Slobodan Petković, predsednik Evropskog bloka.
Ako ti puštaju samo Kebu,
kako da prepoznaš Elvisa
Poljska ima 40 miliona stanovnika, ima priliv stranog kapitala između pet i sedam milijardi evra i prva je u istočnoj Evrpi. Naši građani od sopstvenog kapitala mogu da finanisraju pet milijardi, a to je četiri puta više nego što to mogu Poljaci.
Šta je Evropski blok?
To je politička organizacija koja okuplja nekoliko malih stranaka iz Srbije, ali nam je prevashodni cilj rad sa dijasporom. Pošto smo se već odavno uključili u razna humanutarna pomaganja i davanje saveta poslovnim ljudima, sada želimo da se angažujemo politički. Ja već četrdeset godina živim i radim Švedskoj, imam svoj privatan biznis i želim da neka iskustva prenesem i ovde. Naša iskustva i znanje stečena su u poslovanju sa kapitalom i na slobodnom tržištu. Reforme koje se u Srbiji sprovode moraju ići baš u tom pravcu.
Kakav je vaš program?
To je pre svega ekonomski program. Osnovna ideja je da se ovde akumulira kreditni potencijal oko milion naših građana iz dijaspore. Oni sada u proseku imaju primanja od 30 do 50 hiljada dolara godišnje. Treba im samo ovde ponuditi neku prepoznatljivu formu tržišne ekonomije u skladu sa formom koja postoji u zemljama u kojima sada rade. Srbija ima kreditnu sposobnost od oko dve milijarde evra. Uključivanjem u proces privatizacije ovih milion ljudi iz dijaspore, čitava struktura procesa privatizacije bi se promenila i kreditna sposobnost Srbije bi se mogla podići na 10 milijardi. Ceo Zapad je inače u kreditima kada su u pitanju i fizička i pravna lica.
Taj program sam predlagao ovde još 90-tih godina, kada smo i mi imali oko 9-10.000 dolara po glavi stanovnika, a mi danas imamo samo hiljadu. Ali, kao što je već viđeno u protekle tri godine, privatizacija koja se vrši u Srbiji nije uspela, a nova vizija privatizacije još nije na vidiku. Upravo oni koji su ovako loš model privatizacije osmislili, sada ga kritikuju i pojavljuju se u nekim novim političkim ulogama kao tobožnji spasioci.
ZNA SE ŠTA JE PRIORITET
Kakva je vaša vizija?
Mi želimo da unesemo potpuno novi vid privatizacije, koji se zove nacionalna tržišna ekonomija. Građani dijaspore su spremni da godišnje plaćaju od tri do sedam hiljada evra kupovinom na takozvani dugoročni kredit. Pri tome bi plaćali kamatu od pet procenata čime bi se državni budžet daleko više punio, dok bi njihova prosečna godišnja investicija iznosila 5-10.000 evra. Tako bi se na godišnjem nivou države u privredu ulagalo oko 5-6 milijardi evra.
Naravno, to podrazumeva da se pokrene i mala privreda, jer niko ne uzima kredit i ne ulaže u ono što će mu propasti.
Da napomenem i to da Poljska, koja ima 40 miliona stanovnika, ima priliv stranog kapitala između pet i sedam milijardi evra i prva je u istočnoj Evrpi. To znači da naši građani od sopstvenog kapitala mogu da finanisraju pet milijardi, a to je četiri puta više nego što to mogu Poljaci.
Koliko se shvatanje biznisa i vođenje državne politike razlikuje u Švedskoj i ovde?
Poslovanje u zemljama EU u kojima većina nas zarađuje zasniva se na jakim državnim budžetima tih zemalja. Javna potrošnja se kontroliše i prioritet tih država je da olakšaju ljudima da pokrenu stvaranje novih vrednosti vođenjem nekog svog biznisa.
Švedski budžet je otprilike 90 milijardi evra, za razliku od našeg koji je oko četiri milijarde. Zato naša vlada stalno guši privredu velikim porezima, jer ova mala sredstva mora da koristi i za socijalna davanja.
U Švedskoj je važna i lokalna ekonomska samouprava, jer se tamo opštine bore same za što jače privredne subjekte.
Mi smo od 1990. godine čekali da se i ovde nešto u tom pravcu promeni, ali izgleda da naši političari nemaju dovoljno znanja o tome kako funkconiše ekonomija na Zapadu, kako se puni državni budžet i kako se obrće privatni kapital na tržištu. Naši sadašnji političari su uglavnom intelektualci, profesori i teoretičari, bez iskustva u biznisu, koji su nakon 2000. godine, došavši na vlast zbog zasluga u političkoj i ideološkoj borbi, sada u poziciji da pokreću privredu, ali oni to ipak ne znaju. Kako sistem punjenja budžeta može da osmisli profesor ili asitent na državnom fakultetu koji je čitavog života živeo na budžetskim sredstvima?
Samo oni koji su na tržištu zaradili neke pare, imaju znanja da tu nešto konkretno pokrenu prenošenjem svojih iskustava, dopadalo se to nekom ovde ili ne.
Pomenuli ste značaj lokalne samouprave. Šta vi predlažete?
Naša današnja lokalna samouprava je nastavila da funkciioniše na isti način kako je to bilo u režimu stare planske ekonomije. Opština dobija 5-7 odsto povratnih sredstava iz državnog budžeta, što je jako malo. Oni tako vremenom moraju da troše sopstvenu supstancu i zatvaraju vrata ulagačkom kapitalu. Oni žive od poslovnog prostora, komunalnih usluga, od zemljišnih taksi i sl., što poskupljuje ulagaču posao, jer ako on sve to treba da plati po visokoj ceni, a treba još da insvestira i u mašine, objekte itd., njegov produkt neće biti konkuretan.
Na nacionalnom nivou zato mora da se razmišlja tako što treba država da stvori to više meda u košnici da bi se prezimilo. Ali to je nemoguće, jer ova privatizacija nije urodila plodom.
NIJE MMF BAŠ TAKAV
Pa, kako stvoriti taj med u košnici?
Treba podići državni budžet sa četiri milijarde na 12. Kako je to moguće? Tako što će se promeniti metod privatizacije. Umesto vaučersko-fondovskog sistema koji je preporučen 90-tih godina, sa tadašnjim dohotkom od 8-10 hiljada dolara po glavi stanovnika, mi smo sada u mogućnosti da ponudimo naših milion ljudi sa njihovim kreditnim potencijalom. Podizanjem budžeta, lokalnoj samoupravi bi ostalo da ubire od celokupnog obrta bruto porez od osam posto na taj obrt i praktično bi opštini ostalo 40 odsto sredstava. Tako bi opštini bilo u interesu da od svog budžeta stvara i investira u industrijske zone. Kapital bi plasirala besplatno kako bi privukla privredne subjete i uvećavala bi svoj budžet.
Opštinama treba da bude u interesu da za stambene zone besplatno daju građevinsko zemljište građevinskim firmama da bi cena stana bila najviše 300 evra po kvadratnom metru.
Za razvoj poljoprivrede neophodno je stvoriti kooperativu. To svuda u svetu funkcioniše. Osim opštine i mesna zajednica tako postaje privredni subjekt i ima svoj budžet. One sagledavaju mogućnost stvaranja poljoprivrednih zona gde se na isti način dodeljuje zemljište besplatno, finansijski se lociraju svi otkupnici i prodavci poljoprivrenih dobara, i na istom mestu se vrši isplata. Vi znate da kod nas često dolaze tako Slovenci i lako sve otkupe. Da bi lokalna samouprava zaživela, neophodno je da se stvori sistem punjena državnog budžeta.
Evropski blok je nudio ovaj projekat pokojnom premijeru đinđiću, ali političke okolosti i uticaj ekonomista poput Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića, preovladali su.
Ali, zar postojeći sistem privatizacije nije nametnut od strane MMF-a?
To nije tačno. MMF od nas traži samo reformu sa planske ekonomije na tržišnu. Koji model privatizacije će ovde biti sproveden stvar je naše državne politike, a ne MMF-a. To potpada pod unutrašnju politiku svake države. Krugovi bliski MMF-u mogu u političkom smislu da podržavaju jednu političku opciju, da bi se oslobodili druge. Međunarodna zajednica zazire od Miloševića i Šešelja, i samo u tom smislu daje prednost Labusu, ali to ne znači da Srbija treba da vrši privatizaciju po modelu koji je poguban za našu državu, zato što neki političari imaju podršku Zapada.
Ako se ovaj sistem privatizacije pokazao kao loš, zašto on i dalje opstaje?
Naš problem i jeste u tome što oni koji nikada nisu čuli Elvisa Prislija kako peva mogu lako da ga izjednače sa Kebom ili Džejom. A kako da čuju Elvisa Prislija kad niko u medije neće da ga pusti? Kako ćete onda da napravite razliku?
Hoćete da kažete da su onima koji imaju drugačije viđenje načina privatizacije i reformi mediji u Srbiji zatvoreni?
G17 Plus u svom programu na primer uopšte nema lokalnu ekonomsku samoupravu. Pa, njihov sistem privatizacije se sprovodi već tri godine. Pogledajte koliko ljudi danas u Srbiji ne radi, glađuje, umire. Zbog čijeg modela privatizacije? Ko je ovde prvi ekonomista, koji to zapravo nije? Gde su ikada u životu ti ljudi radili, koji su kapital stvorili?
Oni su upropastili našu privredu, naše banke, mnogo više nego Milošević. Milošević je bio politički problem nekima iz međunardne zajednice. Ali niko od političara nema pravo da zbog opstanka na funkciji i ljubavi prema vlasti, svojim ekonomskim neznanjem i samoljubljem satire privredu čitave države, dovodeći građane u bedu i beznađe.
PODIŽEMO TUđE DRŽAVE
Šta je sa našim bankarstvom?
Mi sada nemamo nikav bankarski potencijal, jer nismo napravili reforme od postojeće strukture koja je bila kvalitetna. Ona je samo bila loše ideološki upotrebljena. Posle onog 5. oktobra samo je trebalo promeniti filozofiju poslovanja i pravilno usmeriti misiju novca. Nije bilo potrebe da se naše banke eliminišu. Nigde u svetu se ne može otvoriti strana banka sa punim pravom, što znači da dobije mogućnost platnog pometa i izdavanja kreditnih kartica.
U Švedskoj ne može niko da otvori stranu banku ako nema misiju novca, a ni jedna strana banka neće da dođe da iz državnog budžeta svoje zemlje, koji se stvara i iz penzijskih fondova, ulaže u stranu zemlju i podiže joj kreditni potencijal. Zato je nelogično omogućiti stranim bankama da uđu bez misije novca.
Kod nas su ušle strane banke sa pet miliona dolara depozita i postavlja se pitanje šta kad potroše tih pet miliona, da li će da zatvore banku? Ne. One su dobile mogućnost da u našoj zemlji vrše platni promet i uzimaju od toga procenat i same stiču kreditnu sposobnost preko toga.
Srbija će u najskorije vreme imati oko 10 miliona kreditnih kartica, što znači da će se stvaranjem potrošačkog sloja društva i ubiranjem 3-5 procenata koje plaća prodavac, stvarati ogromna kreditna sposobnosti tih stranih banaka, odnosno njihovih matičnih država kod MMF-a. Tako naši građani učešćem u protoku novca ovih banaka podižu kreditni potencijal stranih država, umesto svoje.
Kada bi to u svetu tako moglo da se radi, onda bismo i mi kao država Srbija mogli da uložimo 500 miliona evra i otvorimo nekih sto naših banaka po svetu i ostvarujemo ogromnu misiju novca. Tako bi i Srbija imala daleko veći bankarski potencijal kod MMF-a. Ali nam to niko neće dati. Sve države rade na zaštiti svog kreditnog potencijala i na njegovom podizanju, a ne slabljenju.
Šta bi naša država sada trebalo da uradi da bi stvorila neki bankarski potencijal?
Najvažnije je privatizacijom podići državni budžet, tako da socijalna davanja iznose najviše do 25 posto ukupnih sredstava. Narodna banka bi onda mogla velika sredstva da prodaje poslovnim bankama koje bi dalje servisirale i davale kredite. Javna potrošnja je u odnosu na ukupan budžet sada prevelika.
SAMO NEPOŠTENI RADE POSAO KOJI NE POZNAJU
Kada postanete ministar finansija ili predsednik vlade, vi preko noći dobijate tri miliona ljudi koji žive na budžetu. Ali, ako vi nikada niste naučili kako se taj budžet puni, već ste i sami kao profesor u državnoj školi čitavog života živeli kao njegov korisnik, šta vi tu možete da uradite? Tome što je neko imao želju da ideološki sruši nekoga na intelektualnom nivou, stvorena je mogućnost nekim pojedincima da sada sede ne veoma važnim državnim pozicijama za koje uopšte nisu kvalfikovani. A to se zove ljudska nemoralnost. Koji će pošten čovek da radi posao koji ne poznaje, posebno ako taj njegov nestručan rad može da uništi ekonomiju čitave države, a ljude ostavi u krajnjoj bedi i siromaštvu?
