Tokom rata poginula 1.002 pripadnika VJ i MUP-a, kao i oko 2.000 civila
Srušeni most „Sloboda” u Novom Sadu posle dejstva avijacije NATO 4. aprila 1999. godine (Foto Tanjug) Tačno devet godina posle početka napada NATO na tadašnju SR Jugoslaviju, u Srbiji se još uvek osećaju posledice tog rata: porodice se sećaju svojih najmilijih stradalih tog proleća, zaostale bombe i dalje ugrožavaju bezbednost građana na pojedinim lokacijama, još uvek su vidljive ruševine poput zgrade Generalštaba u centru Beograda. Prema zvaničnim podacima, tokom tog sukoba poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, dok se broj poginulih civila procenjuje na oko 2.000 (precizni podaci za ovu kategoriju žrtava nisu sačinjeni ni skoro deceniju kasnije), a među njima je i 88 smrtno stradale dece.
Razaranje Niša 7. maja 1999. godine (Foto Tanjug)Prema podacima Građevinske direkcije Srbije objavljenim u martu 2006. godine, rušilački bilans glasi: uništena su 54 objekta putne infrastrukture (od toga 44 mosta), 18 objekata železničke infrastrukture (17 mostova) i 148 objekata visokogradnje (stambeni i javni objekti). Međutim, u ovu evidenciju nisu uvrštene privredne zgrade i privatne kuće. Takođe, još uvek ne postoji opšteprihvaćena procena nanete materijalne štete: eksperti Grupe 17 su neposredno posle rata tvrdili da šteta nije manja od 30 milijardi dolara, dok je tadašnja Savezna vlada štetu procenila na više od 100 milijardi dolara.
Napadu NATO na SRJ prethodili su jednogodišnji sukobi separatističke OVK sa pripadnicima MUP-a Srbije i VJ. Oružani okršaji su eskalirali u martu 1998. godine posle likvidacije grupe Adema Jašarija u Drenici, centralnom delu Kosmeta. OVK je u jednom trenutku kontrolisala oko polovine teritorije pokrajine, ali je potisnuta u letnjoj ofanzivi snaga bezbednosti Srbije i SRJ. Na jesen je sklopljen sporazum Milošević–Holbruk koji je predviđao povlačenje svih strana, prisustvo Verifikacione misije OEBS-a na terenu i izviđanje NATO-a iz vazduha. Međutim, OVK je po povlačenju VJ zauzela niz važnih položaja.
U januaru 1999. godine u selu Račak, uporištu OVK, prilikom napada policijskih snaga došlo je do pogibije 45 Albanaca, vojno sposobnih muškaraca. Vilijam Voker, šef Verifikacione misije, odmah je zaključio da je reč o masovnom zločinu. Osim srpskih, obdukciju tela obavili su finski i beloruski eksperti koje je predvodila Helena Ranta ali njen konačni izveštaj o pogibijama u Račku nikada nije objavljen. Zanimljivo da je „slučaj Račak”, praktično povod za bombardovanje SRJ, skinut sa haške optužnice protiv tadašnjeg državnog i vojnog vrha Srbije.
Posle događaja u Račku, usledili su pregovori u Rambujeu i Parizu. Albanska strana je, na kraju, pod pritiskom SAD prihvatila predlog sporazuma koji je bio neprihvatljiv za Srbiju jer je predviđao mogućnost izdvajanja Kosmeta putem referenduma. Nekoliko dana pred bombardovanje Holbruk je još jednom posetio Miloševića, ali pošto predsednik SRJ nije popuštao tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana naredio je početak vazdušnih napada.
Napadi su počeli nešto pre 20 časova 24. marta 1999. godine. Avioni su poletali iz baza u Italiji, zapadnoj Evropi, SAD i sa nosača aviona, dok su krstareće rakete lansirane sa bombardera, brodova i podmornica. NATO je masovno koristio kasetne bombe, municiju sa osiromašenim uranijumom ispaljivanu iz topova jurišnih aviona A-10, prvi put su upotrebljeni „nevidljivi” bombarderi B-2 i „grafitne bombe” za onesposobljavanje snabdevanja strujom. Tokom bombardovanja masovno su stradali civili u Aleksincu, Nišu, Kuršumliji, Varvarinu, Surdulici… Bombarderi su pogodili putnički voz u Grdeličkoj klisuri, autobuse kod Prištine i na putu Peć–Kula–Rožaje… Masovno su stradale i albanske izbeglice, čije kolone je avijacija NATO pogodila na putu đakovica–Prizren, kao i kod sela Koriš blizu Prizrena. Bombardovana je RTS kada je poginulo 16 zaposlenih, prilikom napada na ambasadu Kine bilo je troje mrtvih.
Vojska Jugoslavije prvih dana rata većinu snaga OVK potisnula je u Albaniju, odakle je ova paravojska tokom celog rata neuspešno pokušavala da se ubaci na prostor Kosmeta. Posebno žestoke borbe vođene su u rejonu karaule Košare. Uprkos stalnim napadima OVK i avijacije NATO, vojska je pretrpela minimalne gubitke u tehnici, posebno imajući u vidu superiornost Alijanse u vazdušnom prostoru. Iako se očekivala kopnena intervencija, NATO se nije usudio na pokretanje takve ofanzive.
Rat je okončan Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova i Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Poslednje dejstvo NATO evidentirano je 10. juna oko 13 časova u okolini Kosovske Kamenice. Po dolasku snaga Kfora sa mandatom UN, vratili su se i izbegli Albanci. Za razliku od njih više od 200.000 Srba i drugog nealbanskog stanovništva prognanog iz pokrajine, i danas živi daleko od svojih domova.
