Kad je pomislio da je kraj njegovom kafedžiluku, ponovo ga je pomilovala božja ruka. U njegov restoran došao je ugledni kritičar za hranu. Sutradan su novine pisale da je tu najbolja italijanska hrana u Los Anđelesu. Sada je to klub slavnih, čiji su redovni gosti stotine najsjajnijih holivudskih zvezda.
Trnje. Svuda je puno trnja. Da bi postao uspešan i slavan moraš mnogo puta da budeš dobrano izgreban. A da bi ostao uspravan, treba da imaš debelu kožu i čvrst stomak, ume da kaže Den Tana, već pomalo umoran od takvog trajanja.
Jer, kad je pre četiri decenije kretao u beli svet sa devet dolara u džepu, ni sanjao nije da će ga stići sve ono o čemu je mogao samo da mašta kao bezazleni beogradski dečak: da mu celi svet bude dom, da bude večiti putnik i da ga posvuda traže. Kao fudbalskog maga, kao filmskog čarobnjaka, ili kao uglednog ugostitelja čiji restoran u Los Anđelesu nosi podnaslov „Klub slavnih“, mada neonske cevi ispisuju firmu „Den Tana“.
Video sam Tita
U dugim godinama emigracije, najteže mu je bilo, uprkos silnim usponima, što nije sa svojima. Noćima je mozgao šta sad to tamo rade njegovi, jesu li procvale lipe, da li je Savamala potopljena, kako izgleda „Marakana“…
“ Najveća muka u tuđem svetu jeste to što nisi sa svojim narodom. Opet, znaš da ako si s njim, nećeš uspeti, da moraš da se prilagodiš pravilima zemlje čiji hleb jedeš. A malo ko to uspeva. Kad slušaš naše emigrante u Americi, svi su Srbi iz Beograda, svi Hrvati dolaze iz Zagreba, svi su bili bogati a sve im je oduzeo komunizam. A svi znaju da je to laž. Prvo su proturali priču da sam Titovo kopile, posle su pričali da sam u Miloševićevoj službi. Ono, jeste, Tita sam video jednom, kao Pinki, ali u Americi, Miloševića nisam nikad sreo, a i što bi, nikad mi nije bio po volji.
Beše to u vreme Niksona. Došao mu maršal u posetu. Njegova moćna obaveštajna služba brižljivo je proverila ko bi to mogao da ulepša ikonografiju duboko proračunate idile najnaprednijeg Istoka i najdemokratskije zemlje Zapada. Drug Tito i drugarica Jovanka hteli su da prirede prijem za emigrante koji se nisu mnogo pačali u njihovu vlast. Služba pronašla pedesetak takvih. Među zvanicama je bio i Den Tana.
Reč po reč i dođoše i do toga kako se ko dočepao Amerike. Den je priznao da je bukvalno pobegao. Koje godine? Pa, pedeset druge.
“ E, da sam bio na tvom mestu i ja bih pobegao “ reče mu Tito. Pa mu uz naklon pokloni sliku na kojoj dostojanstveno stoji uz drugaricu Jovanku, koja se, po običaju, široko smeši. Verodostojnost kraljevskog poklona overena je parafom. Da se zna, pamti i čuva.
Ubrzo posle toga dobio je dozvolu da poseti svoju domovinu. Od tada, a ima tome više od tri decenije, eto njega svaki čas u Beogradu. S pozivom i bez poziva.
Kad je našem fudbalu pošlo naopako, stari šmeker Miljan Miljanić setio se njega. Gotovo mu je naredio da spasava što se spasti može. I Den je dotrčao. Uložio je u to gotovo celog sebe, a koliko je doprineo, neka ocenjuju oni koji su ga zvali.
Kad je trebalo vratiti sjaj Festu, opet su ga se setili. Pa on se bavi produkcijom, s mnogim glumcima prijateljuje, a njegov restoran je stecište samih zvezda. I Den je jurcao svakih deset dana od Beograda do Los Anđelesa, agitovao, zvao, obećavao brda i doline. Snimio je poruke mnogih starova i diva, ali je malo koga uspeo da nagovori da preleti okean.
“ Amerika je već bila uplašena terorom, rat u Iraku samo što nije buknuo, osiguravajuća društva su tražila goleme zaloge za svoje klijente. Džordž Kluni je bio na pragu novog filma, Majkl Kejn je već snimao negde na Floridi, Bred Pit takođe… Denis Kvejd je iskao privatni avion, a to košta najmanje dvesta hiljada dolara, ko to da plati! I tako redom.
“ Ali, put je trasiran. Sledeće godine biće bolje “ obećava. “ Imam pismena obećanja desetine glumaca da će nas posetiti. Počev od Roberta de Nira koji je ovde gostovao dok ga još niko nije znao, do mog kolege, takođe restoratera Harisona Forda, pa Klinta Istvuda, Maraje Keri, čak i Silvestera Stalonea čija majka i dalje drži jednu poznatu kafanu.
Pri tom se prosto iščuđava koliko je ugostitelja među slavnim glumcima, pa i rediteljima. Pa nabraja ko je sve, počev od Frenka Sinatre, preko Stivena Spilberga, do Majkla Kejna odani kafedžija. čudo jedno koliko ih tek namerava da se upusti u te vode. Šta ih to privlači?
Venac od zvezda
Možda isto što i njega “ da ima na okupu sve same zvezde. Da načini venac od zvezda, da mu oči zaslepe od njihovog sjaja. Jer, ako su priče izmišljene, slike govore da je njegov restoran „Den Tana“ uistinu stecište velikih imena.
Ali i do toga je trebalo doći, očešavši se o ono trnje s početka teksta.
“ Prve dve godine ni centa nisam zaradio. Jedva da sam služio dvadesetak večera dnevno. Sve je zvrjalo prazno. Onda me je onaj odozgo opet pomilovao. Taman kad sam pomislio da od posla nema ništa i da je vreme da stavim ključ u bravu, desilo se čudo.
Ulazi Den u restoran i vidi “ nigde gosta za stolom. Samo za šankom sede tri para. Ispijaju koktele. Šef kuhinje spava sedeći. Probudi ga nekako i kaže mu da napravi zakusku, kako mu padne, pa da je pošalje za bar. Ovaj ti brže-bolje osmisli neka jela od morskih plodova, spremi kalamare, doda mocarelu, nekakve pečurke, razne marinade. Ispadne ikebana. Ovi jedu i ćute. Ledena im lica. Den pomisli kako se baš istrošio, onako po srpski, iz meraka, pa nek bude što bude.
Sutradan je u „Los Anđeles Tajmsu“ izašao poveliki tekst s naslovom: „Najbolja italijanska hrana u L. A. u restoranu™Den Tana“. Ispostavilo se da je jedan od onih mrgodnih gostiju bio kritičar za hranu u tim novinama.
Od tog časa je krenula lavina. Ne mesto u restoranu čeka se i po dva sata. I sve uglavnom ide preko rezervacija. Dnevno se servira preko dvesta obroka.
Sklon hronici, Den Tana je u svoj nazovi spomenar do sada upisao oko sto pedeset imena svojih najslavnijih gostiju. To je u Americi, naravno, stvar prestiža. Njegovu italijansku kuhinju prosto obožavaju jedan Keri Grant, Elizabet Tejlor, Majkl Daglas, Al Paćino, Dastin Hofman, Džek Nikolson, Šon Pen, Rajan ONil, Met Dejmon, pa Nil Dajmon, Miloš Forman, Ben Aflek i ko sve ne.
“ Dru Barimur su roditelji pravo iz bolnice doveli kod mene u restoran. Imala je samo četiri dana. Otac joj je na mom šanku promenio pelenu “ seća se Den. “ Alek Boldvin i Kim Bejsinger su se upoznali u mojoj kafani. Pred mojim očima su se i rastali. On je besomučno pio, umeo je i da se potuče, ona je tiho plakala. Džordž Kluni je baš fin momak. Da ga ne poznaješ s filma, rekao bi da je momak sa doka, toliko je neupadljiv i nenametljiv. Šeron Stoun je prava dama. Jedna je od najinteligentnijih glumica koje sam upoznao…
Bred Pit je stidljiv dečak, Šon Koneri je najveći džentlmen, Majkl Kejn je šarmantan glumac koji ne bira uloge, jer prosto voli da radi, Martin Šin je pravi borac za ljudska prava i neprevaziđeni pacifista, Lolita Davidovič je baš ljupka dama tople slovenske duše…
“ Bože, kad biste videli Majkla Daglasa koliko je zaljubljen! Pa to je samo stati i gledati. Za neverovanje. A učtiv, fin, lepih manira. Gotovo niko od tih slavnih danas ne privlači pažnju skandalima, kako je nekad bilo. Elizabet Tejlor je u mladosti znala da napravi strašnu gužvu. Za njom je išla bulumenta njenih pomoćnika i telohranitelja, pudlice su skičale oko nje, a ona se prosto polivala „vatrenom vodom“. Stalno je dolazila s drugim udvaračem, pored živih muževa…
Izvinjenje Džona Travolte
Prsata blondina Džejn Mensfild bila je prava bomba. Jednom je došla s nekim vrlo ljubomornim dasom. Strašno su se svađali. Da bi mu napakostila, bukvalno se skinula gola nasred restorana. Gosti su aplaudirali, a konobari su dotrčali s čaršavima da je pokriju.
Džon Travolta je, opijen slavom posle svog prvog filma, pokušao da dobije sto u restoranu „na divljaka“. U stilu: ja sam zvezda i za mene ne važe pravila. Šef sale ga je hladno odbio, rekavši mu da mora da čeka na red, ukoliko nema rezervaciju. Umalo da se potuku. Nije prošlo. Sutradan je zvao da se izvini.
“ Kod mene se i jedan Vlade Divac najavljuje. čak i Medžik Džonson se povinuje pravilima. Jednom mi je došao u kancelariju velikan ringa dvadesetog veka Oskar de la Hoja. Reče mi s vrata kako je ovde redovniji gost od mene i kako bi voleo da ga povedem u kuhinju, gde mu je otac nekad prao sudove da prehrani porodicu. Samo izvolite šampione, rekoh mu, i ja sam nekad zarađivao kao sudopera.
Den je jedan od poslednjih ljudi koji je video Merilin Monro živu. Večerao je sa svojom tadašnjom devojkom Karmen Filips. Bile su prijateljice. Oko ponoći zove je Merilin i kaže da je gladna. Našli su se u restoranu „La Skala“. Diva je naručila makarone.
“ Svet priča da sam se ugojila. čuvam liniju, ali još sam gladna. Naruči još jednu porciju, pa ćemo zameniti tanjire “ molila je.
Posle trideset sati bila je mrtva.
“ Bila je nadasve divan čovek. Da sedi pored nas, nikada ne bismo poverovali da je to Merilin Monro. Vesela po prirodi, drugarčina, jedina tuga u njenom životu bila je što nema dece.
A najveća Denova tuga u prebogatom trajanju jeste što nije uspeo da pokaže svojim najrođenijima kakav je kafedžija postao. Da je nadmašio po renomeu svoju dedovinu, nekad čuveni restoran „Složna braća“ iz beogradske Njegoševe ulice.
“ Dao bih sve “ kaže za kraj “ da moji mogu da vide i da uživaju u onome što sam postigao. Nema više moje Lenke, umro je i moj mlađi brat Borivoje, otac Radojko poginuo je u saobraćajnoj nesreći, u „opelu“, koji sam mu ja kupio. Nastradao je kod Sarajeva, s avionskom kartom u džepu. Bilo nevreme, led i sneg, obećao je da neće da vozi, a ipak je tvrdoglavo seo za volan i odvezao se na onaj svet.
Svaki živi stvor, pre nego što pođe Bogu na ispovest, ili krene put pakla, mora da oseća makar malo griže savesti zbog onoga što je činio ili propustio da uradi na ovozemaljskom svetu.
Dobrivoje Tanasijević, alijas Den Tana, svetski putnik i uspešan bonvivan, koji gotovo i da ne zna šta sve poseduje tamo i ovamo, uverava:
“ Bio sam najponosniji kad sam bio najsiromašniji. Najdraže uspomene su mi iz vremena kad sam bio na životnom dnu.
