Povodom poziva ministra za kapitalne investicije Velje Ilića, objavljenog u tekstu pod naslovom „Dijaspora da lobira“, molim vas da objavite moj komentar.
Sigurno da nama koji radimo i živimo diljem Evrope ne manjka ljubav prema otadžbini, ali što je mnogo mnogo je, no to je uvek tako kad malo hoće da nadraste veliko.
I do raspada zemlje smo bili manji od mnogih država, ali smo tvrdili da smo najveći, sve naše je bilo najveće ako ne u Evropi, a ono bar na Balkanu. Pa tako su sada i odluke aktuelne vlasti „najbolje i najsavršenije“.
Svi poratni režimi, inficirani ovim sindromom, starali su se koliko-toliko o dijaspori koja se na sve apele za pomoć otadžbini odazivala (zemljotrsi, izgradnje puteva, pomoć za razvoj privrede itd).
Po povratku u otadžbinu uživali smo carinske olakšice. Da li je to bila zahvalnost za devizne doznake, odaziv na poziv za zajmove ne znam, ali znam da se nismo osećali odbačeni.
Sada, posle „oktobarske revolucije“, od dijaspore se samo traži, a zauzvrat jojse ne daje ništa. Ukininute su povratnicima carinske olakšice na predmete domaćinstva. DOS je dodovorajući se plebsu, bescarinskim uvozom krševa, omogućio Evropi da se ratosilja auto otpada, ali nije bezočno haračio povratnike. Motiv je bio zasigurno politički.
Imam utisak da se za dobijeno ništa traži previše. Oduzeto nam je pravo na carinske povlastice, decu nam jure vojni organi, kao da su najveći kriminalci. Obećava im se sloboda ulaska u domovinu, a hapse ih na granici „zbog izbegavanja vojne obaveze“. Spasavajući egzistenciju, deca nam primiše strana državljanstva.
Prebrzo je zaboravljen angažman dijaspore, demonstracije u Evropi protiv NATO agresije, zaboravljene su humanitarne pošiljke milionske vrednosti.
Omogućite nam da mukom stečenu imovinu, predmete za domaćinstvo uvezemo bez plaćanja carine, a ako ne to ono nam bar poštedite sinove hapšenja. Nek to bude hvala za sve naše dosadašnje napore, jer mi povratnici nismo izgubili veru u otadžbinu, a naše ćemo devizne penzije trošiti kod kuće.
čak su Broz, pa i Milošević, umeli da budu zahvalni za pomoć radnika na „privremenom“ radu, ili kako nas zovu „gastosi“. Imam utisak da su svi kriterijumi potpuno izgubljeni, da lutamo pučinom bespuća kao ukleti brod.
Lobiraću za moju Srbiju uvek i svuda, ne zbog apela ministarstva, već zato što je to moja otadžbina.
Bon, Nemačka
