Dejan Jović profesor je međunarodne politike na Fakultetima političkih nauka u Zagrebu i Beogradu i jedan od vodećih stručnjaka po ovom pitanju u zemljama bivše Jugoslavije. Na izborima za Evropski parlament koji se održavaju u nedelju 26. maja, nalazi se na listi Samostalne demokratske srpske stranke kao nestranačka ličnost. U organizaciji osječkog pododbora Prosvjete održao je predavanje na temu „Evropa i mi. Kako dalje?“ što je i bio povod za ovaj razgovor.
Kako vidite ulogu jednog Srbina iz Hrvatske u Evroparlamentu?
– Kao prvo bila bi veoma važna poruka da se to desi jer bi pokazalo da je ta zajednica, koliko god je izgubila u zadnjih trideset godina mnogo svoje moći i snage, u stanju da postigne neki značajniji uspeh. Mislim da bi to ohrabrilo zajednicu nakon svih tih burnih godina. Sa druge strane, za Hrvatsku bi to takođe bilo dobro jer bi se ona pokazala kao zemlja u kojoj je to moguće, pogotovo nakon poslednjih dešavanja u vidu šaranja plakata, poruka i govora mržnje i raznih pretnji što je svakako predstavlja kao nacionalističku i isključivu zemlju. Za Evropsku uniju to bi bilo dobro da se ojača predstavljanje manjina u parlamentu kojih ima 40 do 50 miliona, a za region bi značilo siguran glas koji bi zagovarao brzi ulazak svih drugih zemalja u Evropsku uniju. Na taj način mislim da bi to bilo višestruko dobro za sve i da bi to bila poruka ohrabrenja kako zajednici, tako i samom regionu.
Na listi SDSS-a se nalazite kao nestranačka ličnost . Šta je bilo presudno da se odlučite na taj potez s obzirom na to da niste stranački obojeni i da ste univerzitetski profesor sa zavidnim ugledom kako u Hrvatskoj tako i u zemljama regiona?
– To me većina ljudi pita i baš zbog toga što sam univerzitetski profesor teško mi je gledati ono što nazivam amaterokratijom, odnosno ljude koji se ne bave profesionalno politikom, a imaju moć. To je i u drugim strukama nažalost postala praksa jer imamo ljude koji komentarišu lekarima da li treba da se vakcinišu deca ili ne i da li npr. postoje klimatske promene. Nekako je postala praksa da se ljudi bez odgovarajućih kvalifikacija nameću u društvu. Meni je to teško gledati jer 30 godina se profesionalno bavim pitanjem međunarodnih odnosa Evropske unije. Drugo, već godinama imam jasan kritički odnos prema politici Evropske unije kada je u pitanju zapadni Balkan. To stalno ističem kao profesor, ali čini mi se da bi bilo mnogo moćnije kada bih to mogao kao poslanik u Evropskom parlamentu. Tu su takođe bili i lični motivi, odnos solidarnosti i prijateljstva prema Miloradu Pupovcu, posebno naporima koje on ulaže već godinama, zbog kojih je vrlo ocrnjivan i stigmatizovan u hrvatskoj javnosti, a često se bori protiv vetrenjača. I kao poslednje, to je osećaj dužnosti, ja sam dugo bio u Velikoj Britaniji i imam neki osećaj dužnosti prema drugima, prema javnosti, zajednici, građanima. Nikada nisam radio u privatnom sektoru nego uvek u javnom, i u Britaniji i ovde, zato što sam smatrao da je moja dužnost da pomognem koliko mogu građanima, svojim ljudima.
Među Srbima u Hrvatskoj se nameće utisak da su izloženi nekoj vrsti agresije nakon ulaska Hrvatske u Evropsku uniju. Šta je zapravo razlog za to da se dobar deo hrvatske javnosti tako ponaša?
– Dok je zemalja ulazila u Evropsku uniju ona je u velikoj meri morala da glumi reforme i da pokaže da je tolerantna. To je činila više pod pritiskom nego zbog nekog unutrašnjeg motiva i razloga. Od kad je ušla u EU nema tog nekog vanjskog razloga i onda se, kao što smo videli posebno kad je HDZ-om upravljao Tomislav Karamarko, skidaju maske i ogolio se taj nacionalizam. Drugo, društvo je postalo polarizovanije, pre ulaska u EU imali ste jedan veliki nacionalni cilj koji je ujedinjavao i levicu i desnicu i marginalizovao ove sa strane. Međutim, nakon ulaska u EU više nema tog ujedinjujućeg cilja i umesto snažnog centra dobili ste dva pola, tako da je došlo do polarizacije politike i otvorila su se ideološka i identitetska pitanja koja su dugo bila u seni najvažnijih opštenacionalnih pitanja. Takođe, mislim dodatno da se u celoj Evropi pojavljuje, pa tako i kod nas, jedna vrsta antiprosvetiteljskog populizma i ekstremizma što su sve razlozi za ovakvu situaciju koju ste opisali.
Činjenica je da je Evropska unija u krizi, na tribini ste pomenuli da su SAD uvek bile antievropski raspoložene, to je ovih dana naglasila i nemačka kancelarka Angela Merkel kako se SAD stavljaju uz bok antievropskih država poput Rusije i Kine. Kakav je Vaš stav kada je budućnost Evropske unije u pitanju?
– Ja mislim da je to šansa za Evropu. Evropa bi se trebala emancipovati i od Amerike, a ona se emancipovala od Sovjetskog Saveza tako što se on raspao, odnosno Rusija se povukla iz Evrope. To je bila dobra prilika, ali nekako naši ratovi ovde na Balkanu su opet ostavili mogućnost Americi da ostane i možda čak i ojača u odnosu na Evropu. U tom smislu Evropa se nije zaokružila upravo u tim područjima gde su Amerikanci prisutni, na zapadnom Balkanu, gde se Evropa ne želi širiti što ja mislim da je pogrešno. Mislim da bi bilo dosta korisno za evropski projekat da ostane u prijateljskim odnosima i sa Rusijom i sa Turskom, Amerikom i Britanijom ako izađe iz EU, ali ipak da se osloni na svoje noge i da pokuša razvijati onda i sigurnosne funkcije, možda nezavisno od SAD-a i ekonomski i politički i identitetski. Meni se čini da je Evropa još uvek najpoželjnije mesto za život, posebno za male narode i za manjine u usporedbi sa svim ovim drugim sistemima, ali Evropa mora da radi sama na tome da ojača i da postane sve evropskija, a ne da se izloži nekakvoj fragmentaciji i takvim tendencijama.
Vidite li proširenje Evropske unije u budućnosti?
– To je apsolutno potrebno, ne idealistički, nego realistički pogled upućuje na to. Idealistički pogled bi insistirao da te zemlje postanu idealne pre nego što uđu u EU, što mislim da je nerealno, ali realistički pogled bi insistirao da se EU proširi kad može i koliko može. Sad može, možda za deset godina neće moći. Prema tome, ako ona želi sprečiti da joj se u sred Evrope pojave drugi, ona bi to morala učiniti što pre i drago mi je da vidim neke aktere koji razmišljaju tako kao npr. slovenačkog predsednika Boruta Pahora kao i neke druge koji otvoreno govore o potrebi proširenja. Ja o tome govorim već dugo, ali bio sam usamljen i sad ne osećam da sam tako usamljen, ali to je još uvek manjinska pozicija, nije većinska u Evropskoj uniji. Da bi se to dogodilo treba u samim velikim zemljama kontrirati imidžu koji je stvoren o Balkanu posebno o Srbima i muslimanima o kojima je stvoren jedan negativan imidž koji je jednim delom deo predrasuda i ksenofobije, drugim delom je izraz neke imperijalne prošlosti, a trećim delom potpunog nerazumevanja ljudi koji dolaze odavde. Zato je važno da imamo neki svoj glas, da kontrira tim predrasudama.
The post Dejan Jović: „Proširenje Evropske unije je neophodno“ appeared first on srbi hr.
