O ULOZI DIJASPORE U POLITICKOM ZIVOTU MATICE
Kongres PSD DIJASPORA – MATICA, 10.april 2004.god.
Dilema da li srbi u svetu treba da ucestvuju u politickom zivotu Matice
vazda je bila vestacka i sada je prakticno okoncana, barem u principu ako ne
i u detaljima. Kao sto znamo, sa formalno-pravnog stanovista pravo ucesca
drzavljana Srbije sa prebivalistem van zemlje u politickom zivotu Matice
reseno je nedavnim usvajanjem odgovarajuceg zakona u Skupstini srbije.
Ostaje niz nedoumica oko sprovodenja tog prava u praksi, ali su ta pitanja
sekundarnog znacaja u odnosu na principijelni stav da fizicka udaljenost od
matice ne treba da povlaci gubitak gradanskih prava u njoj.
Sa stanovista priblizavanja Srbije demokratskim standardima u drugim
zemljama, dileme nikada nije trebalo da bude. Makar letimicni pregled
zakonske regulative i prakse u nekim vecim ili manjim zapadnim drzavama koje
se (sa pravom ili ne, to je druga tema) smatraju za demokratske, govori za
sebe. Krenimo azbucnim redom.
Amerikanci koji zive van SAD imaju pravo glasa na izborima za predsednika i
Kongres, tj. Senat i predstavnicki dom, bez obzira gde zive, koliko dugo, i
da li jos uvek imaju adresu prebivalista u SAD. Glasaju postom, a Federalna
izborna komisija im pred izbore salje biracke listice po spisku dobijenom od
podrucne ambasade ili konzulata. Za Senat im se glas racuna u saveznoj
drzavi, a za Kongres u izbornom okrugu gde im je bilo poslednje prebivaliste
pre odlaska.
Po Zakonu o birackom pravu iz 1990. drzavljani Austrije sa stalnim boravkom
u inostranstvu i bez adrese prebivalista u Austriji mogu da glasaju, i to
postom, ne napustajuci mesto boravka, na austrijskim skupstinskim i
predsednickim izborima i referendumima. Pravo se stice upiskom u biracki
spisak, opet postom, ne napustajuci mesto boravka, na austrijskim
skupstinskim i predsednickim izborima i referendumima. Pravo se stice upisom
u biracki spisak, opet postom, u podrucnom diplomatskom ili konzularnom
predstavnistvu Republike Austrije. Po tom spisku se pred izbore svima
upisanima postom dostavljaju glasacki listici i povratne koverte. Upis u
spiskove obnavlja se posle 10 godina.
Italijanski drzavljani sa stalnim boravkom u inostranstvu imaju pravo glasa
na nacionalnim premda ne i lokalnim izborima, takode putem poste, tj. Ne
napustajuci prebivaliste. Isto vazi i za francuske drzavljane kada je rec o
predsednickim izborima, referendumima, ili izborima za evropski parlament.
Za pravo glasanja na izborima za narodnu skupstinu, pak, oni samo treba da
dokazu da jos uvek odrzavaju porodicne veze u svom izbornom okrugu. Spanija
nema cak ni to ogranicenje: spanski drzavljani, ma gde ziveli,
registrovanjem kod najblize spanske ambasade ili konzulata pred izbore
postom dobijaju glasacki listic, a njihov glas se racuna u izbornom okrugu
gde im je bilo poslednje mesto prebivalista u zemlji. Potpuno su isti
propisi i za Svedane u svetu, s tim da pored glasanja postom oni imaju
opciju da svoj glas i licno daju u svedskom konzularnom predstavnistvu.
U supstanitivnom smislu, pak, ucesce u politickom zivotu ne treba da bude
ograniceno samo na pravo glasa na izborima. Isto tako, u supstantivnom
smislu Dijaspora nije samo puki skup pojedinaca koji zive van maticne zemlje
ali ne gube njeno drzavljanstvo. Rec dijaspora (rasuto seme) grckog je
porekla i oznacava pripadnike jednog naroda koji zive odvojeno od matice,
ali su njen deo. Prvobitno se odnosila na grke koji su osnivali kolonije
sirom Sredozemlja, ali od kraja prvog veka nase ere ova rec biva posebno
vezana za Jevreje. U smislu tog izvornog znacenja, koji smatram jedino
ispravnim, DIJASPORA PREDSTAVLJA INTEGRALNI DEO MATICNOG NARODA, DAKLE
NJEGOVOG DUHOVNOG, EKONOMSKOG, DRUSTVENOG, PA I POLITICKOG BICA.
U tom smislu gledano, ucesce dijaspore u politickom zivotu zemlje-domacina-a
u cilju ostvarenja odredenih ciljeva maticnog naroda – nije nista manje
vazno, vec naprotiv postaje mozda jos vaznije, od ucesca u politickom zivotu
Matice. Da nabrojim samo neke primere: Jevreji sirom sveta, a pre svega u
SAD, imaju veoma snazne, dobro organizovane lobije koji pomazu Izrčl,
Kiparski Grci, Jermeni (PRIMER GENOCIDA IZ 1915.), ili Irci (PRIMER
BOSTONA), imaju bitnu ulogu u afirmaciji politickih ciljeva Matice
delovanjem kroz institucje drugih zemalja, u kojima zive. Hrvatska dijaspora
pre 1990. i kubanska dijaspora na Floridi danas primeri su zajednica koje su
uspesno delovale ili deluju kao grupa za pritisak u cilju bitnih politickih
promena u Matici.
Kada je o srpskim neprijateljima rec, ne smemo zaboraviti na albansku
dijasporu, pre svega u SAD. Upravo na njenom primeru imamo model efikasnog
delovanja Dijaspore u zemlji-domacinu kao sredstva ostvarenja nacionalnih
teznji maticnog naroda. Krajem 1981. posle pobune na Kosovu koja je privukla
znatnu paznju svetske javnosti, deo albanske dijaspore u SAD sagledao je
vaznost investiranja u lobisticki rad, kultivisanje medija i uspostavljanje
bliskih odnosa sa pojedinim americkim kongresmenima (TVEN). Premda slabije
obrazovana, malobrojna i manje integrisana u americko drustvo od srpske,
albanska dijaspora je bolje od nje shvatala da za uticaj na politicke
krugove zemlje-domacina mora da angazuje znatna novcana sredstva, kao i
znanje i iskustvo ljudi van sopstvene zajednice, profesionalaca za lobiranje
i promotivno komuniciranje koji se razumeju u funkcionisanje visestruko
slozene i skupocene politicke masine zvane Vasington.
Albanska dijaspora u SAD tada je brojala do 250 000 pripadnika, tj.
Otprilike petostruko manje od Srba. Ipak je imala prednosti u odnosu na
glavnu metu svojih namera. Kao prvo, nije bila rascepkana crkvenim,
ideoloskim, zavicajnim i generacijskim podelama: Gege i Toske, bivsi balisti
i kompartijci, muslimani i hriscani, iz Albanije, Makedonije, Crne Gore ili
sa Kosova, mislili su isto u pogledu dugorocnh nacionalnih ciljeva. Kao
drugo, albanska dijaspora je uvazavala autoritet tradicionalnih lidera
zajednice, za razliku od Srba gde jednog sveobuhvatnog izvora legitimnog
autoriteta nije bilo.
Vidljiva faza petogodisnjeg diskretnog pripremnog perioda pocela je juna
1986, kada su istovremeno Robert Dol u Senatu i Dzozef Diogardi u
Predstavnickom domu podneli nacrte rezolucija kojima se podrzava albanski
separatizam na Kosovu kao borba za legitimne aspiracije i ljudska prava
jednog ugnjetenog naroda. U tom trenutku lobisticki napor dvojice
republikanaca su nailazili na nespremnost americkog estabilismenta da raspad
Jugoslavije vidi kao realnu mogucnodt ili da ga aktivno podrzi. Medutim,
upravo u ovom periodu dolazi do izrazaja treca znacajna prednost albanske
dijaspore u odnosu na srpsku: novac. Albanci su jos od poznih sedamdesetih
godina postali znacajni igrac na americkom trzistu heroina, sto im je
omogucilo da velika sredstva stavi na raspolaganje svojim politickim
zagovornicima. Samo na jednom banketu Albansko-americke gradanske lige 1987.
u Njujorku za Dolovu i Diogardijevu kampanju prikupljeno je milion i po
(tadasnjih) dolara. O takvim sredstvima Srbi nisu mogli ni da sanjaju.
Teza o neizdrzivosti jugoslovenske zajednice do tada je (uglavnom neuspesno)
bivala lansirana pre svega od strane hrvatske emigracije. Medutim, u
Vasingtonu je jos uvek preovladivao stav npr. Iglbergera da je jugoslavija
ne samo datost vec i pozeljna realnost: Sovjetski Savez je tek kretao putem
Perestrojke i krah mu se jos nije nazirao, a u hladnoratovskoj racunici
Amerikanaca to je znacilo da jugoslovenski status ne treba remetiti. Sa
Milosevicevim usponom, medutim, Albanci su dobili fokus svojih lobistickih
napora. Dobili su personifikaciju navodne srpske tvrde, komunizmom zarazene
politicke strukturne moci. Milosevic im je isao na ruku bahatoscu koja nije
bila utemeljena ni na kakvoj strateskoj viziji buducnosti, da o srpskom
nacionalnom interesu ne govorimo. Angazovanost albanske dijaspore krunisana
je 1989. Zakonom o inostranim finansijama br. 101-513, koji se odnosio na
fiskalnu 1990. godinu, a u koji je dol ubacio 23 recenice kojima je
objavljen ekonomski rat jugoslaviji uz istovremeno podsticanje secesionizma.
Od tog trenutka Rubikon je bio preden, ostalo je vec nama poznata istorija.
(O tome kakve poruke iz ovakvih primera treba da izvuce srpska dijaspora
govoricu popodne.)
Srpska dijaspora nastala je jos u vreme seoba pred najezdom Turaka na
oblasti pod vlascu Hapsurga, krajem 15.i tokom 16. veka. Srazmerno najveci
talas iseljavanja usledio je posle povlacenja princa Eugena Savojskog sa
Balkana 1690.godine, kada je preko 40 000 porodica pod vodstvom svog
Patrijarha napustio Kosovo i staru Srbiju. Savremena dijaspora, pak sastoji
se iz cetiri glavne grupacije:
1. Staro iseljenistvo, tj. Potomci iseljenika koji su se otisnuli u svet pre
Drugog svedskog rata;
2. Posleratna politicka emigracija, tj. Srbi i njihovi potomcikoji su
prinudeni na odlazak iz zemlje krajem gradanskog rata 1941-45;
3. Ekonomska emigracija: radnici raznih zanimanja i strucnjaci koji su
otisli u zapadnoevropske i prekomorske zemlje od ranih 60-tih do poznih
80-tih za profesionalnim i materijalnim uspehom;
4. Izbeglice od rata i posledica rata u bivsoj SFRJ 1991-99.
Kakav ce biti uticaj ovih segmenata Dijaspore na politicki zivot Matice? Za
staro iseljenistvo mozemo sa sigurnoscu reci da ce biti marginalan. Ono je
uglavnom grupisano u industrijskim centrima na severoistoku i srednjem
zapadu SAD: Pitsburg, Klivlend, Detroit, Cikago, Milvoki. Cine ga potomci
radnika koji su uoci Prvog svedskog ratadosli uglavnom iz pasivnih krajeva
pod austro-ugarskom vlascu (krajna, Hercegovina) i iz Crne Gore. Mnogi su
se mucili po rudnicima, zelezarima i gradevinama sirom Amerike u vreme kada
su zastita na radu i osiguranje bili minimalni. Od skromnih prihoda odvajali
su sredstva za izgradnju prvih srpskih crkava i domova, koji su
predstavljali osnovu zivota srpske zajednice koju je zatekao sledeci talas
iseljenika, posle 1945.
Dobrim delom asimilovani, njihovi potomci neguju osecaj pripadnosti srpskoj
zajednici uglavnom na kulturno-verskom planu: kroz Crkvu, negovanje
obicaja(krsna slava, Bozic itd.), folklor, pismo, jezik i clanstvo u
zadrugarskim organizacijama poput Srpskog narodnog saveza. Za ovu grupu ne
moze se reci da vise pripada»srpskoj dijaspori» u uzem smislu, jer je za
vecinu njenih pripadnika osnovni indentitet sada americki, tako da ih
mozemo opisati prvenstveno kao Amerikance srpskog porekla. Njihov broj
postepeno opada kroz asimilaciju: deca iz mesovitih brakova podlozna su
gubitku tradicionalnog nasleda, unuci pogotovu; ima ih oko 300 000 za koje
se jos uvek moze reci da su ocuvali osecaj pripadnosti zajednici.
Posleratnu emigraciju cinili su pripadnici vojnih formacija i politickih
pokretakoji su se borili protiv komunista i ratni zarobljenici koji su
odbili da se iz Nemacke vrate u Jugoslaviju. Bilo ih je oko 35 000.
Najbrojniji su bili prpadnici cetnickog pokreta, prvenstveno Dinarska
cetnicka divizija vojvode Momcila Ðurica koja je kao kompaktna jedinica od
oko sedam hiljada boraca izasla iz zemlje. Tu su takode bili pripadnici
pokreta Zbor (Dobrovoljci), Srpske drzavne straze, kao i manje grupe cetnika
iz drugih krajeva (Srbija, Crna Gora, Bosna, lika) koji su preziveli
povlacenje iz svojih krajeva. Njihova sudbina odlucena je zbivanjima na
dalekim fontovima, tj. Ulaskom Crvene armije u Jugoslaviju kojim je resen
ishod gradanskog rata.
Ovo je bio relativno malobrojan ali politicki i nacionalno snazan element
koji je dao veliki podstrek nastanku i profilisanju srpskih zajednica sirom
sveta, a pre svega u SAD, Velikoj Britaniji, Kanadi i Australiji. Pozorisne
predstave, horovi, folklorne grupe, kursevi strucnog osposobljavanja i
predavanja o nizu tema, od nauke i tehnike do svedske politike, cinili su
njihov kulturni i prosvetni zivot veoma dinamicnim vec u izbeglickim
logorima Italije i Nemacke tokom prvih poratnih godina. Gde god su stigli
osnivali su crkveno-skolske opstine kao stozer nacionalnog okupljanja, a
potom i razne druge organizacije humanitarnog, prosvetno – kulturnog i
zabavnog karaktera.
Za srpske borce koji su krenuli u izgnanstvo a za sobom ostavili vec
zasnovane porodice razdvojen zivot je bio posebno tezak, pogotovu s obzirom
na neizvesnost: niko nije znao da li ce i kada ponovo videti svoje
najmilije. Prvi clanovi uzih porodica tek su od kraja 1950-tih dobili
dozvolu komunistickih vlasti da se pridruze svojim muzevima i ocevima.
Odrzavanje veze sa najmilijima u zemlji predstavljalo je veliki i bolni
problem za Srbe u izgnanstvu. Snalazenje u svetu islo im je tesko. Oficiri,
intelektualci, domacini, morali su da postanu fizicki radnici. Njihove
ambicije za napredak u karijeri i na drustvenoj lestvici bile su im usmerene
na mladu generaciju, decu. Ni oni nece imati uticaja na poliicki zivot u
Matici jer ih je ostalo veoma malo.
Pripadnici druge generacije posleratneemigracije, rodeni od sredine
pedesetih do kraja sezdesetih godina, pokazali su se vrednim i sposobnim.
Mnogi su stekli zavidne kvalifikacije o kojima njihovi roditelji nisu ni
sanjali, uz profesionalni uspeh koji sledi kao nagrada za vredno ucenje i
samodisciplinu. I njima, kao i njihovim ocevima i majkama, pomisao na
zavisnost od drzavne pomoci potpuno je strana. U vreme kada pripadnici
raznih imigrantnih zajednica daju nesrazmeran doprinos naglom rastu raznih
oblika kriminala sirom zapadnog sveta, pripadnici srpske zajednice vazili su
i vaze za uzor gradanskih vrlina u svojim sredinama, pred svojim kolegama i
komsijama. Stari emigranti su umrli ili u dubokoj starosti, ali njihovi
potomci neguju nacionalnu svest i tradicije. Ovaj segment dijaspore broji
oko stotnak hiljada lica i prvenstveno je usmeren na podrsku matici kroz
delovanje u zemljama gde su rodeni.
Treci talas iseljenistva dosao je sa liberalizacijom izlaska iz zemlje
pocetkom 1960-tih. Oko milion zitelja jugoslavije, ukljucujuci na stotine
hiljada Srba, otislo je prvenstveno u zapadnoevropske zemlje na rad. Premda
su isprva odlazili prvenstveno radnici, tokom godina hiljade visoko
obrazovanih strucnjaka je takode otislo u potrazi za boljim uslovima
profesionalnog napredovanja. Oco je politicki, obrazvno i zavicajno veoma
heterogena grupa, sto je doslo do izrazaja u teskocama koje su njeni
pripadnici imali da se organizuju oko jedinstvenog programa u vreme raspada
Jugoslavije a potom i rata. Mnogi tzv. gastarbajteri naikada nisu gledali
na novu sredinu kao na svoje trajno zivotno opredeljenje. Brojnost ovog
segmenta nije nasao odraza u njegovoj sposobnosti da utice na zbivanja u
drustveno-politickom zivotu zemlje-domacina, ali je rec o ljudima koji su
veoma zainteresovani za zbivanja u Matici i koji ce teziti da sto aktivnije
ucestvuju u njenom politickom zivotu.
Najnoviji talas srpskog iseljenistva cine uglavno mladi ljudi iz krajeva
zapadno od Drine koji su izbegli zbog rata i njegovih posledica ( u slucaju
srbije od sankcija i bede). Oni se uglavnom jos nisu ekonomski i
profesionalno snasli, za mnoge pravni status u zemljama gde su se zatekli
jos nije regulisan, tako da verovatno nece imati ni pravnog osnova ni
zainteresovanosti za uticaj na politicki zivot srbije. Medutim, na njih
treba i te kako racunati kao na pojacanje dijaspore u sredinama gde su se
zatekli.
Da zakljucim. U sva ova cetiri segmenta, dijaspora je integralni deo
maticnog naroda, dakle njegovog duhovnog, ekonomskog, drustvenog, pa i
politickog bica, neraskidivi deo jedne celine zasnovane na ideji nacije kao
zajednice koja se temelji na zajednistvu porekla, istorijskih secanja,
jezika, kulture, vertikale duhovnih i moralnih vrednosti i teznji i nadanja
za buducnost. Sa tog stanovista gledano, vreme je da prestanemo sa pricama
da li Dijaspora treba da utice na politicki zivot Matice i da predemo na
razmatranje konkretnih modaliteta tog njenog delovanja, na korist Srodstva
kako ovde u Otadzbini tako i u rasejanju.
Hvala.
