Zoran đinđić je predlagao specijalna kolektivna prava za Srbe, konstitutivnost Srba kao naroda u privremenom ustavnom okviru, podelu Kosova na kantone, bosanski model, kiparski model, asimetričnu federalizaciju Kosova, model više od autonomije, manje od federalne jedinice“, stvaranje mini države na severu Kosova u slučaju nezavisnosti Kosova i, na kraju, podelu Kosova. Priznavanje nezavisnosti nije spominjao
Srpska politika prema kosovskom pitanju u poslednjih godinu dana na Zapadu se manje-više percepira kao želja za podelom ove pokrajine i ta se ideja pripisuje dvojcu Tadić-Jeremić. Istina je, međutim, da ideja o podeli Kosova postoji bar dvadeset godina. Prvi ju je predložio, prema svedočenju nekadašnjeg predsednika predsedništva SFRJ Bore Jovića, Dobrica ćosić. Postoje tvrdnje da je ćosić o trajnom razgraničenju Srba i Albanaca govorio još sedamdesetih godina, ali te informacije nije bilo moguće proveriti. Šest godina kasnije, u sličnom tonu, javno je nastupio i tadašnji predsednik SANU Aleksandar Despić. Ideja da se kosovsko pitanje reši tako što će i Albanci i Srbi dobiti svoj deo Kosova postala je aktuelna posle smene Slobodana Miloševića. ćosić je u jednom intervjuu rekao da je od političara na vlasti za njegova shvatanja najviše razumevanja pokazao Tadić, za koga je rekao da slobodno razmišlja i lako zaobilazi predrasude“. Takođe je rekao da je punu saglasnost o rešavanju kosovskog pitanja postigao sa pokojnim premijerom Zoranom đinđićem.
Podela Kosova, odnosno pomeranje granica“, kako je đinđić govorio, bila je poslednja u nizu opcija koju je on predlagao kao moguće rešenje kosovskog pitanja. čak i letimičan pregled đinđićevih izjava o Kosovu, koje je dao otkako je postao premijer do bezmalo poslednjeg dana, pokazuje da praktično ne postoji predlog koji se i danas može čuti, a da ga on u nekom obliku nije već formulisao. Ako bismo sumirali đinđićeve stavove o Kosovu, oni bi sadržali nekoliko bitnih tačaka: država ima svoje interese, prava i građane na Kosovu i ne može da digne ruke od njega; Albanci takođe imaju svoja prava; Albanci i Srbi nisu nikada živeli zajedno, nego jedni pored drugih; dozvoljena su sva rešenja oko kojih može da se postigne kompromis. Samo jedno rešenje nije bilo prihvatljivo: priznanje nezavisnosti Kosova. Pa ni onog oblika nezavisnosti koji bi bio prihvatljiv za Srbe na Kosovu.
đinđić je predlagao specijalna kolektivna prava za Srbe, konstitutivnost Srba kao naroda u privremenom ustavnom okviru, podelu Kosova na kantone, bosanski model, kiparski model, federalizaciju Kosova, model više od autonomije manje od republike’, stvaranje mini države na severu Kosova u slučaju nezavisnosti Kosova i, na kraju, promenu granica, odnosno podelu Kosova. Bio je zao prognozer: Sve ovo govorim zato što se pribojavam da međunarodna zajednica u dogledno vreme ne kaže: Kosmetska ‘divlja gradnja’ postala je tako velika da ne možemo da je rešimo. Hajde da je legalizujemo.“ Pogrešio je samo u datumu: (…) Postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. zaokruži nezavisnost Kosova.“
TAKO JE GOVORIO đINđIć…
Dobri Srbi
Meni je veoma žao što su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje i što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova.“
Jedinstveno Kosovo je ono bez Srba
Jedinstveno Kosovo može da bude samo Kosovo bez Srba. Međutim, jedinstveno Kosovo je fraza kojom se gromoglasno služi međunarodna zajednice, koje se čvrsto drži, a to je veoma opasno zato što jedinstveno Kosovo znači i odvajanje Kosova. (…) Šta znači otcepljenje Kosova? Zašto se onda Srbi i Hrvati ne bi mogli otcepiti od BiH? Zašto bi se samo Albancima dala ta privilegija – pravo na otcepljenje?“
Milošević nije potrošio srpska prava
Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu, prava da nam kaže: ‘Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule.’ Naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran i ne govorimo da Srbija ima sva prava“.
Nema države sa nelojalnim stanovništvom
Kao čovek koji razmišlja o svojoj deci i unucima, zabrinut sam zbog demografske situacije, debalansa između albanskog i srpskog naraštaja stanovništva. Toliko da ozbiljno razmišljam o budućnosti srpske države u kojoj bi živelo milion i po Albanaca koji bi imali pravo da kupuju nekretnine na Terazijama, da kupuju preduzeća na privatizacijama novcem od trgovine drogom koji se meri desetinama milijardi dolara. Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima. (…) Rešenje može i mora da bude jedino kompromisno. Mislim da ono treba da se traži postepeno, ali razgovor mora da počne odmah. To rešenje ne sme da bude radikalno odmah. Ni zbog Srba, ni zbog međunarodne zajednice, ni zbog Albanaca. Ne sme da počiva na nerealnim pretpostavkama. Lično, teško mogu da zamislim lojalne kosovske Albance u državi Srbiji. A teško može normalno funkcionisati država sa ogromnim brojem nelojalnog stanovništva. Takva država ne bi bila naš dugoročni nacionalni interes. Ali, s druge strane, Srbija ima svoje državno pravo i na Kosovu i na Metohiji.“
Iluzije o multietničnosti
Nikad nisu Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji živeli zajedno. Uvek su živeli jedni pored drugih. Multietničko kosovsko društvo – to je velika iluzija. Njega nikad nije bilo. To je bilo društvo etničke koegzistencije. I mi zato i ne govorimo: hajde da to sada ponovo bude.“
Da li bi i kakve rezultate imala međunarodna kampanja koju je poveo krajem 2002. i 2003. kako bi se pokrenulo rešavanje pitanje konačnog statusa Kosova, u čemu bi učestvovao i Beograd, nažalost ostaje samo da nagađamo. On sam je rekao da pokvario odnose sa dosta svojih kolega u međunarodnim organizacijama“, jer su oni pokretanje pitanje statusa Kosova shvatili kao guranje prsta u oko“.
Povodom Kosova oglasio se jula 2001. godine, konstatujući da je tadašnji status Kosova neprihvatljiv“.
Moramo da znamo koja su naša prava kao srpske demokratske vlade na Kosovu. UN moraju da nam odgovore na to pitanje. Ukoliko se kaže da one na Kosovu imaju vlast, reći ćemo okej, UN su jače od Srbije pa to mogu sebi da dozvole. Ali moramo da znamo šta je u našim rukama, koje su nam obaveze. Jer samo tako možemo da obavljamo naš zadatak. Ovako lebdimo u vazduhu i nismo ni na nebu, ni na zemlji“, rekao je đinđić.
četiri meseca kasnije premijer je konstatovao da se priprema osnivanje jedinstvene albanske države“.
Verujem da je na delu program koji se naprosto sastoji u tome da se albansko pitanje učini državnim. Zatim, da se, praktično, na Kosovu, u Makedoniji, u Albaniji izgrade državne strukture kako bi se konačno osnovala jedinstvena albanska država“, rekao je đinđić oktobra 2001.
U dva intervjua on je tada prvi put javno izneo svoje zamisli o tome kako rešiti kosovsko pitanje. On je rekao da je srpski predlog da se na Kosovu primeni svojevrsni bosanski model“ kada je reč o lokalnoj samoupravi, jer bi to Srbima omogućilo da imaju svoju policiju, sudove, a ne albansku policiju i sudove“ i navelo ih da ostanu na Kosovu.
Nešto kasnije precizirao je da nije dovoljno samo formiranje srpskih institucija na Kosovu, već i da one moraju da budu povezane sa matičnim institucijama u Srbiji.
Što se tiče status Kosova i Metohije, smatramo da su specijalna kolektivna prava srpskog naroda jedino razumno rešenje. Deset godina nas demokratski svet ubeđuje da treba prihvatiti specijalni status albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, jer oni nemaju poverenja u vlast u Prištini. Smatramo da bez pravnog sistema, koji Srbima na Kosovu i Metohiji omogućio da, pre svega, u zdravstvu, školstvu i sudstvu imaju svoje institucije i da budu vezani za matične institucije u Srbiji, ne može da se nađe krajnje rešenje za status Kosova i Metohije“.
4
Pokojni premijer bio je dobar prognozer – Srpski živalj, monaštvo i svetinje ne čuva naša vojska
Polovinom 2001. godine đinđić je podržao plan Nebojše čovića da na Kosovu budu stvorena dva entiteta, srpski i albanski, kako bi se pomirilo istorijsko pravo Srba i etničko pravo Albanaca. Srpski entitet je trebalo da bude pod zaštitom jugoslovenske vojske i policije, dok bi albanski imao najviši stepen autonomije i bio bi pod zaštitom međunarodnih snaga.
đinđić je rekao da taj plan ne mora neizbežno da dovede do teritorijalne podele, već da bi postojala dva pravna sistema, kao u Bosni“, u kojima bi osnovu činila autonomija opština“.
Mogućnost da dođe do podele Kosova prvi put je spomenuo novembra 2001. godine. đinđić je još tada, makar indirektno, predlagao dijalog o pitanjima koji se tiču svakodnevnog života i upozorio da će drugačiji razvoj događaja dovesti do toga da će i Albanci i Srbi na Kosovu proglasiti nezavisnost.
Na Kosovu moramo postepeno da se odvojimo od tema kao što su nacionalna država ili ko odlučuje o kojoj teritoriji, moramo doći do pitanja kao što su privreda, porodična politika, integracija, regionalni razvoj, saobraćaj. Ako to bude moguće, kroz tri godine će se postavljati pitanje koegzistencije, a ne državnosti. Ako ne bude moguće, Kosovo će verovatno biti podeljeno. Albanci će proglasiti nezavisnost, a Srbi na Kosovu takođe. To je negativan scenario.“
Do zaoštravanja đinđićeve retorike došlo je krajem 2002. godine.
Naš predlog se sastoji u tome da se prizna činjenica da na Kosovu postoje dve nacionalne zajednice, a ne jednostavno građani. Već dve godine pokušavam, istina bez velikog uspeha, da ubedim Buša, Blera, Širaka i druge zapadne lidere da odustanu od pokušaja stvaranja višenacionalnog društva na Kosovu. Ne treba graditi višenacionalno društvo tamo gde je situacija toliko složena, zato što će u tom slučaju na Kosovu ostati samo građani albanske nacionalnosti. I onda ćete vi reći, kažem im ja, da nema međunacionalnih problema zato što nema drugih nacionalnih zajednica i ljudi drugih nacionalnosti. Zato priznajte činjenice da je Kosovo duboko podeljeno na nacionalnoj osnovi i to će predstavljati prvi veliki korak“, rekao je đinđić.
Drugi korak po đinđiću trebalo je da bude uspostavljanje institucija i organa u domenu zdravstva, obrazovanja, bezbednosti i pravosuđa:
To znači da će te zajednice imati lokalne policajce, lekare, učitelje, sudije: u srpskoj zajednici to će biti Srbi, a u albanskoj Albanci. Ne treba pokušavati sa formiranjem mešovitih organa zato što oni neće moći da funkcionišu.“
Srbija bi, đinđićevim rečima, priznala tu asimetričnu celinu i garantovala da se neće mešati u rad albanskih organa pod uslovom da se on odvija u skladu sa evropskim principima i zakonima. Ukoliko bi do kršenja tih principa došlo, reagovala bi tim povodom formirana evropska komisija. On je rekao da bi to bilo privremeno rešenje“ na putu Srbije ka evropskim integracijama i to je jedini predlog koji je naišao na kakav-takav odziv u međunarodnoj zajednici.
Uzgred budi rečeno, tamo (u Briselu) podržavaju tu ideju u nezvaničnim razgovorima, ali ne i u zvaničnim izjavama“, kazao je đinđić.
Početkom 2003. godine đinđić je pokazao da je spreman da uđe u otvoreni sukob sa međunarodnom zajednicom po pitanju Kosova. On je rekao da će Srbija tražiti novi Dejton“ ukoliko međunarodna zajednice ne spreči otcepljenje Kosova i Metohije i zatražio od Evropske unije da zaštiti integritet Srbije. U tom trenutku na Kosovu su se uveliko prebacivale nadležnosti na kosovske privremene institucije, koje su znatno prevazilazile okvir predviđen Rezolucijom 1244 SB UN.
Moj predlog je da se Srbima sa Kosova daju ustavna prava i institucionalna sredstva kojima će zaštiti svoje interese. Na prvom koraku bi bilo dovoljno da Srbi budu priznati onako kao što su to Hrvati u Federaciji Bosne i Hercegovine. Hrvata je bilo 17 procenata i dobili su većinu predstavnika. Kosovskih Srba je 1999. bilo 18 procenata. (…) Bez nalaženja kompromisa u kojem bi posredovao Zapad, Beograd neće prezati od podele; sa srpskom većinom u severnom delu Kosova, uz samu Srbiju, koja bi formirala secesionističku mini državu, sličnu Republici Srpskoj u Bosni.“
Početkom te godine uputio je pisma predsednicima više država, između ostalog i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, u kome je izneo tri moguće rešenja statusa Kosova.
Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u Federaciji BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu. Ovakvo konstituisano Kosovo imalo bi asimetričan status u odnosu na Srbiju: više od pokrajine manje od federalne jedinice (po jugoslovenskom ustavu bi imalo pravo na secesiju kao i Crna Gora). Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, ugledala bi se na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Podrazumeva se da će manjinska prava biti garantovana u enklavama ili pojedincima na teritoriji sa administracijom druge nacije i da će verski objekti kulturni spomenici biti zaštićeni. Treća opcija, u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica dobila bi svoj deo teritorije. Prema međunarodnim procenama napravljenim pre dve godine za vreme parlamentarnih izbora, pre dolaska međunarodnih snaga Srbi su činili 18 odsto kosovskog stanovništva. Ovaj procenat trebalo bi biti usklađen na bazi imovinskih prava“, napisao je đinđić i zaključio: Ove opcije trebalo bi da budu testirane korak po korak, ostavljajući dovoljno vremena da se proveri njihova mogućnost implementacije. Međutim, trebalo bi da budemo dovoljno hrabri i da se suočimo sa najdramatičnijom opcijom – trećom.“
