Poštovana Redakcijo,
U „Vestima“ od 18. 10. ove godine objavili ste veliki intervju sa gospodinom Dragoljubom Micunovicem. Naslov intervjua „Izbori propali zbog glasova dijaspore“ ocigledno želi da sugeriše da „krivica“ za propast izbora leži kod onih koji dijaspori nisu želeli ili nisu mogli da omoguce glasanje u inostranstvu.
Gospodin Micunovic prebacuje krivicu na druge, a morao bi da zna da ni dijaspora ništa ne bi doprinela uspehu izbora i da su u stvari „zatajili“ glasaci u zemlji. NJih politika i politikanti nisu uspeli da motivišu, da se uopšte pojave na birackim mestima. A, cime i bi kada vlada i nema uspehe koji se ticu svekolikog stanovništva Srbije. Niti se u zadnje dve godine bolje živi, niti su rešeni problemi nezaposlenosti, niti funkcionišu zakoni, niti je smanjen kriminal itd. A narod zna da se u raznorazne kase i fondove slilo mnogo novca. Štampa na Zapadu govori o dve milijarde dolara!
Dijaspora pomaže i dalje sa nekih tri milijarde dolara godišnje koje se šalju za izdržavanje porodica, kupovinu objekata, opravku istih, placanje carina, konzularnih taksi, putarina i slicno. Kada se sve to sabere, dobija se veoma velika suma, od koje, bar tako izgleda, nijedan cent nije otišao u oživljavanje privrede nego samo za ocuvanje socijalnog mira placanjem penzija, decjih dodataka i drugoga. Ne podseca li nas takav „rad“ na zadnje mesece vladavine izvesnog Slobodana Miloševica?
Izgleda da je jedini „recept“ vlade zatvaranje firmi i prodaja, pod cesto veoma dubioznim uslovima. Izvoz naših proizvoda?
Zaboravite, jer precenjen dinar to iskljucuje! Vladi je izgleda važno da tvrdi da devizne rezerve stalno rastu, a zna se da one rastu zato što su gradani, da bi preživeli neverovatnu skupocu i životnih namirnica i struje i grejanja, prisiljeni da prodaju licne devizne rezerve za precenjeni dinar. Tako rastu devizne rezerve centralne banke, a ne kroz povecanu proizvodnju i veci izvoz!
Gospodin Micunovic se setio sada da zahteva mogucnost glasanja dijaspore, a dobro zna da je on licno u tri navrata dobijao pismene zahteve dijaspore iz Baden-Virtemberga da se založi da Savezna skupština najzad ucini nešto u tom pravcu. Ucinio nije ništa, iako su zahtevi predati decembra 2000. godine, maja 2001. i novembra 2001. godine.
