Deset događaja koji su obeležili 2004. godinu

Na početku 2004. Srbijom je formalno vladala državna kriza. Predsednik Republike ni posle četiri pokušaja nije bio izabran; dužnost predsednika Republike obavljala je predsednica raspuštene skupštine izabrana u toku rascepa DOS-a; produžavanje predsedničkog v.d. stanja bilo je ustavnopravno osporeno; vlada je bila u ostavci; budžet za 2004. nije bio usvojen; posle tzv. skupštinskog glasanja iz Bodruma od jula 2003. bio je osporen i guverner NBS-a; a rezultat vanrednih parlamentarnih izbora decembra 2003. glasio je „pata karta“.

Usledila je konsolidacija institucija: konstituisana je (februar) skupština koja će se u 2004. pokazati produktivnom sa usvojenih 95 zakona od kojih je najveći broj podržan sa 140 glasova; formirana je (mart) manjinska vlada koju su svi smatrali slabom i privremenom, a koju zapravo niko nije želeo da obori; izabran je (jun) predsednik Republike; održani su (septembar) lokalni i pokrajinski izbori koji su doveli do izvesne preraspodele moći; ponovo je pokrenuta inicijativa za promenu Ustava (mart), ali ustavni sporovi nisu do kraja godine prevaziđeni; nastavljeno je mrcvarenje oko održanja državne zajednice; promenjen je vojni vrh (decembar).

Pogrom na Kosovu izbio je praktično u periodu primopredaje vlasti (mart); u tom kontekstu protutnjao je talas političkog nezadovoljstva u Srbiji, a politički faktori usvojili su jedinstvenu srpsku platformu (april); ali je (septembar) ponovo došlo do političkih sporenja u Srbiji – uglavnom zbog pritiska međunarodnih faktora.

Do varničenja s međunarodnim faktorima došlo je i zbog pokušaja da se promeni Dejtonski sporazum i položaj Republike Srpske (decembar). Vođene su rasprave o reformi školstva i došlo je do promene na čelu Ministarstva prosvete (septembar).

Privatizacija je bila zaustavljena u prvoj polovini godine, uz najave preispitivanja spornih slučajeva (maj), ali osporavani slučajevi nisu dobili sudski epilog, da bi privatizacija bila ubrzana u drugoj polovini godine uz ispoljavanje novih sistemskih slabosti (novembar). Pregovori sa MMF-om i Svetskom bankom (jul, oktobar) doveli su do sporazuma. Bila su dva slučaja dobrovoljne predaje optuženih za ratne zločine pred Haškim sudom (oktobar), ali od januara do decembra kontakti s međunarodnim faktorima nisu počinjali sa „dobar dan“, već rečju „Hag“

1. Formiranje manjinske vlade – 3. mart 2004.

Mesec dana po okončanju decembarskih parlamentarnih izbora, posle dosta političkih sporenja 3. februara 2004. uz pomoć glasova DSS-a, G17 plus, SPO-NS-a i SPS-a za predsednika Skupštine izabran je potpredsednik DSS-a Dragan Maršićanin, i tako je konstituisana skupština i uspostavljena vlast koja bar može da raspiše nove izbore. Po konstituisanju novog parlamenta, 25. februara 2004, poništena je odluka prethodnog skupštinskog sastava o izboru Kori Udovički za guvernera NBS-a, a za novog guvernera NBS-a izabran je Radovan Jelašić.

Posle konstituisanja skupštine, Srbija je 3. marta 2004. dobila novu, manjinsku vladu, na čelu s Vojislavom Koštunicom koji je obezbedio parlamentarnu podršku DSS-a, G17 plus, koalicije SPO–NS, koji učestvuju u vladi, i SPS-a koji je posle dogovora s Koštunicom obećao podršku vladi pod uslovom da se članice vladajuće koalicije pridržavaju vlastitog koalicionog sporazuma koji su sklopile 19. januara.

Pošto je Dragan Maršićanin postao ministar za privredu u novoj vladi, podneo je ostavku na dužnost predsednika Skupštine. Za novog predsednika izabran je Predrag Marković iz G17 plus. Tokom pregovora o koalicionoj vladi Demokratskoj stranci je od strane vladajuće koalicije nuđeno da njen predstavnik bude izabaran za predsednika Skupštine, ako ta stranka podrži manjinsku vladu. DS nije pristao na ovaj aranžman i nije glasao za izbor vlade. Pregovarano je i o mogućnosti da se sastavi većinska vlada u koju bi ušla i Demokratska stranka, ali takav sporazum nije postignut. I kasniji predlozi, pre svega G17 plus, da DS uđe u vladu nisu usvojeni. Vlada je imala podršku 131 od ukupno 250 poslanika, ali je za neke zakonske projekte dobijala podršku i DS-a, a za neke SRS-a. Prema jednoj izjavi predsednika Skupštine, najveći broj zakona zapravo je donet glasovima više od 140 narodnih predstavnika, što znači da je vlada za zakonske projekte veoma često sakupljala veću podršku od one koju je obezbedila formalnim koalicionim sporazumom. U 2004. taj skupštinski sastav usvojio je 95 novih zakona, i isto toliko odluka, što je dvostruko više nego u prošloj godini. Deseti deo tih zakona bio je pripremljen u prethodnoj vladi, a nešto manje od tog broja u poslaničkim klubovima. Opozicione partije su u Skupštini imale nekoliko kontrolnih mesta koje ranije nisu pripadale opoziciji – radikali su predsedavali Odborom za bezbednost, a demokrate Odborom za finansije…

Sastav vlade je menjan. Zbog učešća u predsedničkoj trci, Dragan Maršićanin je početkom maja podneo ostavku ma mesto ministra za privredu. Zbog pritiska javnosti nezadovoljne učinkom ministarke za prosvetu, ostavku je podnela i Ljiljana čolić. Vladajuća većina je krajem leta izabrala nove ministre, što je vlada tretirala kao jedno od četiri faktička glasanja o poverenju (budžet za 2004, rebalans budžeta za 2004, izbor novih ministara, budžet za 2005).

2. Kosovski pogrom – 17–18. mart 2004.

Na Kosovu su 17–18. marta izbili neredi koji su prerasli u pogrom nad Srbima. Došlo je do najgrubljeg etničkog čišćenja teritorije koja je poverena na brigu Ujedinjenim nacijama i NATO-u. Proterano je oko četiri hiljade Srba, teško oštećeno ili uništeno 35 crkava i manastira (uključujući Devič, Bogorodicu Ljevišku i konak Svetih Arhangela), spaljeno više stotina kuća, desetine javnih objekata. Pored Srba, stradali su i Romi i drugi nealbanci. Nisu bili pošteđeni ni policajci iz UNMIK-a, koji su napadani i ranjavani i čija su vozila i prostorije spaljivani. Ukupno je poginulo oko trideset, a ranjeno je više stotina ljudi. Reaktivno nasilje izbilo je sporadično i u užoj Srbiji gde su grupe huligana spalile džamije u Nišu i u Beogradu.

Svi politički faktori u Srbiji brzo su našli zajednički jezik i 26. marta Skupština Srbije usvojila je Rezoluciju o Kosovu i Metohiji. Na osnovu Rezolucije 29. aprila je u Skupštini Srbije jednoglasno usvojen i Plan za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji. Tim dokumentom zahtevaju se decentralizacija Kosova i pouzdanija institucionalna zaštita Srba i ostalih nealbanaca. Politički faktori su bili jedinstveni sve do jeseni, kada je došlo do sporova povodom međunarodnih pritisaka da Beograd kosovske Srbe pozove na izbore. Predsednik Srbije Boris Tadić je takav poziv uputio, a premijer Koštunica je odbio da to uradi zato što nisu zaštićena elementarna prava kosovskih Srba. Veoma mali broj (970) kosovskih Srba odazvao se pozivu predsednika Republike. Do izvesnog obnavljanja saglasnosti srpskih političkih faktora došlo je povodom suprotstavljanja izboru Ramuša Haradinaja za premijera privremene vlade Kosova. Vlada Srbije je usvojila veoma oštar zvaničan zaključak na proširenoj sednici kojoj su prisustvovali i predsednik Republike Boris Tadić, predsednik Narodne skupštine Predrag Marković, ministar odbrane Srbije i Crne Gore Prvoslav Davinić i predsednik Koordinacionog centra Srbije i Crne Gore i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju Nebojša čović.

U tom zaključku se kaže da Vlada Republike Srbije sa žaljenjem konstatuje da predstavnici civilnog prisustva međunarodne zajednice (UNMIK) na Kosovu i Metohiji nisu pokazivali dovoljno sluha i razumevanja za konstruktivne predloge srpskih vlasti, već da su vodili računa o isključivim zahtevima albanske strane na Kosovu i Metohiji. Stvarni rezultat takve politike bilo je stvaranje uslova da se promenjena etnička slika Pokrajine, nastala masovnim proterivanjem i nasilnim iseljavanjem Srba, predstavi kao neumoljiva kosmetska realnost.

3. Inicijativa za promenu Ustava – 30. mart 2004.

Na predlog 213 poslanika, Narodna skupština Srbije je 30. marta 2004. godine pristupila donošenju novog ustava Republike Srbije. Od 203 prisutna poslanika „za“ su glasala 202. Dogovor o pokretanju postupka za donošenje novog ustava postignut je pre toga na sednici Odbora za ustavna pitanja uz saglasnost poslaničkih grupa koje podržavaju vladu, ali i opozicionih DS-a i SRS-a.

Pokretanje ustavne inicijative nije jednostavno: po članu 132. Ustava, pravo na ustavnu inicijativu ima 100.000 birača, 50 poslanika, predsednik Republike ili Vlada, ali postupak se pokreće tek ako za to glasaju dve trećine narodnih poslanika. Pre pokretanja nove ustavne inicijative, Skupština je ukinula Zakon o načinu i postupku promene Ustava Srbije koji je bio usvojen tokom vanrednog stanja 11. aprila 2003, a koji je Ustavni sud oglasio neustavnim. Tako je napuštena tzv. skraćena procedura promene Ustava.

Po članu 133. Ustava o njegovoj promeni odlučuje Narodna skupština dvotrećinskom većinom, tekst ustava se odobrava na referendumu, a potom ga Skupština proglašava.

Bilo je nagoveštaja da bi ustav čak mogao biti usvojen i do kraja juna 2004, što je podrazumevalo da se njegov tekst potvrdi na referendumu koji bi se podudario s ponovljenim predsedničkim izborima, ali to se nije dogodilo. Vlada, koja po Ustavu može da bude i predlagač ustava, uputila je juna 2004. Skupštini vlastiti, u vladajućoj koaliciji usaglašen nacrt ustava. Upućivanje nacrta a ne predloga trebalo je da olakša pregovore sa ostalim političkim faktorima.

Po završetku predsedničkih izbora, kada je proglašena mirna kohabitacija vlade i predsednika Republike, opet se govorilo o skorom donošenju novog ustava, ali vidljivijih aktivnosti nije bilo, verovatno zato što je usledila kampanja za lokalne izbore. Posle nekoliko meseci, kada je došlo do krize kohabitacije predsednika Republike i premijera, Demokratska stranka je tražila raspisivanje novih parlamentarnih izbora, mada je neposredno pre toga propustila raspravu o budžetu kada je bila prilika da pokuša da obori vladu. Predsednik Republike Boris Tadić okupio je grupu pravnika sa zadatkom da oni dođu do kompromisnog ustavnog teksta. U tom kontekstu predsednik Tadić i Demokratska stranka počeli su ponovo da problematizuju način donošenja novog ustava. Naglašavali su da bi, uz uključivanje kosovskog dela biračkog tela, bilo teško dostići većinu potrebnu za donošenje ustava, a uz isključenje tog dela prejudiciralo bi se da je Kosovo faktički otcepljeno. Predsednik Republike i DS su predlagali da se raspišu izbori za ustavotvornu skupštinu, što je indirektno bio pokušaj da se obesnaži ustavna inicijativa, pokrenuta u martu uz pristanak svih stranaka pa i DS-a. Pominjana je i mogućnost da se organizuje mini referendum, da se biračima u okviru nekih izbora postavi pitanje da li su za promenu Ustava, pa da se taj odgovor tumači kao pristanak građana na ustavnu promenu, čak i ako se ne postigne traženih 50 odsto plus jedan glas „za“. Predsednik Republike, koji ima pravo na ustavnu inicijativu, nije formalizovao ove predloge – koje bi takođe morale da podrže dve trećine poslanika, a da ih ne ospori Ustavni sud.

Ustavni odbor je 22. decembra aktivirao svoj rad posle političkih konsultacija premijera s nekoliko stranačkih prvaka. Koštunica procenjuje da će taj predlog imati podršku dve trećine poslanika. Izgleda da se računa s mogućnošću da se ustavni referendum poklopi sa izborima za Skupštinu SCG za koje je Skupština Srbije u decembru 2004. donela izborni zakon. Crnogorska vlada je, međutim, nastojala da izbegne ove izbore predviđene Ustavnom poveljom SCG. Pokušaji usaglašavanja čelnika dveju država i SCG u Savetu za evropske integracije nisu dali konačan rezultat.

4. Izbor predsednika u Srbiji – 27. jun 2004.

Da bi bio izabran predsednik, građani Srbije morali su da izlaze na birališta šest puta. Taj konačni, šesti pokušaj dogodio se pred Vidovdan, 27. juna 2004. godine. Prethodni turnusi (2002. jedan dvokružni i jedan jednokružni, i jedan jednokružni 2003) nisu doveli do izbora predsednika. Kad se sve sabere, ispada da je izborna kampanja, sve u svemu, trajala čak 22 meseca.

Republička izborna komisija saopštila je u utorak 29. juna 2004, nakon što su obrađeni rezultati sa svih 8586 biračkih mesta u Srbiji (sa Kosovom i Metohijom) i u inostranstvu (što je novina posle izmena izbornog zakona iz marta 2004), da je kandidat Demokratske stranke Boris Tadić dobio 1.681.528 glasova ili 53,24 odsto, a njegov protivkandidat iz Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić 1.434.068 glasova, odnosno 45,4 odsto izašlih.

Prvi krug trećeg turnusa 13. juna 2004. predstavljao je uspešne kvalifikacije za konačnu trku. Na birališta je, doduše, izašao 3.158.571 birač tj. 47,62 odsto od ukupnog broja upisanih birača, ali izbori su uspeli zahvaljujući izmenama zakona o izboru predsednika Republike usvojenim 25. februara 2004, čime je ukinut uslov da za predsednika Republike mora glasati više od polovine upisanih birača. Prethodno, Zakon o izboru predsednika Republike je 2002. bio promenjen tako da je ukinut cenzus od 51 odsto plus jedan birač u drugom krugu, ali je bio ostavljen cenzus u prvom krugu predsedničkih izbora. U naredna dva pokušaja nije izabran predsednik zbog niske izlaznosti birača, koju je najverovatnije izazvao i bojkot pojedinih partija (u jednom slučaju, 2002, prikriven, a u drugom, 2003, otvoren).

U prvom krugu trećeg turnusa predsedničkih izbora juna 2004. glavna propagandna bitka vođena je između Demokratske stranke i vladajuće koalicije. Propagandnu bitku obeležavala je i činjenica da se u to vreme predao prvooptuženi za ubistvo Zorana đinđića, Milorad Luković Legija.

Temperatura je dodatno zagrejana posle vesti da je 15. maja napadnuta sestra Zorana đinđića, o čemu istraga nije dala jasne rezultate. Neki od pripadnika bivše vlade (ekspremijer Zoran Živković) tražili su u tom kontekstu da vlada podnese ostavku. Zahtev za ostavku cele vlade podržali su i radikali.

Iz DSS-a je usledio oštar demarš 17. maja preko saopštenja Dejana Mihajlova, šefa izbornog štaba Dragana Maršićanina, koji je prozvao i Borisa Tadića da javnosti objasni zašto ćuti o imenima đinđićevih ubica i da li se on sam zaista odrekao bivših partnera u vlasti. Boris Tadić je saopštio da je to saopštenje bestidno. Reakcije na istup Mihajlova bile su veoma burne, u najvećem broju bile su usmerene protiv DSS-a, koji je potom tiho povukao Mihajlova iz kampanje i nije više pominjao ovaj detalj.

Važan fenomen prvog kruga trećeg turnusa predsedničkih izbora jeste i relativno velik uspeh biznismena Bogoljuba Karića (osvojio treće mesto sa 555.077 glasova). Stranka Bogoljuba Karića, Pokret Snaga Srbije, registrovana je u toku predsedničke kampanje, 26. maja 2004. Glavna poenta Karićeve kampanje jeste zahtev da se skinu katanci sa zatvorenih srpskih fabrika. Karić je u tom trenutku inače bio u kulminirajućem sporu s državom oko vlasništva nad Mobtelom, oko sudbine Astra banke i oko poreza na ekstraprofit. Poreska uprava je u ovom periodu donela novo rešenje o naplati 37 miliona evra poreza na Karićev ekstraprofit (sud je iz formalnih razloga poništio prethodno rešenje poreske uprave donet za mandata prethodne vlade).

U drugom krugu trećeg turnusa glavna bitka vođena je između Tomislava Nikolića, kandidata SRS-a, koji je u prvom krugu vodio sa 30,44 odsto glasova, i kandidata demokrata Borisa Tadića, koji je u prvom krugu imao 27,60 odsto glasova, ali je u drugom krugu dobio podršku Koštunice i Karića.

Tadić je definisao proevropsku platformu i antiradikalnu retoriku s kojom je sakupio oko 90 odsto zbira vlastitog rezultata iz prvog kruga (853.584), glasova koji su išli Kariću (568.691) i glasova za Maršićanina (414.971). Posle izbora u junu 2004, Boris Tadić je na prvo mesto stavio stabilnost institucija, a u prioritete je ubrajao donošenje novog ustava i poslove na evropskim integracijama. Izjasnio se protiv raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora koje su neki tražili s obzirom na to da je predsednički kandidat vladajuće koalicije Dragan Maršićanin dobio veoma malo glasova u prvom krugu predsedničkih izbora. U kasnijem periodu Tadić se ipak odlučio da traži i nove parlamentarne izbore, a da kohabitaciju s vladom svede u okvire zakonskog minimuma.

5. Legijina predaja – 2. maj 2004.

Posle trinćst i po meseci skrivanja, u nedelju 2. maja 2004. policiji se predao bivši komandant JSO-a Milorad Luković Legija, prvooptuženi za ubistvo srpskog premijera Zorana đinđića. Legija se pojavio pred svojom kućom i iznenađenim žandarmima rekao da pozovu žandarmerijskog generala Gorana Radosavljevića Gurija, kome je lično saopštio da želi da se preda. Optuženi je sproveden u GSUP u Beogradu, a posle trosatnog zadržavanja u kabinetu načelnika Resora javne bezbednosti Miroslava Miloševića sproveden je u Centralni zatvor i predat sudskoj vlasti (dočekao ga pomoćnik za izvršenje sankcija Miloš Janković). Usledilo je mnogo spekulacija o razlogu Legijine predaje. Nenad Vukasović, advokat Zvezdana Jovanovića, optuženog da je 12. marta 2003. hicima iz snajperske puške ubio premijera đinđića, izjavio je da su Legijinom predajom postaje vruće za mnoge u Srbiji i da već u tom trenutku čeda Jovanović, Žarko Korać i neki drugi davali panične izjave.

Advokat Slobodan Milivojević je tvrdio da se Legija krio u vlastitoj kući. U medijima se spekulisalo da se tamo sklonio posle poruke koju su mu poslala dva viša oficira policije. Do sada nije obelodanjeno mnogo činjenica o tome da li je tužilac naložio istragu gde se Legija zapravo skrivao, da li je imao pomagača u skrivanju itd., niti šta je istraga pokazala.

Bilo je dosta spekulacija i u ovom listu o tome da li se Legija posle dugog skrivanja predao uz neku nagodbu. Potpredsednik Vlade Labus je kasnije usput rekao da je Legija pri predaji tražio zaštitu za svoju porodicu. Iz kasnijih izjava ljudi iz policije vidi se da policija tu zaštitu i pruža. Advokat Zora Dobričanin-Nikodijević izjavila je da ne veruje u nagodbe, već da je Legija osetio da u ovom trenutku može da iznese svoju odbranu. I jedan predstavnik DSS-a (Bakarec) rekao je da je Legija ohrabren time što je sad u Srbiji nova vlada, što je nastala demokratija i pravna država. Takve izjave su veoma oštro kritikovali politički protivnici DSS-a, pre svega oni iz redova bivše vlade.

Bilo je mnogo spekulacija na temu kada će Legija pred sudom progovoriti, a kad progovori šta će reći. Do njegovog saslušanja pred sudom došlo je, međutim, po okončanju predsedničkih izbora. Nije bilo detalja u tom saslušanju kojima se javnost i pre toga nije bavila – osim Legijine tvrdnje da je po nalogu nekih ljudi iz tadašnje vlasti i njima bliskih ličnosti organizovao prenos 600 kilograma droge u Hrvatsku (ispod Dunava uz pomoć gnjuraca). Oni koji su pominjani, ali i neki od bivših policijskih funkcionera to su negirali. To je droga koju je DB 1999. pohranio u sef Komercijalne banke, koju je postoktobarska vlast pronašla i pozvala medije da prisustvuju njenom spaljivanju. Ispostavilo se, međutim, da javno spaljivanje te droge nije obavljeno uz pravljenje sudskog zapisnika, kako zakon nalaže. Naložena je dopunska istraga o tome i policijski izveštaj je negde u tužilaštvu. Do novog uzbuđenja javnosti došlo je kada se u toku suđenja za ubistvo premijera đinđića u sudnici pojavila grupa policajaca sa neslužbenim amblemom raspuštenog JSO-a na majicama. Deo javnosti je to tumačio kao podršku optuženom Legiji, kao demonstraciju sile i pritisak na sud. Policajci su disciplinski kažnjeni.

6. Visoki Dečani u svetskoj baštini – 28. jun – 7. jul 2004.

Komitet za svetsku baštinu UNESCO-a na zasedanju u kineskom gradu Sudžu od 28. juna do 7. jula 2004. odlučio je da manastir Visoki Dečani bude uvršten na listu svetske kulturne baštine. Vlada SRJ predložila je da se Dečani upišu na svetsku listu pre deset godina, ali je bila odbijena zato što je bilo suspendovano njeno članstvo u UN-u.

Gradnju zadužbine Stefana Dečanskog, crkve Hrista Pantokratora, započeo je 1327. Grigorije Camblak. Crkvu je 1335. završio Stefan Dušan, sin kralja Stefana Dečanskog. Za glavnog protomajstora izabran je Vita iz Kotora, a poznati su po imenu i protomajstor đorđe s braćom Dobrosavom i Nikolom. Na jednom kapitelu stoji potpis živopisca iz Primorja – „grešni Srđ“. Mermerom obložena petobrodna bazilika u celini ima romanske odlike sa izvesnim elementima gotskog uticaja. Skluptorski ukras je izuzetno bogat. Hram je do 1350. godine živopisalo nekoliko najboljih živopisaca Dušanovog carstva. Dobro očuvane freske predstavljaju najveći ansambl zidne dekoracije kod nas. Pored živopisa svetaca zapažaju se živopisi loze Nemanjića. Posebne manastirske dragocenost su krst cara Dušana i krst kralja Stefana Dečanskog. Manastir čuva veliki broj rukopisnih knjiga i ikona iz XIV i XV veka. Crkva predstavlja jedinstven spoj zapadnih i vizantijskih formi.

Dosije o Dečanima napisala je Sanja Kesić-Ristić, istoričar Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

7. Bata Kole u bekstvu – 21. maj 2004.

Evropska unija je u proleće 2004. ponovo odobrila uvoz šećera iz Srbije, pošto su izmenjeni mehanizmi carinske kontrole, ali je od Beograda zahtevala da bude sudski istražena sumnjiva karusel-trgovina (uvoz evropskog šećera, veliki izvoz domaćeg uz sumnju da se u Evropu izvozio i njen šećer). Tokom posete evropskog komesara za spoljne poslove Krisa Patena Beogradu saopšteno je da su neki osumnjičeni uhapšeni. Neki od njih bili su iz MK Komerca Miodraga Kostića. Izbila je, međutim, velika bura kada je uhapšen jedan od direktora MK Komerca i kada su podnete krivične prijave zbog tzv. šećerne afere i nekih drugih privrednih prekršaja. Za političare je ta vest bila toliko važna da je pre pravosudnih organa tu činjenicu saopštio potpredsednik Vlade Labus. Kostić u tom kontekstu izjavljuje da je žrtva predsedničke kampanje i preti tužbama. Afera eskalira kada je 21. maja raspisana poternica za vlasnikom MK Komerca Miodragom Kostićem zato što se nije odazvao pozivu policije da objasni neke pojedinosti o poslovanju s NIS-om, protiv čijeg direktora je podneta krivična prijava. Istog dana Kostić je dao seriju izjava u kojima je optužio policiju da se ne drži zakona i najavio da će ostati u ilegali sve dok se u Srbiji ne uspostavi „pravna država“. Neki mediji su dali veliki publicitet izjavama advokata Miodraga Kostića, a neki su Kostića čak od milošte prozvali „hajduk Kole“ i odmah optužili aktuelnu vlast da ga progoni zato što njegovo ime previše miriše na đinđića. Kostić se vraća u zemlju posle prvog kruga predsedničkih izbora, biva priveden istražnom sudiji koji ga pušta na slobodu, da bi ga u ranije zakazanom terminu 1. jula sa slobode saslušao na rečene okolnosti. Slučaj još nije sudski okončan.

8. Istraga nad „Knjazom“ – 24. novembar 2004.

Privatizaciju fabrike kisele vode „Knjaz Miloš“ pratili su sporovi, kontroverze odluke, sukob institucija i istraga. U novembru su u finalu ostali firma ,Apurna (koju su formirali francuska firma Danone i košarkaš Vlade Divac) i engleski investicioni fond s kajmanskom adresom FPP Balkan limitid, koji je ranije otkupio 25 odsto akcija, mada je u igri bila i slovenačka Pivovarna Laško spremna da kupi 33,3 odsto akcija po ceni od 18.000 dinara. Apurna i Balkan limitid su u finalu pokušavali da nagovore male akcionare da im prodaju svoje akcije. Kad su ponude otvorene, videlo se da Balkan limitid daje veću cenu za akcije – 23.000 dinara.

Apurna je nudila manje – 17.500 dinara po akciji. Država je preko Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda tražila po 20.000 dinara. Država je bila okupila oko sebe deo akcija zaposlenih tako da je izgledalo da će Apurna kupiti kontrolni paket. Po otvaranju ponude, videvši da je cena niža od očekivane, država je poručila da mali akcionari sami izaberu partnera, ali je stavljala do znanja koga smatra poželjnijim. Država je svoj paket akcija ipak ponudila firmi Apurna procenivši da je Danone, koji stoji iza nje, strateški bolji partner, da kupuje veći broj akcija i da nudi atraktivniji socijalni program. U akciju ubeđivanja bili su uključeni predstavnici firme Danone i Divčeva supruga Snežana Divac. U igru se uključio i košarkaš Predrag Danilović, koji je ponudio poklon od tri i po hiljade dinara po akciji svakom malom akcionaru koji se opredeli za njegovog kolegu Divca, što je definitivno pokvarilo igru. Komisija za hartije od vrednosti proglasila je takvu ponudu o poklonu nelegitimnom, ali iz prvih vesti nije bilo jasno da je Apurna zbog toga i diskvalifikovana. Apurna se distancirala od Danilovićeve ponude poručujući da taj poklon nije deo njihove ponude. Grupa Aranđelovčana je pošla autobusima za Beograd, da bi akcije na vreme upisala na Apurnu, pošto je u Aranđelovcu vladala neopisiva gužva.

Po isticanju roka konferencija za novinare Komisije za hartije od vrednosti, na kojoj je trebalo da se objave rezultati nadmetanja, bez obrazloženja je odložena, pa otkazana. Balkan limitid je tvrdio da ima informacije da je Komisija diskvalifikovala Apurnu, ali da zbog pritisaka iz vlade to ne saopštava.

U sredu 24. novembra Dušan Bajec, član pomenute Komisije za hartije od vrednosti, obavestio je skupštinski Odbor za privatizaciju da je Komisija diskvalifikovala pobednika u privatizaciji „Knjaza“, firmu Apurna, zbog nelojalnog lobiranja, ali da to nije objavljeno zbog pritiska iz vlade. Poslanici, koji su već podigli temperaturu oko tog slučaja, obavešteni su da su predsednik komisije Štimac i njegov zamenik dospeli u bolnicu. To je tumačeno kao rezultat pritiska iz vlade. Radikali su tvrdili da je potpredsednik Vlade Labus u ranoj fazi procesa privatizacije primio predstavnika firme Danone u svom stanu. Potpredsednik Labus je energično negirao optužbe tvrdeći da je predstavnika Danonea primio u stanu jer je bio bolestan, a da su istog predstavnika primili i predsednik Republike, premijer Koštunica i ministar Bubalo. Izjavio je da se pojedinci bune kada država pokušava da zaštiti svoj interes, jer su navikli da od države uzimaju koliko hoće. Najavio je da će se G17 plus povući iz vlade ako se taj slučaj temeljno ne istraži. On je tom prilikom rekao da se mora razjasniti ko postavlja pravila igre – da li vlada i zakon ili tajkuni iz Miloševićevog vremena i vlasnici prljavog novca. Kasnije je tvrdio da je Milan Beko, bivši ministar za privatizaciju, u ime Balkan limitida tražio sastanak s njim. član Komisije Dušan Bajec u konsultaciji s predsednikom Republike Tadićem podnosi ostavku.

Hitna vanredna sednica srpske vlade održana je 24. novembra uveče, što je bilo neobično u ovom mandatu. Premijer Koštunica je tog dana oko ponoći lično saopštio da je vlada naložila da nadležni organi ispitaju zakonitost svih postupaka u vezi s privatizacijom firme „Knjaz Miloš“, a pre svega zakonitosti rada Komisije za hartije od vrednosti.

UBPOK je narednih dana saslušavao članove komisije i članove vlade, pa i samog Labusa, koji je posle toga izjavio da je inspektorima saopštio zanimljiva saznanja, ali u narednih mesec dana nije ništa objavljeno o bilo kakvim rezultatima istrage.

Tužilaštvo je zahtevalo od komisije da poništi svoju odluku o suspenziji Apurne zbog sumnji da je prekršen zakon. Dok su inspektori sakupljali dokaze, Komisija za hartije od vrednosti u krnjem sastavu preinačila je svoje prvobitno rešenje – i naložila da se ceo postupak obnovi.

Svim kupcima je dat novi rok da koriguju svoje ponude. Firma Laško je odustala, firma Apurna je odustala, Balkan limitit je ponudio 19.000 dinara po akciji i najveći broj malih akcionara sada je prodao akcije tom fondu. Balkan limitid je potom pregovarao s vladom o otkupu i državnog dela akcija u nešto kraćem roku nego što je to bilo ranije, ako vlada pre toga ne proda svoje akcije na berzi. Novi upravni odbor „Knjaza“ formiran je 27. decembra, a u njegovom sastavu su pored predstavnika dominantnog Balkan limitida i predstavnici dosadašnjeg menadžmenta i sindikata. Vlada najavljuje da će na osnovu iskustava iz ovog slučaja promeniti zakon o hartijama od vrednosti i druge propise. U sistemu po kome je „Knjaz“ prethodno bio privatizovan između oktobra 2000. i marta 2001, država kao vlasnik paketa akcija nema upravljačka prava. Ekonomista Miodrag Zec smatra da se u ovom slučaju vidi i slabost regulative o koncesijama, koja obezbeđuje jeftino korišćenje prirodnih resursa. To je možda i jedan od razloga što su akcije ovog preduzeća dostigle mnogo bolju cenu nego što je to drugde bio slučaj.

9. četnička spomenica 1941 – 21. decembar 2004.

Skupština Srbije je 21. decembra statusno izjednačila četnike i partizane. Za izmenu i dopunu Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica glasala su 174 poslanika, što je većina dovoljna i za izmenu Ustava. Sednicom na kojoj je to odlučivano predsedavao je potpredsednik Skupštine Vojislav Mihailović, unuk generala Draže Mihailovića. Zakon je po hitnom postupku predložila poslanička grupa Srpskog pokreta obnove, a podržala većina poslaničkih grupa. Protiv su glasali poslanici Socijalističke partije Srbije i Socijaldemokratske partije.

Po izmenjenom zakonu, oni koji su od 17. aprila do 31. decembra 1941. godine stupili u redove Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta imaju pravo na Ravnogorsku spomenicu 1941. i u svemu će biti izjednačeni sa nosiocima Partizanske spomenice 1941. Pravo na spomenicu imaju i oni koji su osuđeni kao učesnici u borbama protiv partizanskih odreda. Izgled nove medalje i način dobijanja treba da definiše vlada. O detaljima će odlučivati posebna komisija čija će tri člana određivati Republički odbor Saveza udruženja boraca NOR-a, a četiri će izabrati Skupština Srbije.

Nosioci Ravnogorske spomenice dobijaće uobičajene boračke prinadležnosti – mesečno primanje, dodatak za negu, naknade za troškove smeštaja u ustanovama socijalne zaštite, porodični dodatak, dodatak za decu, naknadu za profesionalnu rehabilitaciju, naknadu pogrebnih troškova, a porodice i novac za pomoć u slučaju smrti. Sredstva se obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije.

Za rehabilitaciju četnika bori se Srpski pokret obnove, praktično od svog osnivanja 1990. godine. Partija Vuka Draškovića svake godine 13. maja organizuje skup na Ravnoj gori, gde je Srpski pokret obnove 1990. podigao spomenik Draži Mihailoviću. Spomenik su jednom srušila neidentifikovana lica, ali je ubrzo potom obnovljen. Bilo je dosta neuspešnih nagađanja o tome gde je Draža Mihailović posle suđenja 1946. pogubljen i sahranjen. Prošlog proleća šef tajne policije Rade Bulatović obavestio je Vojislava Mihailovića da su u nekoj od arhiva pronađene lula i neke lične stvari njegovog dede Draže Mihailovića.

U novije vreme objavljeno je nekoliko istoriografskih radova o četnicima Draže Mihailovića. Tendencija u njima je uglavnom bila da se dokaže da je taj pokret ipak pripadao antifašističkoj koaliciji. Tema je ostala predmet sporenja istoričara i javnih ličnosti, a kontroverze o tom periodu ušle su i u novije školske udžbenike. U Skupštini je rasprava o ovom „ravnogorskom zakonu“ trajala četiri dana uz povremene varnice, amaterske interpretacije istorijskih kontroverzi, uvrede i izvinjenja. Istorijska ironija je htela da se ona završi baš 21. decembra – na Staljinov rođendan.

10. Topčiderski tragični rašomon – 5. oktobar 2004.

I pored dosad sprovedenih istraga i komisijskih ispitivanja još nije razrešeno kako su 5. oktobra u kasarni u Topčideru poginuli vojnici Gardijske brigade Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović. Vrhovni savet odbrane saslušao je u petak 10. decembra izveštaj svoje nezavisne komisije i posle tročasovnog većanja zaključio da u ovom slučaju ima protivrečnosti koje mogu biti razjašnjene samo u krivičnom postupku pred nadležnim sudom. Srpski ministar pravde Zoran Stojković izjavio je potom da će slučaj pogibije vojnika biti procesuiran u Okružnom sudu u Beogradu, shodno Zakonu o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, Vojnog tužilaštva i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica.

Vojni istražni organi su najpre konstatovali da su obojica vojnika ubijena jednom puškom, zatim su iznosili nekoliko pretpostavki – da su se vojnici međusobno poubijali, da je jedan ubio drugoga pa sebe. Vojska j