zavetna slava.
– Legenda kaže da se u oči Ilindana, jednoj čobanici ukazala Bogorodica i rekla joj da iz nekog malog bunara teče lekovita voda. Od tada Čobanac slavi tradicionalno Ilindan. Nažalost tamo je ostalo vrlo malo srpskih kuća, tako da je njima teško da nađu novog kuma svake godine. Humanitarno volimo da ih podržimo da istraju u očuvanju tradicije i kulture. Prihvatili smo kumstvo u Čobancu i to nam je velika čast pa koristim priliku da sve pozovem sledeće godine 31.jula ispred Srpske crkve da uveličamo slavlje i da upoznate Čobanac – kaže Angelina
– Kao malo dete volela sam da idem na proslave i na crkvene slave. Prepodne bogosluženje, pa ručak kod rodbine, posle podne večera u porti Srpske crkve kada se osveštavaju kolač i koljivo, koje donesu kumovi, uveče ples, pesma i druženje. Bilo je uvek prelepo. Svi bi se doterali, slavili i znali, ne samo “Užičko kolo” ili “Moravac”, nego i “Čačak” ili “Vranjanku” itd. Ostalo mi je to sve u najlepšem pamćenju i zbog lepote dešavanja sam uvek sa porodicom najduže ostajala na slavlju. Srpske slave se slave i u Cipu odakle mi je majka Latinka Cupić i Lipovu odakle mi je pokojni otac Milutin Novaković, ili u Medinu gde mi je deda Dušan sahranjen. Tamo ove godine nismo mogli da odemo zbog školskog raspusta – kazuje Angelina.
Ovo dvoje dragih ljudi već dugo godina se uspešno bave svojim poslom, od pre par godina osnovali su i firmu koja se bavi računovodstvom ali i savetima ljudi u poslovnom svetu. Govore sedam jezika a njihovi klijenti su iz celog sveta. Često sarađuju sa našim uspešnim ljudima. Zbog svoje humane crte, razumevanja i ljubavi prema poslu i kulturnoj baštini ali i bogatog iskustva uživaju poverenje klijenata i često su primer tim ljudima zašto je uspeh u stvari proizvod razumevanja i zajedništva porodice koja mora da bude stub svakog društva.
– Uvek smo se družili sa vrednim srpskim narodom i zato mi je drago kada možemo da pomognemo našim ljudima i da ostvare svoje snove. Na taj način se opet povezujemo i čuvamo svoje ali i predstavljamo lepu sliku zemlji domaćina – ističe Nenad.
Nenad i Angelina podržavaju umetnost, veoma su aktivni kada je očuvanje kulturne baštine u pitanju, često posećuju naše manifestacije.
– Pre 20 godina, kada sam došla u Švajcarsku, falilo mi je sve ono što se ne može doneti u koferu. Tu prazninu popunjavale su mi naše pravoslavne crkve u Cirihu i u Belpu, emisije Radio Kruga iz Araua, kulturna i sportska društva, pozorište, pesnici i književnici. U našoj kući se redovno čitaju “Vesti” i “Srpske nedeljne novine” koje izlaze u Budimpešti. Na taj način smo uvek obavešteni o našem narodu svuda u svetu. Decu učimo da se ljudske vrednosti zasnivaju na porodici. Mene je otac tome naučio, a njega su svi u Mađarskoj znali kao velikog humanistu i vrednog Srbina. Tako i mi gledamo da budemo primer našim potomcima – rekla je Angelina.
Ikona iz 19. veka
– Znate, u današnje brzo vreme kakda su se ljudske vrednosti svele na minimum moramo da čuvamo ono što održava društvo. Ljubav nije ljubav bez poštovanja, razumevanja i morala. Patriota nije patriota ako se njegovo znanje svodi na huškanje. Mora da se zna istorija, poznaju književnost i umetnost. Na taj način se grade mostovi između država. Ja sam od tasta dobio ikonu iz 19. veka koja ima počasno mesto u našem domu. Tu ikonu su videli mnogi ljudi iz celog sveta. Samo priča o njoj je dovoljna da ispriča ljubav prema zemlji, očuvanju kulture, porodice, a samim tim i interes da se nauči nešto i o zemlji u kojoj živimo. A nama ostaje da vrednujemo prag sa kog su naši krenuli u daleki svet, a nama ostavili u amanet da ne zaboravimo gde su oni stali – kazuje Nenad.
Foto: Violeta Aleksić i Lična arhiva
1 od 9
otac
Чланак Dedinom rakijom “platio” mladu се појављује прво на Vesti online.
