Od rane mladosti Dejana Ocić bavi se knjigom koju je zavolela prvo kao čitalac, potom kao kći pisca, da bi kasnije i sama učestvovala u njenom nastajanju. Urednik je za leksikografiju i za srednjoškolske udžbenike filozofije u beogradskom Zavodu za udžbenike, nacionalnoj izdavačkoj kući. Osim učešća u izradi enciklopedija, bavi se i njihovom teorijom. Smatra da je knjiga ključ opstanka jednog naroda. Povod za razgovor s njom je organizacija drame koja je inspirisana upravo jednom značajnom knjigom. Reč je o monodrami Jelene Puzić „Pu, spas za sve nas“, kreiranoj po motivima dnevnika mnogima tek od nedavno poznate heroine Diane Budisavljević.
Dugo se bavite kulturnom i prosvetnom delatnošću, uređujete i priređujete knjige, ali i sami pišete. Knjige su Vam u rukama takoreći celoga života. Šta vas toliko strasno veže za knjige i pisanu reč?
– Verovatno to što sam s njima odrastala, ali ponajviše što sam u njima vremenom prepoznala taj tihi ali uporni otpor prolaznosti vremena. Knjiga na polici miruje i ćuti, ali kad je otvorite ne prestaje da priča. Od veštine i emocije njenog pisca zavisi koliko ćete u knjigu biti „uvučeni”, koliko ćete zaboraviti na svakodnevicu, čak iako je to knjiga pisca iz pretprošlog veka! Od malena sam bila fascinirana upravo tim prepoznavanjem koje, dok čitam, otkrivam u reči nepoznate osobe što je živela na nekom meni dalekom mestu, u neko sasvim drugačije doba… Ni danas ne prestaje da me intrigira ta snažna, vanvremena i vanprostorna veza između pisca, napisanog i čitaoca, koji i sam učestvuje u knjizi: ono što pročita maštom uobličava. Pročitane knjige, bili mi toga svesni ili ne, utiču na nas, menjaju nas, čine naše iskustvo, grade našu budućnost… Ima nekoliko za mene važnih knjiga čijih naslova ili autora ne mogu da se setim, ali znam da su se utkale u moje iskustvo jer se živo sećam ambijenta u kome sam ih čitala, izgleda njihovih korica, mirisa listova, i opet me prožme duboki doživljaj koji su ti redovi u mojoj duši ostavili.U svakoj knjizi nalazi se ceo jedan svet.
Taj stav prema književnosti i prema kulturi doveo je do toga da im i institucionalno doprinesete, pa ste krajem prošle godine u Dalju osnovali Udruženje „Đorđe Ocić”, u čast svoga oca književnika. Da li je ljubav prema ocu presudni motiv da pokrenete rad ovog udruženja?
– Naravno da nije. Ta je ljubav nesporna te o njoj nema potrebe pričati. Ovde je reč o sili što ne zavisi sasvim od nas samih, a što ume da nas pokrene. Reč je o baštini. Preci su mi na čuvanje ostavili zemlju i knjigu, obe uče strpljenju i istrajnosti, i na obema ja čitam isti tekst: „Čuvaj me, samo tako sačuvaćeš sebe”. To je taj smisao zavetni. Moje je samo da osluškujem i prepoznajem. Institucija je jedan od načina okupljanja onih koji žele da takve znake i glasove osluškuju, i upravo to je ono što je okupilo nas šestoro osnivača. Rodna kuća književnika, čija dela su inspirisana zavičajem ali i brojnim značajnim temama, može da pruži mogućnosti za okupljanja povodom raznolikih kulturnih događaja. Tu vrstu vanvremenog i vanprostornog prepoznavanje kultura može da ponudi.
Nakon registracije udruženja imali ste u planu više projekata. Sve to je umnogome omela situacija s epidemijom, međutim, i pored raznih prepreka dolazili ste i dolazite u Dalj, održavate i sređujete roditeljsku kuću. U njoj se nalazi i biblioteka Vašeg pokojnog oca. Koliko je tamo knjiga, jeste li je uredili i šta planirate da uradite s tom kućom?
– Udruženje i dalje ima planove, ne napuštamo ih. Projekte predlažu i drugi članovi Udruženja. Složili smo se da od projekata ne odustajemo, samo smo neke od njih malo odložili, a ovo vreme koristimo za njihovo razvijanje. Naravno da su mnoge okolnosti otežavajuće za bilo kakvo delovanje u kulturi, ali nije novost da svako delovanje podrazumeva i brojna iskušenja. Tačan broj knjiga nije još sasvim utvrđen. One su decenijama podosta „migrirale”, većinom na relaciji Beograd–Dalj, koja i jeste bila najčešća relacija ove porodice Ocić. Tu ima knjiga davnašnjih, još dok se kao mladić na njih pretplaćivao moj stric, akademik Časlav Ocić, koji danas ima (kao što ju je, takođe u Srbiji, imao Daljac episkop Vikentije Vujić) najveću privatnu biblioteku u Srbiji, registrovanu kao kulturno dobro. Toj biblioteci on je još ranije priključio i neke od knjiga iz daljske kuće. S druge strane, ovde sam iz Beograda prenela očeve knjige, među kojima su brojne one iz kojih sam i sama učila tokom svojih filozofskih studija, ali i majčine, većinom medicinske knjige. Tu biblioteku obogatile su i manje ili veće poklon zbirke rođaka i prijatelja. Jedan od složenijih i dugoročnijih projekata u vezi s ovom kućom je da se ova biblioteka dovede u red, da se njen sadržaj evidentira, da se zaštiti od zuba vremena, i da se na neki način omogući pristup zainteresovanim korisnicima ovoga kraja.
Monodrama o Diani Budisavljević otvara programe u Ocićevoj kući
Za 12. septembar planirali ste da se u dvorištu kuće organizuje izvođenje predstave, posvećene Diani Budisavljević, ženi koja je u vihoru rata spasavala srpsku decu u Pavelićevoj NDH. Da li je sve pripremljeno, zna li se kada će predstava biti i ima li problema s obzirom na ovu situaciju s granicama?
– Predstavu organizujemo u nadi da će se održati. Prećutni je dogovor da ne dozvolimo da nam ova situacija bude izgovor za odustajanje. Privremena ograničenja prelaska granice znatno otežavaju organizaciju, između ostalog i zato što su učesnici predstave iz Beograda, ali je za sad sve to rešivo. Jedino mi je žao što gosti iz Srbije zbog toga neće moći da dođu.
Recite nam nešto o samoj predstavi, ko u njoj glumi, ko su scenarista i reditelj i, na kraju, zašto je baš Diana Budisavljević izabrana da otvori programe u Ocićevoj kući?
– Zaslužna za nastanak ove monodrame ali i za njenu režiju je Jelena Puzić koja Dianu i glumi. Tekst je, na osnovu Dianinog dnevnika, napisala Nina Džuver. Predstava je nastala pre tri godine, imala je prilike da je gleda publika u Srbiji, Crnoj Gori, ali i u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Nagrađena je na festivalu Zlatni vitez u Moskvi i na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu. Muziku izvodi klaviristkinja Sonja Lukić. Predstavu sam pretprošle godine gledala u Beogradu, i na mene je ostavila izuzetno snažan utisak. U međuvremenu se pojavio i film o Dianinoj akciji, takođe potresan, nesumnjivo istorijski značajan, radili su ga drugi umetnici na drugačiji način. Ipak, Jelena Puzić je ta koja nas neposredno upoznaje s Dianom, čini nam je bliskom. Iz Dianine ličnosti koju nam Jelena dočarava mi saznajemo o njenoj žrtvi i o njenim plemenitim delima. Upravo to što je Jelena Puzić uspela da premosti vreme i prostor između nas i Diane, što predstava do sad nije održana u Hrvatskoj, i što je moj otac kao dete baš iz ove kuće, s majkom, tetkom, babom i dedom, odveden u ustaški sabirni centar – bili su glavni razlozi da predložim Jeleni da se, zajedno s drugima, a u spomen na Dianu i decu koju je spasila ali i na decu koju nije, susretnemo ovde. U priči o Diani otkriva se, i to u svojim ekstremnim oblicima, tema od koje nema važnije – to je ona drevna tema, uvek aktuelna, tema o Dobru i Zlu. Zato smo poželeli da upravo ona otvori javno delovanje ovog Udruženja.
„Kad ovde dolazim – dolazim kući“
Đorđe Ocić impozantno je književno ime, iako je iz Dalja otišao, u njemu je ipak ostao i na razne načine mu se vraćao, budući da je za njega uvek ostao vezan. S druge strane, Vi u Dalju niste živeli, odrasli ste i živite u Beogradu. Šta je to, osim, naravno, činjenice da vam je ovde rođen otac i što vam je ovde roditeljska kuća, što vas toliko vezuje za Dalj?
– Odgovor na to pitanje spada u one ne baš objašnjive sile što ne zavise sasvim od nas. Sve raspuste sestra i ja smo, od prvog do poslednjeg dana, provodile u Dalju. Tada smo bile ubeđene da propuštamo dobru zabavu u Beogradu, da se naši drugari kojima su babe i dede u tom velegradu i našem rodnom gradu ili njegovoj okolini lepo provode. Za to vreme, u Dalju je jedini način da se izbegnu poslovi u dvorištu i kući bilo – učenje ili čitanje knjiga. Tek kasnije ću shvatiti koliko taj izbor dobrog nudi Kad ovde dolazim – dolazim kući, dolazim među svoje, a to je mnogo dobar osećaj. U ovoj kući se bolje sećam svog detinjstva, oca i predaka, od njih i dalje učim i dobijam znake. Ovde se srećem s dragim davnašnjim ali i novim prijateljima, s rođacima i komšijama. I, što je najvažnije, čini mi se da me podržavaju, i rečima i delom.
Čime ste trenutno preokupirani?
– Radim, što bi se reklo, na više razboja, pre svega, uredničke poslove u Zavodu za udžbenike, reč je o izmeni udžbenika za srednje škole. Privodim kraju pisanje doktorske teze, čija je tema delo i ličnost Žarka Vidovića, očevog prijatelja i učitelja, još jednog preživelog logoraša, koji je logorašku istoriju srpskog naroda osvestio i čija će spomen ploča svečano biti otkrivena u Jasenovcu dan po održavanju ove predstave. Udruženje ima planove i o saradnji s ovom Zadužbinom.
Šta sledi nakon predstave? Imate li već u planu sledeću aktivnost?
– Bilo bi dobro da to bude promocija izdanja nekih zanimljivih knjiga iz Srbije… Osim toga, radionice su vrlo zahvalne za okupljanje… Naravno, sve zavisi od već poznatih nam okolnosti…
U Udruženju niste sami, ko su vaši pomagači i imate li već novih članova?
– Udruženje tome i služi – da se u nacionalnom delovanju ne bude sam… Bez obzira na želje, malo je toga što čovek može sam da uradi, a i što može nekako je bolje da se radi u društvu. Početno jezgro Udruženja je nas šestoro osnivača, različiti smo po godinama, obrazovanju i iskustvu, mada „ravnopravni po polu” (tri prema tri). Polako stičemo nove pristalice, i imamo uz sebe i one koji nas na različite načine podržavaju…
Koju poruku biste na kraju ovog razgovora uputili našim čitaocima i narodu ovog erdabovskog kraja?
– Mnogo toga mi navire što bih mogla reći, ali čujem kako me opominju erdabovski knjigopisci i moji zemljodelci da ću najbolju poruku poslati svojim delovanjem… I dolascima u njihov, dakle svoj, zavičaj…
The post Dejana Ocić: „Preci su mi na čuvanje ostavili zemlju i knjigu“ appeared first on srbi hr.
