Obraćam vam se, poštovani gospodine Tadiću, kako bih izrazio svoju zabrinutost i nezadovoljstvo zbog toga kako su prošli izbori organizovani u dijaspori. Kako vidim, i sledeći parlamentarni će biti organizovani na isti način. Od 2.800.000 Srba koji žive izvan granica zemlje, na sledećim izborima će glasati samo 37.172 glasača! U vezi s tim uložio sam kod gospodina Vuka Jeremića protest. Povod mog obraćanja gospodinu Jeremiću bio je takođe moj raniji dopis jer mi je ministar tražio posle susreta u našoj ambasadi u Londonu 22.09.2007. da mu pošaljem moju korespondenciju sa Forin ofisom i mr Džimom Marfijem, ministrom za Evropu.
Od gospodina Jeremića nisam dobio odgovor ni na prvo ni nadrugo pismo. Po objavljivanju rezultata izbora za predsednika republike, obratili ste se javnosti izjavivši da je „Srbija velika demokratija“. Mi, Srbi koji živimo izvan granica zemlje, naučili smo da cenimo demokratiju ne po retorici političara, već po tome koliko je demokratija otvorena i transparentna, naučili smo da razlikujemo reči od dela. Smatram, gospodine predsedniče, da ste dužni da dijaspori date odgovor zašto će na sledećim izborima glasati samo 1,2 odsto glasača kad to gospodin Jeremić nije želeo ili nije hteo da učini. Naši ljudi svake godine unose u zemlju preko tri milijarde evra.
Prema tome, troškovi organizacije izbora u dijaspori ne mogu da budu razlog zato što se veliki broj naših ljudi ostavlja izvan biračkih spiskova. Srpska dijaspora s pravom očekuje da bude uključena u demokratski proces zemlje. Uostalom, to je slučaj s dijasporom drugih zemalja Evrope. Postavlja se pitanje da li je stvar u inertnosti i neprofesionalnosti Ministarstva za inostrane poslove i Ministarstva za dijasporu, ili nešto drugo. Ministarstvo za dijasporu, imajući u vidu da mu je dužnost da gaji i održava veze između matice i dijaspore i da ima budžet od 160 miliona dinara, trebalo bi da na sebe uzme veliki deo odgovornosti za glasanje u dijaspori. Kako je došlo do toga da su očekivanja dijaspore, posle osam godina „demokratije“, tako grubo izneverena? Ili je stvar u tome da političke partije koje u ovom času vode zemlju ne žele da dijaspora izađe na glasanje u značajnom broju?
Mišljenje da se određene partije u zemlji plaše da dijaspora neće glasati za njih na izborima, nažalost, preovladava kod velikog broja naših ljudi. Dozvoljavam sebi da govorim u ime jednog broja Srba koji žive izvan granica zemlje, jer sam trinaest godina bio potpredsednik Sabora srpskog ujedinjenja za Evropu. Naši ljudi su nezadovoljni, mnogi ogorčeni kako ih političari u matici tretiraju. Stav gospodina Jeremića prema mom obraćanju u prethodnim prilikama govori o tome. Iz priložene korespondencije možete videti da dobijam odgovore s najviših mesta u Velikoj Britaniji – od predsednika vlade i Forin ofisa, u kontaktu sam sa preko 60 članova parlamenta, a od gospodina Jeremića ne mogu da dobijem čak ni potvrdu na pismo koje sam mu poslao na njegovo traženje! Obavezno se nameće zaključak da se dijaspora, kao u prošlosti, upotrebljava od političara u zemlji kad i koliko je kome potrebno.
Iz priložene korespondencije možete videti da je Britanska Vlada od 12. juna 1999. godine kad je NATO došao na Kosovo, sistematski skrivala i marginalizovala zločine počinjene nad Srbima i drugim manjinama od strane albanskih ekstremista. Pokolj porodice Stolić u Obiliću, 4. juna 2003, predmet moje korespondencije s predsednikom vlade i tadašnjim ministrom za Evropu, dr Mekom Šejnom, sinonim je stradanja srpskog naroda na Kosmetu za ovih devet godina. Poslanik u britanskom parlamentu s velikim iskustvom u vezi s događajima u Jugoslaviji, gospođa Alis Mahon, nazvala je „etničko čišćenje“ i teror Albanaca nad Srbima „genocidom nad srpskim narodom“, a poslanik konzervativne partije Julian Breziar uporedio kršenje ljudskih prava i uslove pod kojim naš narod živi na Kosovu s aparthejdom koji je vladao u Južnoafričkoj uniji.
Ne vidim zašto, gospodine predsedniče, vi i drugi članovi vlade ne nazovete stvari pravim imenom? Vama je sigurno poznato da je šteta od ilegalnog bombardovanja od strane NATO, prema nezavisnim međunarodnim telima 96 milijardi dolara, a da je bombardovanje zemlje bombama s radioaktivnim uranom utrostručilo oboljenja od raka i leukemije.
Iskreno se nadam da ćete, gospodine predsedniče, odgovoriti na gore postavljena pitanja te na taj način potvrditi svoje reči koje ste izrekli posle izbora za predsednika Republike Srbije.
