Intervju sa doktorom političkih nauka, univerzitetskim profesorom, urednikom i članom redakcija više časopisa Dejanom Jovićem.
Pre nešto više od mesec dana organizovali ste konferenciju povodom godišnjice potpisivanja Erdutskog sporazuma. Zašto se danas u Hrvatskoj, 25 godina od rata, veći naglasak daje na rat, a ne na mir, na jedan mirovni sporazum?
– Zato što su još uvek glasne i aktivne snage koje imaju direktne koristi od toga da se slavi rat, a ne mir. Takođe, ima i onih koji žale zbog potpisivanja Erdutskog sporazuma, smatrajući da bi bilo bolje da se i u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu dogodila neka Oluja broj 2. Ima onih koji smatraju da je rat završio nepravedno, ili da uopšte nije završio, jer su, navodno, neprijatelji svuda oko njih. Organizujući ovu konferenciju, SNV, a posebno Arhiv Srba u Hrvatskoj koji sada intenzivno radi na istraživanju 1990-ih, želeo je pokazati da je Erdutski sporazum bio važan i pozitivan događaj i drago nam je da smo u tome imali podršku Vlade Republike Hrvatske, koja je poslala na taj skup ministra vanjskih i evropskih poslova, savetnika premijera za pitanja spoljne politike, a prisutan je bio i potpredsednik Vlade, Boris Milošević. To ipak pokazuje da su ovi prvi, koji su ponekad „veto igrači“, sposobni da odgode ako ne i zaustave neke progresivne inicijative, ipak u manjini i na margini.
Takođe, bili ste moderator još jednog skupa, ovaj put vezanog za Dejtonski sporazum. Kako danas gledate na taj sporazum i njegove tekovine?
– On je zaustavio rat i očuvao Bosnu i Hercegovinu kao državu, i to nakon velikih zločina i kada je malo ko verovao da je to moguće. Istovremeno je omogućio visok stepen autonomije za sva tri naroda. Ne treba zaboraviti da su Hrvati sami predlagali, a onda i stvorili sa Bošnjacima zajedničku federalnu jedinicu – Federaciju Bosne i Hercegovine, pa to što nema trećeg entiteta moraju adresirati na adrese svojih političara iz devedesetih. Hrvati u Bosni i Hercegovini su danas nezadovoljni zapravo Vašingtonskim, a ne Dejtonskim sporazumom. Dakle, mislim da je Dejtonski sporazum bio veoma pozitivan. Drugo je pitanje da li on može biti osnova za unapređenje demokratije i manjinskih i ljudskih prava u toj zemlji. Tu mislim da su potrebne neke dugoročne politike koje bi zemlju odmicale i od rata i od etnonacionalizma koji je i doveo do tog rata – a takvih politika, nažalost, nema. Baš kao i Jugoslavija, i Bosna i Hercegovina treba da nađu ravnotežu između opšteg i posebnog – između građanskog principa i autonomije zajednica (ne samo etničkih nego i zavičajnih i drugih), a zasad mi se čini da je previše etničkog i premalo opšteg. No, to je druga zemlja pa mi koji o njoj govorimo izvan nje, čak i kad smo veoma dobronamerni, treba da budemo oprezni da ne preteramo i ne počnemo patronizirati.
U nekoliko navrata osvrnuli ste se i na predsedničke izbore u SAD. Šta nam donosi nova (demokratska) američka politika na Balkanu?
– To tek treba da vidimo. Sam predsednik Bajden dobro poznaje Balkan i u devedesetima nije bio sklon ni Srbiji ni Srbima, da se izrazim blago. Ali, ovo nisu devedesete, premda i kod nas, ali i u Americi ima i dalje mnogo onih koji praktički žive u devedesetima – kao što smo mogli da vidimo u nedavnoj raspravi u američkom Kongresu, u kojoj su učestvovala lica upravo iz tih godina. Balkan neće biti prioritet za spoljnu politiku SAD-a, ali to i ne mora da bude: dovoljno je da Bajden formira tim sposobnih diplomata i stručnjaka koji će raditi na ostvarenju njegove politike. Dilema koju imamo je sledeća: da li će Bajden hteti samo da čuva Dejton – koji je napravljen kada su demokrate bili na vlasti – ili će ići u veće reforme. Ako ide u ovom drugom smeru – a tamo ga „guraju“ i bošnjački lobisti u Vašingtonu kao i „stara garda“ predvođena Madlen Olbrajt – to će značiti promene u smeru veće integracije, a možda i centralizacije Bosne i Hercegovine. To se verovatno neće dopasti sadašnjem rukovodstvu Srba i Hrvata u toj zemlji. Premda, kroz članstvo u NATO-u, koji je Bajdenu mnogo važniji nego što je bio Trampu, Hrvatska može proći bolje od Srbije ako dođe do novog „mešanja karata“.
Pre nekoliko dana dobili ste nagradu „Krunoslav Sukić“ za knjigu „Rat i mit: politika identiteta u savremenoj Hrvatskoj“ kao knjigu decenije (2010-2020). Koja je tema ove Vaše knjige i šta Vam znači nagrada?
– Nagrada mi je draga jer dolazi od organizacije koja se dugo bavi promovisanjem mira i nenasilja. I ja sam u ranim devedesetim bio aktivan u antiratnoj kampanji, pisao sam u Arkzinu i Feralu i zagovarao mir, a ne rat. Moja se knjiga bavi savremenom Hrvatskom, u kojoj se namerno formirao mit o „Domovinskom ratu“, koji se gradi na selektivnim istinama i mnogim fabrikacijama. Svrha toga mita je da proglasi rat – a ne mir – temeljem novog državnog i nacionalnog identiteta u Hrvatskoj, a to znači da o ratu ne govori kao o najvećoj narodnoj tragediji nego kao o najsvetijem i najsvetlijem momentu nacionalne istorije. Zato i ne dozvoljavaju da se rat završi, nego rat za interpretaciju rata smatraju trećom fazom tog rata i svakoga ko iznese činjenice koje se ne uklapaju u ovaj mitski narativ diskvalifikuju kao politikanta, da ne kažem kao Srbina ili Jugoslovena. U knjizi, međutim, iznosim mnoge – danas namerno zaboravljene i novoj generaciji možda uopšte nepoznate – činjenice, koje dovode u pitanje ovaj mit. Tek kad prestanemo slaviti rat, kad o njemu počnemo istinski govoriti kao o tragediji koja se ne sme ponoviti, tek tada ćemo biti na putu stvaranja trajnog mira.
U drugoj polovini novembra izašao je drugi ovogodišnji broj časopisa Tragovi koji uređujete. Šta nam donosi ovaj broj i s kojim ciljem je pokrenut časopis?
– U ovom broju najčitaniji i za sada najzapaženiji je članak Tihomira Ponoša o zločinima nad Srbima u Sisku 1990. i 1991, kada je tamo ubijeno ili nestalo stotinak Srba. O tome je već ranije pisala Hrvatska ljevica, kojoj je glavni urednik bio profesor Stipe Šuvar, a sada je kolega Ponoš vratio ovu temu u javnost, te je prezentovao arhivsku građu, razgovore sa svedocima i napisao jedan članak koji takođe dovodi u pitanje mit o ratu za kojeg se tvrdi da je bio „čist kao suza“ i isključivo odbrambeni i oslobodilački. Osim toga, imamo i odličan članak Milana Radanovića o zločinima počinjenim u toku Drugog svetskog rata u opštini Crkveni Bok na Baniji. Objavili smo i članak Snježane Banović o Strahinji Petroviću, zvezdi zagrebačkog pozorišta u godinama između dva svetska rata. Nenad Filipović, istaknuti turkolog i osmanolog piše o trgovini između Srba i Muslimana u okolini Dubrovnika u 19. stoleću. Antonia Došen ima članak o Gospiću i lokalnim medijima u Kraljevini Jugoslaviji. Uz to su i neki prikazi zanimljivih knjiga. Zašto smo pokrenuli Tragove? Zato da omogućimo da u pisanju istorije Srba u Hrvatskoj, kao i istorije Hrvatske i širih post-jugoslovenskih prostora, budemo subjekti, a ne samo objekti. Da se ta istorija ne piše bez nas, a posebno da se ne piše protiv nas. Časopis ima naučne kriterijume za objavljivanje, tako da ne objavljuje propagandističke članke ni sa jedne strane – i to je sasvim dovoljno da bi nas učinilo relevantnima. Osim toga, i ova konferencija koju smo organizovali o Erdutu, i to što radi Arhiv Srba u Hrvatskoj koji danas zapošljava osam istraživača od kojih šest trenutno piše doktorate, i to što radimo kroz Političku akademiju SNV-a, sve je to rad na stvaranju jedne nove slike o Srbima u Hrvatskoj, kao i rad na stvaranju nove generacije intelektualne i društvene elite te zajednice. Srbi u Hrvatskoj treba da pokažu da su u stanju prednjačiti u izvrsnosti – naročito sada kada se više ne mogu osloniti na brojnost.
Nedavno ste izabrani i za predsednika Saveta SNV-a. Najavili ste da će biti saveta i savetovanja, rada na strategiji razvoja. Da li je bilo nekih inicijativa do sad?
– Savet SNV-a je od mog izbora za predsednika u septembru do sada imao dve sednice, od kojih je ova druga bila tematska i bavila se popisom stanovništva koji nam predstoji. Pripremamo za sredinu januara još jednu tematsku sednicu koja će biti fokusirana na pitanja kulture i obrazovanja. Kolege iz Prosvjete pripremaju materijale za tu sednicu. Trebali bismo razmotriti pitanja kao što su – koji tip kulturnog stvaralaštva naročito poticati, kakvu sliku o zajednici želimo stvoriti kroz obrazovne i kulturne sadržaje, kako se odnositi prema pitanju jezika, te kako razvijati obrazovne i istraživačke institucije povezane sa identitetom srpske zajednice u Hrvatskoj. Ideja je da Savet SNV-a razmatra strateška pitanja srpske zajednice, jer su njegovi članovi predsednici većih srpskih organizacija, predsednik Zajedničkog veća opština, narodni zastupnici Srba u Hrvatskom saboru, mitropolit zagrebačko-ljubljanski, kao i jedan broj istaknutih i uglednih Srba. Planiramo da se u 2021. bavimo i pitanjem ekonomskog razvoja i preduzetništva. Savet savetuje, a na rukovodstvima SNV-a i drugih organizacija je da vidi da li prihvataju te savete i kako ih ostvariti. Savet, osim toga, služi i kao mesto koordinisanja aktivnosti i međusobnog informisanja o tim aktivnostima.
Poslednjih godina aktivno ste se uključili u društveni život Srba u Hrvatskoj. Mnogi Srbi u Hrvatskoj koji prate Vaš rad to su prihvatili sa odobravanjem. Kakve su reakcije šire javnosti po tom pitanju i koji su osnovni motivi da se uključite u aktivnosti srpskih organizacija?
– Drago mi je ako mnogi Srbi prihvataju moje delovanje sa odobravanjem. Da se malo našalim, možda mi baš zbog toga nisu dali dovoljno glasova kada sam se kandidovao za poslanika u Evropskom parlamentu. Moji motivi su povezani sa osećajem da imam odgovornost za to u kakvoj zemlji živimo, kao i sa željom da učinim što mogu da zaštitimo i razvijamo jednu malu zajednicu koja je veoma stradala u 20. stoleću. Želim, takođe, da postavimo dobre temelje za budućnost – i zato ću raditi na tome da stvaramo novu društvenu i intelektualnu elitu. Snaga srpske zajednice više nije u brojevima, nego u kreativnosti, pameti i društvenoj odgovornosti za svoj položaj kao i za karakter Hrvatske, kojeg treba graditi sa onim brojnim drugim građanima, bez obzira na nacionalnost, koji kao i mi žele slobodnu, pravednu, ka miru okrenutu i blagu Hrvatsku, Hrvatsku koje se ne trebamo ni stideti niti je se bojati. Naše je delovanje u tom smislu veoma patriotsko, okrenuto prema stvaranju bolje Hrvatske u kojoj će biti više mogućnosti i više razumevanja i za Srbe, kao i za druge manjine. Kao neko ko je u svojoj profesiji, kao univerzitetski profesor, došao do samog vrha, smatram da imam i najveću obavezu da društvu dam što mogu. Svako ima onoliko odgovornosti i obaveze koliko ima mogućnosti. Dakle, da se vratim na početak ovoga odgovora: dobro je da sa odobravanjem gledaju šta drugi rade, ali građani koji odobravaju treba da se aktiviraju i da i sami urade šta mogu – a mogu, na primer, da izađu da glasaju kad vide kandidata kojega podržavaju. Toliko može svako.
The post Dejan Jović: „Kad prestanemo da slavimo rat, bićemo na putu trajnog mira“ appeared first on srbi hr.
