On je večiti putnik. Stanište mu je bezmalo celi svet. Njegovi koreni su ovde, ali je podjednako kod kuće i kad se nalazi u Briselu, Hanoveru, Montrealu, Londonu ili Los Anđelesu.
Ipak, upućeni vele da je zasigurno jedna od poslednjih beogradskih legendi. Upravo stoga što je poodavno dosanjao svoj američki san, postao je, dakle, bogat, uspešan i svoj, nikada nije zaboravio kapu nebesku pod kojom je nastao. I uvek se, od trenutka kad su mu to vlasti dozvolile, njoj s ljubavlju i odanošću vraćao.
Den Tana. čovek fudbala, filma i kafane.
Ime koje otvara sva vrata.
Nigde nema Beograda
Razgovaramo u njegovom beogradskom stanu. Nevelik prostor opremljen je modernim nameštajem. Sve je gotovo sterilno čisto. Nema tepiha da sakupljaju prašinu. Snežnu belinu zidova zasenjuju znalački raspoređene lampe. Pušenje je dozvoljeno samo izuzetnim gostima. Pepeljara se prazni gotovo svakog časa.
Kao da svodi nekakav svoj bilans, Den Tana će u jednom trenutku izračunati kako godišnje provede čitav mesec u avionu, dva i po meseca boravi u Americi i Engleskoj, još dva meseca utroši na neka druga putovanja po raznim kontinentima, da bi preostale dane posvetio svom Beogradu.
“ Ne drži me mesto “ kaže. “ Što imam u Los Anđelesu, nemam u Londonu. Što imam u Londonu, nemam u Beogradu. Pa kružim. Za Ameriku me vezuju restoran i film. U Engleskoj uživam u fudbalu, pozorištu i golfu. A Beogradu se uvek iznova vraćam ne samo zbog fudbala i filma, nego i zbog prijatelja iz detinjstva, preostale familije, hrane na koju me je majka navikla. Ovde su grobovi mojih najmilijih, nad kojima se najslađe isplačem, tu je sunce koje volim, tu su seni moje rane mladosti. Nigde nema grada kakav je moj Beograd.
Srpski nije zaboravio. Svoj maternji jezik govori tečno, s neprimetnim akcentom. Ali je kršteno ime negde zaturio. Davno je to bilo kad se zvao prosto “ Dobrivoje Tanasijević. Beše to pre nego što je zbrisao iz Juge, ponet opsenom kakvu su tih posleratnih godina izazivali „Glas Amerike“ ili filmovi poput „Bala na vodi“, „ćao, Belinda“ i „Morski vuk“.
“ Ma, bežali smo svi tada iz čistog avanturizma “ priznaje. “ činilo nam se da tamo, preko grane, teče med i mleko, da Eldorado samo na nas čeka i da će sve te lepotice s filmskog platna odmah pasti u naše naručje.
A bilo je posve drugačije. Odlaziš u neizvesnost, kao da ideš na Mesec i ne možeš da se vratiš. Najednom, postaješ čovek bez zemlje. Niko i ništa.
Danas, dok krcka šezdeset osmu godinu, u dokolici ume da notira svoju biografiju. Bez imalo stida što je radio sve i svašta zarad opstanka.
Dakako, kao i svi apatridi, krenuo je od nule. Bolje reći s pedigreom čistača kopački u „Crvenoj zvezdi“. Profesionalni fudbaler postao je u osamnćstoj godini. Posle je bio menadžer, predsednik kluba, vlasnik, pa član Izvršnog komiteta engleskog Fudbalskog saveza, Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Jugoslavije, UEFA, Izvršnog komiteta engleskog trećeligaša „Brentforda“ i Upravnog odbora „Crvene zvezde“.
Bio je još i glumac, producent i distributer. Svega se manuo, osim ovog poslednjeg. Sada je suvlasnik beogradske kompanije „Vans“.
Ugostiteljstvo je spoznao najpre kao perač sudova i pomoćni kelner. Već decenijama je gazda jednog od najcenjenijih i najposećenijih restorana u Los Anđelesu. Na bulevaru Santa Monika sija ime „Den Tana“.
“ Ne smatram da sam nešto naročito bogat finansijski “ tvrdi “ ali sam bogat u načinu života. Nikad nisam imao problema da zaradim pare. U tome i ne uživam, ali mi je zadovoljstvo da trošim. Ponosam sam što sam pre tridesete postao nezavisan i što sam do dana današnjeg ostao svoj gazda.
Dotakao sam dno života
Istinu za volju, blagostanje mu je na vodici zapisano. Da je bilo neke Božje pravde, Den Tanin životni put bio bi mnogo lagodniji: bio je gazdin sin i trebalo je i sam da gazduje.
Kolevka mu je bila na Zelenom vencu, u Kraljice Natalije ulici, koju su pobednici posle prekrstili u ružno ime Narodnog fronta. Majka Lenka bila je iz bogate seljačke porodice, iz čibutkovice kod Ljiga. Otac Radojko bio je vlasnik čuvene kafane „Složna braća“, koja je trajala sve dok se neko nije dosetio da na njenim temeljima sazida ružnu socrealističku građevinu zvanu hotel „Park“.
“ Moj otac je služio kraljevu vojsku. Posle je otišao u šumu. Tu ga uhvate Nemci i osude na smrt kao komunistu, mada on to nikada nije bio. Majka je nekoga potkupila da ga proglase mrtvim. Krio se do kraja rata. Nisam verovao da ću ga ikada videti. Srećom, i to sam doživeo.
Tad počinje novo kolo patnje. Istoriju pišu pobednici, igraju se ljudskim sudbinama kao keglama na bilijarskom stolu. Hapse, konfiskuju, otimaju…
“ Dok smo se osvestili, uzeše nam kafanu, kuću, stan, useliše tu svoje crnokaputaše, nas poslaše u zajednički kvartir, da trunemo u nekom podrumu. Uhapsiše oca i zatočiše ga u zatvoru na Adi Ciganliji. Kao izdajnika i trulog bogataša.
Suđenje je bilo farsa. Branio ga je neki advokat po službenoj dužnosti. A Radojko Tanasijević je bio prilično komotan čovek. I hrabar. Pred sudom za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti pojavio se čiste savesti.
“ Nisam se obogatio eksploatišući radnike, sve sam od oca nasledio “ branio se.
Uzalud. Sudija nije slušao odbranu. Njegov pogled je bludeo kroz prozor. Presuda je bila unapred napisana. Jedini daktilografkinjin posao bio je da otkuca ime osuđenog i vrstu kazne.
Više gladna nego sita svetina, koja je trebalo da glumi publiku u sudnici, urlala je od sreće nad tuđom patnjom. Radojko Tanasijević jedva da je čuo poneku sudijinu reč:
„Kriv je… Osuđuje se na kaznu… godina gubitka srpske nacionalne časti, dvanćst godina teškog prisilnog rada… kao i na konfiskaciju imovine u korist Države..“.
Jedva je uspeo da progovori kako će se žaliti. Zapretili su mu da će, ako to učini, dobiti duplu kaznu.
Radojko Tanasijević je, na svoju sreću, imao čast da upozna pre rata Aleksandra Rankovića Leku.
“ Setila se toga moja mati Lenka. I počela da kuca na njegova vrata. Svaki dan je dreždala tamo u nadi da će je primiti. Bila je tvrdoglava i uporna. Posle više meseci Leka se smilovao da je primi. Otac je odmah pušten na slobodu. I zamislite ironiju: dadoše mu te 1946. da radi u svojoj kafani, da bude šef „Složne braće“, ali u korist države. Radio je taj posao sve do 1968. godine.
Vreme je bilo smutno. Perspektiva nikakva. Svet je bio sit sladunjavih ruskih filmova, o-ruk akcija, tačkica, er-kartica, dugih redova za hleb, za pola litre mleka, za najobičniju varjaču. Jedina razbibriga je bio sport.
“ Tad sam prvi put dotakao dno života “ kaže Den Tana. “ Trebalo je iskobeljati se nekako iz toga gliba. > Preživeo sam logor
Njegova generacija, a pamti Pericu Radenkovića i Zdravka Tumbina, čistila je u „Zvezdi“ kopačke prvotimcima. činili su to iz ljubavi prema klubu i fudbalu, da budu što bliži igračima. Kad prvi tim završi s igrom, puštali su ih da treniraju. Sreći nikad kraja.
Jednom se Rajko Mitić i kompanija vrate sa neke turneje u inostranstvu i njima, klincima, poklone, kaiševe za pantalone od bele plastike. Skakali su do neba od radosti.
Radenković je igrao halfa, slučajno je posle postao golman i stekao veliko ime u Nemačkoj.
“ Radi je bio visok, nezgrapan, želja mu je bila da postane centarfor. Igrali smo neku utakmicu po blatu. Malo-malo, pa se Perica zaglibi “ seća se Den. “ Stave ga na gol, odbrani penal i tako zauvek ostane čuvar mreže.
Putevi junaka ove priče bili su drugačiji, mukotrpniji. Sa šesnćst i po godina prelazi iz „Crvene zvezde“ u „Bokelj“. Igra desnu polutku i uči za mašinistu u mornaričkoj školi. Godinu dana kasnije pošalju ga u Belgiju, na praksu.
“ „Zvezda“ je ubrzo došla u goste „Anderlehtu“. Rajko Mitić im preporuči da me isprobaju. Tako postajem profesionalac. Sklapam četvorogodišnji ugovor. Ne prođe šest meseci, a neko me prijavi kako nemam prava da igram jer nisam dobio saglasnost nacionalnog saveza. Prema propisima FIFA trebalo je da pauziram dve godine. Izmolim nekako da me pošalju u Hanover, tamo je moglo da se švercuje, već čvrsto rešen da se nikad više ne vratim u domovinu. Hoću u svet, pa šta bude.
U Nemačkoj se obreo u izbegličkom logoru, ne bi li dobio neophodna građanska dokumenta.
“ Tamo, na periferiji Nirnberga, u Valka logoru, proveo sam najtežih šest meseci u životu. Bila bi je to velika škola. Shvatio sam da nije važno koje si vere, rase ili narodnosti, svi smo mi u takvim prilikama iste životinje zvane čovek. Tamo ljudski život nije značio ništa. Svakog meseca, prilikom čišćenja poljskih nužnika, nezainteresovani nemački čuvari nalazili su po nekoliko leševa. Niko nije ni pomišljao da traga za njihovim ubicama. Ni nemački čuvari, ni saveznički pobednici, koji su finansirali ovakve logore. Bilo im je sasvim svejedno da li si živ ili mrtav.
