Nakon tronedeljnog boravka u Beogradu, na Očnoj klinici i u gostima kod rođaka u Beloj Crkvi, četvoroipogodišnja Kristina Ristić, koja je jedina preživela nezapamćeni masakr u kome joj je očuh ubio majku, baku, brata i sestru, a nju ranio, vratila se u Krševicu kod Bujanovca, u zagrljaj svog dede Blageta.
Odsustvo devojčice bio je razlog što su reporteri „Vesti“ odložili planiranu posetu i uručenje donacija koje su za nju stizale. To su poklon paket i 400AUD koje je donela porodica Mirolović iz Perta, 70 evra, dar Fondacije „Bane Bosanac, majstor karatea“ iz Beča, 135 evra i toplo pismo podrške porodice Rajević iz Berlina, 50 evra Sime Roknića iz Bad Krojcingena i dve putne torbe koje je poslala Vera Kilibarda iz Melburna.
Devojčica se raduje našem dolasku, garderobi, igračkama, slatkišima. Otvara roze kišobran, šepuri se, zavlači ručice u torbe. Deda Blage, zadovoljan što mu je unučica ponovo u kući i što se raduje, ima mekši izraz lica. Pokazuje s ponosom kako domaćinski postupa s novcem koji šalju ljudi dobre volje. Kupljen je zamrzivač od 410 litara i 30 kokoški, težine od oko tri kilograma.
Ukleta kuća
– Početkom septembra davaćemo šestomesečni pomen mojoj ženi, ćerki, unucima. Moramo već sada da počnemo da se pripremimo, da odamo dužnu poštu našim anđelima, da pop prepoje za njihove mučene duše… Srce me boli i što umre Goranovo prvo dete, što ne dođe iz bolnice. Ukleta je ova kuća… – mrmori Blage, a oči mu se pune suzama.
– One su pred klanje, a zamrzivač o kome smo celog života sanjali moja pokojna žena i ja, konačno imamo. Sada možemo s jeseni da smestimo i mesa i paprika, ma svega. Ovo dete neće biti gladno – priča i uzdiše Blage.
Kristina sluša, uzima nas za ruku, u drugoj nosi lutku i vodi nas u podrum da nam pokaže kokoške, svoje kućne ljubimce.
Beba nije preživela
U novu kuću preseliće se i Kristinin ujak Goran i ujna Violeta. NJihovo prvorođenče koje je, pisali smo nedavno došlo na svet prevremeno, preminulo je. Doživeli su to kao novi udarac sudbine, ali nisu se predali bolu. Prigrlili su Kristinu još jače i čine sve da joj nadomeste izgubljenu ljubav majke i očinsku koju nikad nije upoznala.
– Daće Bog da i mi imamo svoju decu, ali Kristina ostaje na prvom mestu i u novoj kući i našim životima. Radiću sa ocem i daću sve od sebe da zaradim dovoljno od poljoprivrede da svi dobro živimo. Hvala ljudima dobre volje koji su nam pomogli da lakše prebolimo najmilije, ali i podigli su nas iz bede – kaže Goran Ristić, sa nadom da je smer njihovog prevremeno rođenog sina poslednja nesreća koja ih je pogodila.
– Mnogo lepe koke, hranimo ih ja i deda. Kako su dobre! – smeje se razdragano, a memljivi podrum puni se dečjim smehom i više ne deluje tako hladno i zastrašujuće.
Vraćamo se u sobu da nastavimo sa razgledanjem poklona koji su stigli posredstvom naše Redakcije. Kristina iz fijoke kredenca vadi pismo i pokazuje nam.
– Teta piše pismo. Ona mnogo voli Kiki – kaže Kristina i pruža nam list ispisanog papira.
Pismo je pristiglo od Mile Popović iz Francuske puno je utešnih reči za ovu nesrećnu porodicu, ali i podrške da istraju, uzdajući se u Boga koji ih zakriljuje i štiti svojom ljubavlju. „… Jako mi je žao tog deteta i sigurna sam da će je sam Bog nagraditi jer je on uvek bio zaštitnik dece“ – završava svoje pismo ova dobrotvorka.
Nevelika kuća puna je paketa. Pored onih koji stižu posredstvom Redakcije „Vesti“, mnogi naši čitaoci šalju ih i poštom, novčane priloge takođe. Donose ih i sami, ako su u prolazu ili njihovi rođaci i prijatelji.
Na računu oko 8.000 evra
Nakon što su „Vesti“ pokrenule akciju za pomoć devojčici čudom preživeloj porodični masakr u dedinoj kući, i stanovnici Vranja, Bujanovca i ostalih gradova Srbije počeli su da da šalju ili donose pomoć. Otvoren je račun u Rajfajzen banci na kome je oko 8.000 evra. U dogovoru sa Centrom za socijalni rad u Bujanovcu odlučeno je da se Kristini i njenim staraocima kupi kuća u Krševici.
– Kad smo se finansijski malo oporavili, a novac nastavio da stiže, bilo je logično da ga u nešto vredno uložimo. Imali smo sreću, za te pare svoju kuću želi da proda komšija koji živi u Vranju. Kuća je sagrađena od čvrstog materijala, izmalterisana, ali unutra nije sređena. Odmah je preko puta naše kuće. Ima plac od 1.500 kvadratnih metara tako da ćemo napraviti staje i kokošinjac. Tu je i oko 100 voćaka koje rađaju – priča Blage.
– U početku sam vodio evidenciju šta je i od koga stiglo. Ali, nisam vičan pisanju, da budem još iskreniji, toliko toga stiže da nisam u stanju sve da popišem i povežem. Evo, pogledajte, sve je tu, Kristinino je i njoj ne sme ništa da fali. Dolazili su ljudi iz Srbije. I oni hoće da pomognu, a mogu uvek i da provere kako je oblačimo, hranimo, pazimo – kaže deda Blage i pokazuje gomilu kutija.
U razgovor se uključuju ujak Goran i ujna Violeta, pričaju o boravku u Beogradu. Vodili su Kristinu na kontrolu. Očuh je pastorku ranio u glavu. Operisana je i oko joj je izvađeno. Nosi protezu, ali ona mora često da se menja jer dete raste. Takođe, veoma je važno voditi računa o higijeni očne šupljine.
– Idemo u sopstvenoj režiji. Ne tražimo bolnička kola. Dva dana su trajali pregledi, onda kratka pauza pa ponovo po rezultate. U međuvremenu smo otišli kod ženinih rođaka u Belu Crkvu. Želja nam je bila da dete pomerimo iz ove uklete kuće, da vidi malo drugog sveta, a Bela Crkva je prelepa i za nju poseban doživljaj – kaže Goran.
Sledeća kontrola je 20. avgusta, kada će joj, po sada uzetim merama, biti ugrađena proteza sa veštačkim okom.
– Biće tamno plavo, približno prirodnoj boji njenih okica – dodaje tužno Goran.
I on se zahvaljuje dobrotvorima iz dijaspore i otadžbine koji su pružili mogućnost njegovoj sestričini da dobije najbolju lekarsku pomoć i sve drugo što je potrebno da se spreče komplikacije posle operacije.
Kristina ljubi ujaka, kao da želi da izbriše tugu sa njegovog lica, ali i pokaže da je i ona zahvalna čitaocima našeg lista koji brinu o njoj kao da im je ćerka ili unuka.
