Na svoj prvi književni „randevu“ sa našom čitalačkom publikom u Torontu, i to u okviru „Dana kulture Srbije“, Vladimir Tasić, doktor matematike i dobitnik „Ninove“ nagrade za prošlu godinu za roman „Kiša i hartija“, stigao je „naoružan“ skromnošću, matematičkom preciznošću svake rečenice i nespremnošću da i ubuduće bude uključen u nešto što se zove preterano javno eksponiranje. Sklonjen od svake medijske pažnje i podozrivog oka javnosti u Gejdžtaunu, selu kod Frederiktona u NJu Brunsviku, i danas, nakon devet meseci, sa čuđenjem govori o medijskoj stihiji koja ga je zadesila neposredno po dobijanju nagrade.
– čovek nema nikakvu kontrolu nad tim, jednostavno se prepusti stihiji. Dobro je da „Ninova“ nagrada održava tradiciju, ali u svemu tome, nekako, knjiga se izgubi i nagrada postane sama sebi svrha. Zato me i iznenadila tolika medijska pažnja, jer ja nisam nikakva zvezda. „Ninova“ nagrada može da donese ogromnu popularnost, ali u mom životu se nije ništa promenilo. Vratio sam se u Gejdžtaun i lopatom razgrtao sneg ispred kuće.
ISKLJUčIVO NA MATERNJEM JEZIKU
• Kako ste doživeli susret sa čitaocima u Torontu?
– Bilo je to novo i doista prijatno iskustvo. čini mi se da su mnogi već čitali knjigu ili su za nju znali. „Srbika“ je veoma ažurna knjižara, pa sam u Torontu ugledao primerke svoje zbirke eseja koja je izašla iz štampe pre samo dve ili tri nedelje. Sam format susreta bio je nešto opušteniji, sličniji razgovoru među prijateljima nego nekakvom predavanju (kako obično izgledaju književne večeri). Bilo mi je posebno drago što sam sreo dvojicu naših pisaca koji žive u Kanadi, Nenada Jovanovića i Dragomira Ivkovića, s kojima sam se ranije samo dopisivao.
• Kako, inače, doživljavate susrete sa Vašim čitaocima? Ima li, naprimer, razlike u tome kako Novosađani, a kako naši ljudi odavde, iz Kanade, reaguju na Vaše knjige?
– Nemam dobar uvid u to kako ljudi reaguju. Živim prilično izolovano i retko se srećem sa čitaocima. Pretpostavljam da Novosađani određene generacije lakše prepoznaju neke detalje, ali to nije najvažnije. Uostalom, čini mi se da deo te generacije sada živi u Torontu.
• Pišete, mislim na romane, prozu, isključivo na srpskom jeziku. Zašto?
– Ne mogu to da obrazložim, to je stvar osećaja. Ne privlači me, bar za sada, mogućnost da pišem na engleskom.
• Kako biste sebe definisali – kao srpskog pisca u Kanadi, ili kao kanadskog pisca srpskog porekla? Da li osećate da ste deo srpske kulture i umetnosti, bez obzira na to što već 17 godina živite van granica matice?
– Osećam se kao srpski pisac koji živi u Kanadi. Mislim da nema prepreka da umetnost koju ovde stvaraju naši ljudi bude prihvaćena u SCG. U razgovorima o književnosti često se pomaljaju biografski podaci, pa tako i podatak da autor živi u Kanadi ili na nekom drugom mestu. To je možda neizbežno, ali nije od ključnog značaja. Kortasar se rodio u Belgiji, svoja najvažnija dela napisao je u Francuskoj, no bilo bi zaista čudno tvrditi da on nije argentinski pisac.
SKICE ZA NOVU KNJIGU
• Da li pratite to što se piše o Vašim delima, pa i negativne kritike koje su usledile nakon proglašenja „Kiše i hartije“ za „Ninov“ roman godine? I u samom „Ninu“, u nekim polemikama zamereno Vam je da jezik kojim pišete nije baš najbolje literarno uobličen, da kao pisac niste na najbolji način savladali jezičku strukturu.
– Iz prikaza se može ponešto naučiti – nekad o knjigama i književnosti, a nekad o odnosima na književnoj sceni. Što se tiče zamerki koje pominjete, one su deo književnog života, kao i žustre polemike. Nema tu velike mudrosti. Svaki tekst, kako književni tako i kritički, može se „rasturiti“, ako vam je do toga stalo.
• Kritičari Vas nazivaju postmodernistom. Koliko je to tačna definicija i da li mislite da je svako književno delo nužno svrstati u neku od epoha, „fioka“, vrsta?
– Jedan od zadataka književne kritike je stvaranje kategorija i razvrstavanje knjiga. Ukoliko neko tvrdi da moja knjiga pripada ovoj ili onoj kategoriji, i ako to na neki način obrazloži, nemam ništa protiv. Ipak, mislim da se u našoj novinskoj kritici preteruje sa upotrebom teorijskih pojmova. Živko je postmodernista, Stojanka je transrealista, a ja čitam novine u autobusu i silazim na sledećoj stanici. Bolje je da pročitam horoskop, tu lepo piše: ljubav, posao, zdravlje – zna se šta je šta.
Od pisanja se ne živi
• Kao pisac nalazite se u specifičnoj situaciji. Predajete matematiku na univerzitetu, ne živite od pisanja, a pišete i potpuno ste sklonjeni od svakodnevne medijske pažnje i znatiželje javnosti. Verujemo da Vam ta situacija kao piscu pruža potpunu slobodu da sa svojim pisanjem i životom uradite šta hoćete i kako hoćete. Ili, ipak?
– Pisanje na srpskom jeziku samo u retkim slučajevima može da obezbedi sredstva za život. Mnogi pisci zato pišu za novine, postaju urednici, promovišu knjige po službenoj dužnosti, a to onda komplikuje odnose u književnom svetu. Meni više odgovara da ovde ocenjujem zadatke iz algebre. Ako ništa drugo, bar mi je jasno gde se završava posao, a gde počinje književnost. U suštini, mogu samo da se žalim na klimu. To pravo zadržavam.
• Neki pisci tvrde da čitav roman prvo imaju u glavi, pa onda na papiru. Drugi se prilično muče dok ne „iscede“ sve što treba da se nađe na hartiji. Kako Vi pišete?
– Definitivno ne spadam u prvu grupu. Ono što zamislim na početku, često se tokom pisanja izmeni.
• O čemu sada kao o književnom predlošku razmišljate? Da li Vam je posle svake knjige potreban, uslovno rečeno, odmor od sebe i svojih ideja kako biste nastavili dalje?
– Da, potrebno mi je neko vreme da se odvojim od prethodne knjige, da je, uslovno rečeno, izbrišem iz memorije. Mislim da je „Kiša i hartija“ sada u tom smislu izbrisana i javljaju se neke nove zamisli. Nije to strogo poverljiv materijal, ali početne skice će se sigurno izmeniti i zato o njima radije ne bih govorio.
Upoznavanje sa čitaocima
• Koliko su susreti sa čitaocima važni za život jedne knjige?
– U pitanju je, da tako kažem, obred upoznavanja, kao kada se ljudi rukuju i tako jedan drugom simbolički potvrđuju postojanje. Pisac se uveri da postoje čitaoci, što nije mala stvar, a čitaoci imaju priliku da svoj doživljaj teksta dopune kroz razgovor sa autorom. Verovatno je najzanimljivije videti „uživo“ pisca koji je prisutan u javnom životu, koji je prihvatio ulogu javne ličnosti, što sa mnom nije slučaj.
