Covek kome je stalo
Drug na drumu, secate li se te akcije iz Titovog vremena? Akcija je zaboravljena, i teoretski i prakticno, pošto smo poslednjih godina imali važnija posla. Zaista, koga biste, ne daj Bože, poželeli da naide novosadskim „auto-putem“ (poznatijim kao „highway to hell“) ako vas zadesi nevolja? Laslo Acaji je pravi covek. Samo on ima vremena, samo on nema „važnija posla“, samo njemu nije gadno da uprlja svoje vozilo, samo njemu je stalo. I samo on, nakon užasnog razocarenja u svoje sugradane, i dalje jednostavno nije u stanju da razmišlja o tome da li da stane ili ne.
Da je Srbija normalna zemlja, i društvo u kojoj su politika i teške socijalne teme bar pod brojem dva, Laslo Acaji bi se verovatno našao na prvom mestu ove liste. Ili se uopšte ne bi našao na listi zato što bi njegov primer bio samo jedan od mnogih slicnih.
Ovako, prica koja se odmotala u jedno oktobarsko jutro dobila je gotovo epski karakter. Ljudima na ivici života ocajnicki je bila potrebna pomoc, ali niko nece da pomogne, osim vozaca autobusa Lasla i njegovog kolege.
Ovaj „film“ nije okoncan hepiendom, smrt je bila brža od autobusa.
Možda ce Laslo Acaji postati laureat nekakve nagrade za „najplemenitiji podvig godine“, ali ga to nece uciniti srecnim. On iskreno ne razume one vozace koji su to jutro negde žurili, koje ni telom nije mogao da zaustavi da dvoje povredenih prevezu u neku od novosadskih bolnica.
– Više sam nam verovao. Davao sam nam kao ljudima veci znacaj – reci ce posle svega Laslo Acaji, vozac „Becej prevoza“ – Oni ljudi su trebali da žive, nije trebalo da umru.
3. Dr Zoran đindic, premijer
Srpski Fojerbah
Da nije bilo republickog premijera Zorana đindica, ko zna da li bi i kada bio odigran 115. fudbalski derbi izmedu Zvezde i Partizana. Možda se tajna sugestivnosti dr đindica krije u jednoj izjavi datoj kasnije ove godine:
– Opredeljivali smo se da li cemo operisati makar to bolelo, bilo sa, bilo bez anestezije, ili cemo dozvoliti da pacijent umre – rekao je đindic na godišnjicu 5. oktobra. Da li je „vecitim rivalima“ predoceno da dr đindic voli da operiše „na živo“?
Nismo znali da i filozofi seku, ali dr đindic ume da bude i nežan. On je objasnio da cilj Vlade nije bio da oporezivanje ekstraprofita „personalizuje“ niti da „pravi afere, kako te ljude ne bi izložila dodatnoj sumnji“.
S druge strane, socijaldemokratiji skloni đindic kaže da je Zakon o radu pisan za privredu u kojoj nece biti društvene svojine. Zašto nismo prvo ukinuli društvenu svojinu, pa tek onda pisali takav zakon, filozofsko je pitanje.
– Dilema je bila da li odmah poceti sa reformama, uz rizik da nas deo populacije ne razume. Mi smo se ipak odlucili za brže reforme – izjavio je đindic krajem ove godine „Zidojce cajtungu“. Ko nam je kriv što ne razumemo. Uostalom, premijer ima još zamerki na ponašanje gradana.
– Stanovništvo sve ocekuje od Vlade i ne želi da preuzme odgovornost – vajka se đindic.
Neukom puku može se uciniti da ovaj prekor protivreci jednoj drugoj mudrosti dr đindica:
– Vlade treba da donose odluke na svoju odgovornost, a ne da pozivaju narod da to cini umesto njih – kaže premijer.
Takav je moderan svet, brzo se menja, a to kod nas cak ni intelektualci nikako da shvate.
– U Srbiji intelektualci posmatraju i analiziraju pušeci i gundajuci. Ja želim da menjam svet.
4. Jelena Dokic, reket broj 8
Najbolji uvozni sportista
Taman koliko je javnost razocarala Monika Seleš kada se, u korist americkog, odrekla jugoslovenskog državljanstva, toliko su svi ljubitelji sporta bili oduševljeni kada je savezni ministar policije Zoran Živkovic (do tada zvanicno Australijanki) Jeleni Dokic svecano urucio plavi pasoš. U toku sledecih godinu dana, ona je osvojila tri prestižna turnira i sezonu završila na fantasticnom osmom mestu liste najboljih svetskih teniserki.
Tako smo, istina zahvaljujuci samo dobroj volji porodice Dokic, uspeli što nikada nismo: prvo smo Jelenu „uvezli“ kao izbeglicu iz Hrvatske, pa je „izvezli“ (i dalje kao izbeglicu) u Australiju. A onda smo je kao pravu zvezdu i gradanina sveta ponovo uvezli iz Australije i to za džabe. Svaka nam cast! Da se i nama jednom posreci! Jer, kad smo je ono „izvozili“ nikome nije padalo na pamet da Jelena može daleko da dogura.
Ali, idilicnom raspletu prethodile su godine surovog sticanja iskustva, pre svega u odnosima sa medijima. Iako je tada ovaj devojcurak kao naturalizovani državljanin Australije (gde se iz Beograda doselila 1994.) bila miljenica tamošnje publike, mediji nikada nisu „milovali“ njenog oca Damira, koji je novinarima sa najmanjeg kontinenta brojnim skandaloznim postupcima i izjavama svakodnevno davao gomilu materijala za pisanje.
Pritisak je, izgleda, bio neizdrživ pa je rešenje pronadeno u povratku u Jugoslaviju. Sedamnćstogodišnjoj teniserki promena je prijala: prvo je osvojila turnir u Rimu, onda je u finalu u Tokiju pobedila Arancu Sancez, da bi pobednicki pehar podigla ubrzo i na Kupu Kremlja. U finalima je istovremeno gubila od Monike Seleš (jednom) i Lindzi Devenport (dva puta). Ali, za razliku od ovih, iskusnijih „koleginica“, vreme Jelene Dokic tek dolazi.
5. Mladan Dinkic, guverner NBJ
Lovac na ajkule
Ambicioznog i cesto „nestašnog“ guvernera Narodne banke Jugoslavije nije moguce svrstati u neku od postojecih kategorija na politickoj i javnoj sceni Srbije. Nije ni „dindicevac“, ni „Koštunicin“, ni „nezavisni uvlakac“, ni „trecelinijaš“, ni „biznismen – politicar“, ni „debeovac“, ni „koza nostra“… Ali, lako ga je svrstati medu najuspešnije likove – zato je i na listi „Blic Newsa“ – koji su obeležili 2001. godinu. Dinkic je ispunio sve što je obecao: održao je stabilnost dinara i pored mnogobrojnih nasrtaja i prozivki da je dinar precenjen, uvecao devizne rezerve na više od milijardu maraka (lakše se diše), vratio deviznu i dinarsku štednju (430 miliona maraka i 50 miliona dinara) i poverenje u banke (doduše, više u strane nego u domace), isplatio sve obecane rate stare devizne štednje i uveo obveznice za one koji ne mogu da cekaju desetak godina da im država vrati devize.
Mladan Dinkic je uspeo da zavede red u monetarni i finansijski haos. „Zalogaj“ je u pocetku izgledao prevelik, ali ga je uspešno „progutao“ i prešao na „novi“ (dinastija Karic). E, taj potez mnoge njegove obožavaoce i simpatizere plaši. Da li ce na Karicima „polomiti zube“. Mnogi se pitaju da li je možda mladani Dinkic pušten u „bazen sa ajkulom“ da bi casno nastradao ili da bi mu Bogoljub (Karic) otkinuo bar jedno „krilo“. Narod kao narod, navija za Dinkica, a neki iz DOS – a strepe šta ce biti ako „gitarista“ (Dinkic je frontmen u bendu „Monetarni udar“) pobedi i oglobi do gole kože dinastiju Karic. Ko ce tada obuzdati njegovu popularnost i da li ce G – 17 plus (do sada nevladina, i bez politickih ambicija organizacija) „pocistiti“ aktuelnu stereo (đindic – Koštunica) vlast, ciji rejting svakog dana pada.
6. Biljana Srbljanovic, dramski pisac
Neodoljivi izdajnik
Biljanu Srbljanovic, dramskog pisca, izabrali smo za jednu od licnosti koje su obeležile 2001. godinu ne samo zbog njenih drama i uspeha u svetu. Po mnogima, Srbljanovicka je jedinstvena „pojava“ u Srbiji. Pametna, lepa, hrabra, talentovana, ponekad neodmereno drska, bez dlake na jeziku, ne prihvata kompromis, stvari i ljude naziva pravim, cesto bolnim imenima… A ponekad nežna, lako povredljiva, kontradiktorna, naivno iskrena, spremna da prizna grešku, prvenstveno sebi ali ne i drugima… Ona je „pojava“ koja postmiloševicevoj Srbiji treba kao lek protiv straha, podaništva, mediokriteta, „ružicaste“ masovne kulture, bofl vrednosti sa hiperproduktivnog Zapada… Nekada, u vreme Miloševicevih komesara u kulturi, najveci izdajnik, sada ima priliku da bude „iscelitelj“ i „ledolomac“ novog tretmana nas i naših vrednosti u ujedinjenoj Evropi i Americi.
Krajem 90–tih drame Biljane Srbljanovic bile su medu najboljim izvoznim artiklima sa ovih prostora. Prevedene su na 20 jezika, igraju se u više od 40 pozorišta u više od 30 zemlja sveta. A sve je pocelo ne tako davno, 1997. godine dramom „Beogradska trilogija“, diplomskim radom o mladima koji su napustili zemlju i raštrkali se svuda po planeti. Drama je sa velikim uspehom izvodena na sceni Jugoslovenkog dramskog pozorišta u Beogradu, a nešto kasnije oduševila je i evropsku pozorišnu publiku. Slede „Porodicne price“, „Pad“, „Dnevnik iz Beograda“ (zbirka tekstova o bombardovanju Beograda), a trenutno se na pozorišnim scenama u svetu, ali i u Beogradu, izvodi njena drama „Supermarket“.
Iz zemlje, kaže, nije ni otišla, ali nije ni ostala. Trenutno ima „nekih obaveza“ na sudu u Beogradu: tužili su je zbog brzog jezika Mirjana Bobic – Mojsilovic, novinar i pisac, Emir Kusturica, režiser, i Olivera Katarina, glumica.
7. Dušan Mihajlovic, prvi srpski policajac
Rambo ministar
Prvi srpski policajac, lider Nove demokratije i DOS – a, Dušan Mihajlovic, teško da bi u Titovo vreme „ušao“ na neku novogodišnju listu uspešnih u ondašnjoj „Borbi“, „Politici“ ili „Frontu“. O ordenu rada, televizoru u boji, pištolju ili casovniku sa posvetom mogao bi samo da sanja. Ali, Srbija se promenila. Tako se najviše napadani i osporavani ministar u Vladi Zorana đindica našao na ovoj listi „Blic Newsa“.
Šta je sve „privremeni“ ministar policije i „zamrznuti“ potpredsednik Vlade doživeo i preživeo za nepunih godinu dana? Kada bi u Srbiji postojala titula „Rambo godine“, verovatno bi je dobio Mihajlovic. Pocetkom godine preživeo je „atentat“ ili slucajnost da bude kolateralna šteta u mafijaškom obracunu. Taman se oporavio, a vec je morao da hapsi Slobodana Miloševica. Nešto kasnije „neko“ je kidnapovao Miroslava Miškovica, prvog coveka „Delta korporacije“, jednog od najuglednijih Srba. Posle otmice na njega je „naletela“ prva hladnjaca sa leševima. Tada su napadi na njega poceli da se ubrzavaju i komplikuju jer je „na mala vrata“ Miloševica poslao u Hag. Slede afere Gavrilovic (pukovnik RDB MUP – a Srbije, koji je ubijen posle razgovora sa najbližim Koštunicinim saradnicima), pa pronalaženje masovnih grobnica u Srbiji i sukob sa Nebojšom Pavkovicem, nacelnikom Generalštaba VJ. Najteži udarac Mihajlovicu zadaju krajem 2001. godine njegovi ljudi – Crvene beretke. Mihajlovic je i njihovu pobunu preživeo, cak im je i oprostio. Danas cvrsto stoji na braniku (policijskom) države, a na optužbe da MUP Srbije nije rešio nijedno veliko ubistvo iz Miloševicevog vremena, jednostavno i iskreno odgovara: „Policija ima sva operativna saznanja o tim zlocinima, ali nema dokaze“.
Ministar takode tvrdi da je mafiji nova vlast otkinula dobar deo dosadašnjeg kolaca kojim su se ovi negativci sladili za bivšeg režima. Takode, naš MUP, prema ministrovim recima, ima sva saznanja i šemu grupa koje se bave organizovanim kriminalom, pažljivo ih prati i samo vreba pravi cas da ih uhvati u lopovluku. Pa, da sacekamo. Kad smo mogli toliko, sacekacemo i sledecu godinu.
8. Svetislav Pešic, košarkaški trener
Povratak plavih
Najpopularniji Srbin u Nemackoj ukomponovao je košarkašku reprezentaciju tako da je ona posle mnogo vremena ponovo zalicila na onu u kojoj su igrali Divac, Paspalj, Kukoc, Rada, đordevic… Zato nije ni cudo sa kakvom su se lakocom „plavi“ prošetali ovogodišnjim Evropskim prvenstvom u Turskoj.
– Veliki je izazov kad ponovo radiš u okruženju u kojem te svi razumeju – govorio je Pešic pred pocetak takmicenja – Navijaci i mediji sanjaju o zlatu. Mene bi zadovoljila bilo koja.
Kada je Jugoslavija 1993. godine zbog sankcija bila „kaširana“ sa EP u Nemackoj, ovaj Pirocanac se sa reprezentacijom domacina popeo na tron, priredivši prvoklasno iznenadenje. Prethodno je od berlinske „Albe“ napravio instituciju i respektabilni sastav u evropskim okvirima. Medutim, Pešic nikada nije krio da je pravi izazov, u stvari, voditi najbolji evropski košarkaški sastav.
Da podsetimo, prvo je pobedena reprezentacija Hrvatske, a onda Nemacka (za koju je igrao Pešicev sin Marko) i Estonija. U cetvrtfinalu bukvalno je pregažena Latvija, da bi u polufinalu Španci malo namucili „plave“. Pešiceva ekipa u finalu je pobedila i domacine Turke, i vratila se gde joj je mesto.
Na pitanje mogu li „plavi“ na Svetskom prvenstvu 2002. da pobede americki „drim tim“ Pešic je diplomatski odgovorio da je o tome suviše rano pricati. Tek, angažovan je na period od cetiri godine, a valjda ce i ti Amerikanci pasti do tad…
9. Goca Tržan, pevacica-nevesta
Romantika, bre!
Da je pevacica Goca Tržan znala šta ce joj se desiti 9. novembra ove godine na koncertu u „Sava centru“, odložila bi izdavanje svoje biografije „Stoperka“ za još godinu dana. Goca je ušla u legendu kada je održala koncert za samo jednog coveka, „uspešnog, poštenog, mladog, zelenookog“ švajcarskog biznismena našeg porekla. On je koncert otkupio i zaprosio Gocu jednostavnom porukom: „Udaj se za mene!“ To zadovoljstvo ga je, kažu, koštalo oko 150.000 maraka (otkupljeni “Sava centar”, dijamantski prsten, ogrlica, buket od 101 ruže, karta za Ženevu u jednom pravcu). O dogadaju je javio cak i RAI UNO.
Koncerti u „Sava centru“ otvorili su Gocinu jugoslovensku turneju, povodom novog albuma „Želim da se promenim“.
– Ne interesuju me više ogovaranja i kalkulacije da li je rec o marketingu ili pravoj ljubavi. Ljudi su zavidni, tvrdeci da takvi muškarci ne postoje, a žene su kivne jer ne žive sa takvim muškarcima. Odluka da li da pristane na bracnu ponudu bila je teška. Prosac je od Goce tražio da napusti estradnu karijeru, a ona je samo nekoliko meseci ranije izjavila:
– Spadam u žene koje same sebi placaju život. Ne mogu sebe da zamislim sa muškarcem koji bi me kupovao.
Ipak, kako kaže Goca, estrada je pogano mesto, a ona se posle ovog grandioznog gesta uplašila da se više nijedan muškarac nece usuditi da joj pride, pa je pristala.
Goca kaže da joj seksipil nije pomogao u karijeri.
– Ja ne provociram ni dekolteom, ni guzom, ni nogama, vec ocima.
Na koncertu u novosadskom „Paradizu“, neposredno posle bracne ponude, dala je recept svojim mladim obožavateljkama:
– Budite uobražene, tvrdite pazar i skupo se prodajte!
10. Željko Mitrovic, vlasnik
Reformatorske muke
Pink televizija pravi novu programsku šemu. Ukinuli su vidovnjacko-prorocke termine, i reprize emisija folk muzike. Tako je Željko Mitrovic, vlasnik ove televizije, pored politickog zapoceo i stilsko pretrcavanje – sa narodnjacke na zabavnjacku stranu.
Unatoc pricama koje su kolale po caršiji, Mitrovic se nije uclanio u DS, ali je ocigledno u dobrim odnosima sa strankom srpskog premijera. Mitrovic je, po sopstvenim recima, uspeo da se dok je bio u JUL-u odupre Ivanu Markovicu, koji je od njega tražio da Pink uvede informativni program. đindicu nije odoleo. „Info top“ je sto posto za reforme.
Mitrovic je samouverenost pokazao vec pocetkom godine, kada je objasnio kako se na spisku licnosti koje su pretnja nacionalnim interesima SAD našao „po preporuci kolega iz tzv. nezavisnih medija, koji su se vec dokazali kao ‘briljantni’ saradnici americke administracije“.
Mitrovic se našao i na spisku ekstraprofitera i odmah pristao da svoje obaveze od 2,6 miliona maraka izmiri. Država mu je omogucila da to uradi u tri rate.
Zavidljivci Mitrovicu nisu davali mira, pa je imao problema i sa opštinom Savski venac. Opština je pošto poto htela da sruši sveže sagradenu i nagradenu poslovnu zgradu Pinka na Dedinju, samo zato što je Mitrovic 2300 od 3500 kvadrata sagradio bez dozvole. Opština je pretila da ce da ruši i – ništa.
U oktobru je Mitrovic u pismu republickom ministru finansija Božidaru đelicu priznao sve svoje grehe.
– Jedini greh koji smo pocinili je izgradnja bespravnih podrumskih kvadrata u okviru naše investicije za koju smo pretpostavili da se uklapa u srpsku razvojnu i reformsku viziju – navodi se u Mitrovicevom pismu đelicu.
