Dijaspora ili nacionalna manjina?
Na nedavno održanom „Vidovdanskom saboru dijaspore u Srbiji 2005“ uzeli su učešće i delegati Skupštine dijaspore Srba juga Francuske. Njihovo je mišljenje da su ovakvi skupovi svakako značajni za uspostavljanje jedinstva dijaspore, sklapanje poznanstava među našim sunarodnicuma iz različitih delova sveta i razmenu iskustava, pri čemu preovlađujući „svečarsko – folklorni“ karakter manifestacije treba postepeno zamenjivati strožije definisanim radnim karakterom bar tokom jednog dana sabora (radnim grupama koje će razmatrati tekuću problematiku i zajedno sa predstavnicima vlasti u matici skicirati određena rešenja).
Suviše „polivalentne“ diskusije tokom oba radna dana takodje doprinose pomalo „svaštarskom“ karakteru sabora, što zajedno sa zakasnelim slanjem poziva predstavnicima dijaspore i njihovom ponovnom registrovanju na licu mesta bez obzira na to što su se već registrovali elektronskim putem, govori o organizacionim improvizacijama koje u buduće treba izbegavati. Bez obzira na sitne propuste i gunđanje novinara zbog nedostupnih „press“ materijala, ipak čestitke organizatorima na izraženoj dobroj volji i trudu tokom svih saborskih događaja (sednica, koktela, prijema, izleta). Sledeći put će sigurno biti još bolje.
Ono što je privuklo veliku pažnju prisutnih, a naročito delegata Skupštine dijaspore juga Francuske je tekst zvaničnog materijala sabora pod naslovom „STATUSNA PITANJA DIJASPORE SRPSKE NACIONALNE MANJINE U RASEJANJU “ sa kojim se, zaključujemo iz razgovora sa sunarodnicima u pauzama sabora, većina prisutnih nije složila. U tom tekstu (uz sve komplimente sastavljaču teksta za prezentaciju veoma kvalitetnih informacija i izvanrednih predloga o kojima će sigurno još biti reči) provejava pokušaj da se „dijaspora“, kao opšte prihvaćen termin i pandan terminu „matica“, na mala vrata prekrsti u „nacionalna manjina“. Argumentacija sastavljača teksta u prilog tom pokušaju je interesantna, ali (po našem mišljenju) ne i dovoljno ozbiljna da bi mogla biti prihvaćena. Naime, ponudjeno je nekoliko „opravdanja“ za pomenuti stav:
– … jer međunarodno pravo ne koristi nigde termin „dijaspora“ nego „nacionalne manjine“…
– … jer međunarodno pravo preferira položaj „nacionalnih manjina“, pa to treba da činimo i mi…
– … jer reč „dijaspora“ veoma bolno podseća na period iseljavanja Srba iz Srbije…
– … jer ova reč izvorno nije reč srpskog jezika, što bi trebalo da bude…
1) Smatramo da govoriti o srpskoj nacionalnoj manjini, na način na koji međunarodno pravo poznaje taj pojam, ima smisla samo u okviru određene države u kojoj su Srbi kao etnička grupa oficijelno priznati za nacionalnu manjinu. Kao što znamo, broj država koje na taj način tretiraju populaciju srpske nacinalnosti je zanemarljiv i sveden je na nekoliko država u bliskom okruženju državne zajednice, većinom onih novonastalih nakon raspada Jugoslavije. To bi takođe trebalo da znači da u državama gde Srbi kao nacionalna manjina zvanično nisu priznati (Amerika, Australija, Kanada, …) srpska dijaspora jednostavno ne postoji, što je, imajući u vidu broj naših sunarodnika u tim državama, više nego paradoksalno.
2) Dijasporu nikako ne bi trebalo posmatrati kao skup izolovanih „nacionalnih manjina“ (oficijelno priznatih ili nepriznatih) u pojedinim stranim državama, već kao jedinstvenu sveukupnost srpske populacije izvan matice u čitavom svetu. Bez obzira na stepen te naše jedinstvenosti (koja može biti predmet neke druge diskusije), pojam „dijaspore“ kao epitet jedinstva barem odslikava našu težnju za homogenizacijom koja je očigledno prisutna i koja se ne može osporiti. Zbog toga pozajmljivanje termina „dijaspora“ od njegovih utemeljivača – od kojih, kao što znamo, ne postiji bolji primer za jedinstvo – i njegovo presađivanje u naše okvire, može biti samo korisno, a njegova upotreba svakako manje bolna od upotrebe termina „emigracija“, ili još gore „neprijateljska emigracija“ sa kojima smo se tokom više decenija sučeljavali.
3) Prisustvo termina „manjina“ koji u osnovi pridodaje atribut pežorativnosti, automatski postavlja pitanje „Manjina koga i u odno su na šta“? Manjina u odnosu na konstitutivni narod države u kojoj živimo – to svakako jesmo, ali to sigurno nije bila odrednica sastavljača ovog teksta za predlog „pokrštavanja“ dijaspore u nacionalnu manjinu. Ako je pak odrednica bila količinski sastav pripadnika srpskog naroda izvan matice u odnosu na onaj u matici, čak ni u takvom posmatranju termin „manjine“ ne predstavlja najizraženiju karakteristiku dijaspore, a naročito ako se imaju u vidu najnoviji brojni podaci.
Stoga smatramo da opšte prihvaćeni termin „srpska dijaspora“ ne treba menjati, a kako će se zvati odgovarajuće ministarstvo i kako će nas tretirati međunarodno pravo – to sigurno neće zavisiti od imena kroz koje se prepoznajemo mi sami. Da je to tako, pokazuje primer jednog naroda kome sopstveno prepoznavanje kroz termin „dijaspora“ nikad u istoriji nije štetilo, ni u matičnoj zemlji – od kad je imaju, a ni u međunarodnim institucijama. Štaviše, samo mu je koristilo.
Vlada Milošević
Potpredsednik Skupštine dijaspore juga Francuske
Vladimir Milosevic
Project Manager
GlobaWare International
215 Rue de Goa
06600 ANTIBES
France
Tel: 33-(0)-4-93658866
FAX: 33-(0)-4-93659817
E-Mail: vmilosevic@globaware.com
