Da li su nam potrebni naši ljudi iz rasejanja?!
Ovo naizgled besmisleno i retoricko pitanje sa primetnom dozom jeda postavlja Dragan Kapicic, sportska, košarkaška i ljudska velicina, „zlatno krilo“ nekadašnje kaznene ekspedicije koja je harala dvoranama sveta uzimajuci danak protivniku i strpljivo gradeci imidž svoje otadžbine. Kao predstavnik košarkaške organizacije u jedinom zvanicnom telu u državi koje se bavi problemima naših ljudi rasejanih širom sveta – Savetu dijaspore Savezne vlade – Kapicic je poslednjih dana skrenuo pažnju na sebe svojim oštrim i argumentovanim istupima kojima je kritikovao nastavak tragicne pojave dvolicnosti, licemerja i nepoštovanja prema srpskoj dijaspori, nasuprot praksi i iskustvima koja vladaju u savremenom svetu. Neposredan povod za to je i neodazivanje najvažnijih zvanicnih organa vlasti u saveznoj i republickim državama na konkretne zahteve dijaspore o vracanju državljanstva, davanju prava glasa i ucestvovanju u stvaranju nove države.
– Naši ljudi u rasejanju moraju da osete da se nešto u matici promenilo u odnosu na njih, a ne samo da im se prica, a da suštinskih promena zapravo nema. Takvo osecanje moguce je izgraditi samo dugim, upornim i iskrenim radom. Dekreti tu ne pomažu – istice, obrazlažuci zašto je postavio svoje pitanje, kada je i vrapcima na grani jasno da nam je kvalitet koji sobom donosi ovaj deo našeg naroda – neophodan.
Lek za politicki cirkus
Njegova ljutnja, gestikulacije i povišeni ton kada pocne rasprava o dijaspori, toliko razliciti od mirnoce i koncentrisanosti kojom je krasio svoju igru u Zvezdi i reprezentaciji, posledice su silne razocaranosti što se jedna ocigledno dobra i korisna stvar za državu i narod odugovlaci, svesno marginalizuje ili formalno odraduje:
– Efikasan lek za ono što nam se nudi u politickom cirkusu koji sami pravimo mogla bi da bude upravo dijaspora. Po mom mišljenju rec je o jednom od najkvalitetnijih delova srpskog naroda. I kada to govorim, ne ulagujuci im se, nego diveci im se, mislim u globalu na tri i po miliona naših ljudi, a ne samo na uspešne biznismene, sportiste… Nije li devedeset odsto licnosti kojima se danas divimo upravo iz dijaspore. Pa koga hvalimo iz vlasti, ili iz sporta? Odakle je stigao đelic, kakav je ugled Divca medu našim svetom, to su samo neki primeri. Ali, nezavisno od licnosti, ljudi iz rasejanja su moralniji, civilizovaniji i vece patriote nego mi ovde, a ostali su cisti jer ih nije pojeo sindrom srpskog samouništenja – kategorican je Kapicic, objašnjavajuci da je to rezultat cinjenice da su ljudi iz dijaspore izbegli mentalnu manipulaciju i anomalije koje smo mi ovde stekli teškim životom i preživljavanjem svega onoga što smo preturili preko glave u bliskoj prošlosti.
Zadržavajuci i danas veci deo one iskrenosti koja se otkriva samo u igri, naš sagovornik objašnjava da on u ovim stvarima može do kraja da bude otvoren i da o kljucnim problemima dijaspore govori kao covek iz matice oštrije i zapaljenije nego cak i oni koji dolaze iz rasejanja, jer nema nikakvo opterecenje i nikakvu nameru da bi nešto profitirao.
Prvo gradani, pa biznismeni
– Ovde nema volje da se napravi suštinska promena. Logika koja stoji iza takvog ponašanja je: što ja da se trudim, ako od toga nemam koristi, pa se nijedna suštinska stvar ne rešava. Nadite jednu od partija koja ce nešto konkretno reci o kolektivnom interesu, a ne o partijskom. One su najproduktivnije u politickim obracunima i u kaljanju onoga prekoputa. Na drugoj strani je frapantno koliko ta dijaspora želi da pomogne. Naivno i emotivno nastavljajuci da nude svoju pomoc, oni kao da se ne obaziru na sve ono što im je radeno tokom poslednjih nekoliko decenija. Takva njihova upornost je istinski patriotizam, jer uprkos svemu oni idu napred. Zato im treba pružiti više od uobicajenog i zato je tragicno u kom smeru se krecu stvari. Pored svega, optuživali smo ih da su braneci i pomažuci narodu podržavali prethodni režim. Možda je ta njihova iskrena želja da pomognu, bez želje da se okoriste, ovde unapred osudena na neuspeh – veli Kapicic.
Po njegovom mišljenju, potpuno je pogrešno što se u svakom pristupu dijaspori u prvi plan istice – „potrebni ste vi nama“, a pod tim se uglavnom misli na novac, da bi se u novije vreme govorilo i o znanju i iskustvima koje ovi ljudi donose iz modernog sveta.
– Umesto traženja da ulažu mogli bismo nešto da ucinimo za njih ovde i uverimo ih da su stvarno naši. Umesto toga dogada se da izneverimo i one ljude koji su se dobrovoljno i snagom svog patriotizma stavili u službu države. Poslednji primer sa Jelenom Dokic to najbolje potvrduje. Niko ne sme da se vara, a posebno ne naši u rasejanju, jer od njihovog tretmana ovde zavisi i naša pozicija u svetu. S obzirom na to da smo u ulozi partije nama je naša dijaspora još neophodnija. Zato bi njihovi problemi morali da budu stalno predmet interesovanja i rasprave na sednicama vlade. Svoditi odnose sa dijasporom na novac i investicije je površno i glupo. Nama treba njihov kvalitet koji je trajan, a to je poštenje. Ljudi iz dijaspore moraju da se osecaju ravnopravnim gradanima Srbije, a ne kao biznismeni koji su došli samo da ulože i zarade – primecuje.
Uprkos svim odugovlacenjima i komociji Dragan Kapicic smatra da je korišcenja dijaspore bilo previše i da je sa tim – gotovo. Medutim za ambiciozne ljude i narod to nije dovoljno.
– Danas se uspešnost vlada u svetu meri kolicinom investicija. Uprkos cinjenici da imamo naše ljude koji cekaju u redu da ulože i koji nemaju nikakav sistemski tretman, mi uspešnost naše vlade merimo kolicinom pristiglih donacija – zakljucuje na kraju Kapicic.
