Foto: Privatna arhivaFilip Miličić odlučio je da krene putem svojih snova, a taj put odveo ga je u Švedsku. Sa 19 godina spakovao je kofere i promenio život iz korena.
Odlučio je da želi da napusti Srbiju onog trenutka kada je shvatio da je ekonomska i politička situacija i državi loša i da ono o čemu je maštao, ovde verovatno neće moći da ostvari.
„Iako u Srbiji postoji mogućnost da studiranje bude finansirano od strane države, mi znamo koliki su to izdaci za jednu porodicu. Znao sam da, ako se budem odlučio na studije u Srbiji, neću moći da realizujem svoje planove tokom studiranja, prvenstveno zbog velikih finansijskih izdataka, a potom i veoma komplikovanog obrazovnog sistema“, navodi Filip.
Prema njegovim rečima, Švedska mu je pružila besplatno, a kvalitetno visoko obrazovanje, mogućnost da zarađuje tokom studiranja, brzo i efikasno zdravstvo, ali mu je najviše značila pozitvna energija i podrška okruženja.
„Naravno, ona mi nije pružila blizinu roditelja i mojih prijatelja koji ..
Braća Zoran i Bojan Kačavenda, koji su 11. septembra biciklima iz Pariza krenuli za Novi Sad, polako se približavaju cilju i ostvarenju velikog podviga. Kao što su “Vesti” već pisale, Zoran i Bojan su svoj put dug 2.800 kilometara, nazvali Ruta heroja, u čast dece koja se bore protiv cerebralne paralize. Oni su članovi humanitarne fondacije Prvi korak, a namera im je da prikupe novčana sredstva za kupovinu lokomat pro aparata, namenjenog za lečenje dece koja imaju cerebralnu paralizu. U glavni grad Vojvodine trebalo bi da stignu 18.oktobra, a u utorak su bili u Lincu.
Zatekli smo ih u hramu Svetog Oca Vasilija Ostroškog gde su prenoćili, pre nego što su nastavili put za Krems, odnosno Beč. Bili su oduševljeni kako dočekom koji im je priredio starešina parohije u Lincu, tako i izgledom hrama Svetog Oca Vasilija Ostroškog.
– Zahvaljujemo proti Draganu Mićiću na gostoprimstvu, na konaku i blagoslovu za dalje putovanje i uspešnu realizaciju našeg humanitarnog puta. Zaista odavde nosimo na..
Posle dve godine onlajn nastave i izolacije, učenici Srpske dopunske škole “Sveti Sava” Vićenca sa nastavnog mesta Alonte ponovo su zajedno. Početak relativno normalne školske godine (učenici i dalje nose maske) obeležili su na najlepši mogući način – celodnevnom ekskurzijom i druženjem u Trstu u pratnji učiteljice Dragice Doderović.
Izlet jedanaestoro malih Srba uzrasta od pet do 14 godina počeo je jutarnjom liturgijom u Crkvi Svetog Spiridona koju je služio otac Raško Radović. Liturgija je služena za početak nove školske godine mališane tamošnje Srpske dopunske škole, a pridružili su joj se drugari iz Vićence. Posle liturgije, posetili su tri izložbe: “Nikola Tesla: Čovek iz budućnosti”, Lloyd (o brodovima i pomorstvu) i “Pasticocene” (životinje iz okeana napravljene od recikliranog materijala).
Liturgija u Crkvi Svetog Spiridona
– Posle izložbi smo bili gosti Generalnog konzulata Srbije gde su nas srdačno dočekale i ugostile generalna konzulka Ivana Stojiljković i konzulka Marina L..
Fond Dijaspora za maticu, izdvojio je 110.000 evra pomoći za borbu protiv epidemije kovid-19 koja je realizovana u saradnji sa srpskim Ministarstvom zdravlja i Fondom za zdravstveno osiguranje, navedeno je u Izveštaju o radu na Skupštini ove organizacije, održanoj u Beogradu.
“Fond već sedam godina izdvaja svakog meseca po 1.000 evra za namirnice za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji, pomaže udruženja koja se bave zaštitom zdravlja dece sa cerebralnom paralizom, a humanitarna pomoć realizuje u saradnji sa organima lokalne samouprave i drugim sličnim humanitarnim organizacijama”, navodi se u izveštaju.
Delegatima iz Nemačke, Švajcarske, Holadnije, Kanade i drugih delova sveta, predstavljen je plan širenja aktivnosti na prikupljanju priloga i donacija, kako bi se u uslovima smanjenog priliva od kamata na oročena sredstva, omogućilo održanje i širenja humanitarnog rada.
– Prioriteti su najteži humanitarnih slučajeva izbegličkih i porodica raseljenih lica, siromašnih sa troje ili više ..
Foto: Pixabay/Lucie Mirza; Privatna arhivaPutovanja su velika ljubav Milene Marković, a njen savršeni plan je bio da živi u Srbiji, da putuje i da joj se vraća. Nikad nije zamišljala budućnost u inostranstvu, međutim, sticajem okolnosti, napustila je zemlju pre šest godina, onog trenutka kad je „stala na ludi kamen“.
Kaže da nije nije razmišljala o povratku. Bilo joj je teško da ode, ali ističe da nije otišla da bi se vratila.
„Razmišljala sam pre o tome gde drugo otići, gde nastaviti. Integracija je dug i ponekad bolan proces. Zastrašujuć. Iako govorite jezik, poznajete mentalitet i kulturu zemlje u kojoj ćete graditi svoj život, ne znači da prepreka nema i da će biti lako. To je kao da učite sve ispočetka. I danas učim. Samo što danas prihvatam promene sa zahvalnošću, ne bojim se da će mi oduzeti neki deo mene, već mislim da me obogaćuju“, navodi Milena.
Tokom prvih talasa pandemije nije mogla da dođe u Srbiju. Seća se osećaja kad se tek posle godinu i po dana konačno našla na aero..
Tiha i diskretna karakterom, Marija Gracija Sartore sinonim je za plemenitost i dobrotu. Učiteljica i pedagog, kakvu je svaki učenik i roditelj mogao samo da poželi, predavala je italijanski jezik u Osnovnoj školi “Daniele Manin” u Padovi, a sada uživa u svojoj zasluženoj penziji, ali je svoje vreme, i ranije i sada tokom kovida, ispunila umetnošću, slikarstvom i pisanom rečju-stihom.
Iako više ne predaje u školi, ostala je vezana za mališane, pa ova samouka slikarka i danas najradije radi portrete dece. Iako svoje nema, svi ti mališani su u njenom srcu i ona ih stavlja na prvo mesto u svom životu.
Marija Gracija ima ljubavi za svu decu, ne samo za onu koju je naučila sva slova, da pišu i čitaju, već i za onu koja joj nisu bila učenici. Seća se i naših ratnih devedesetih, kada je imala poneko naše dete iz Srbije i Bosne, ako ne, kaže, svake školske godine u njenom odeljenju, a ono u školi.
Baš ta deca su joj, dodaje, dala dosta ljubavi i poštovanja. Ne seća se više njihovih imena, al..
Foto: Privatna arhivaIvana Mićić rođena je 1996. godine u Kruševcu. Trenutno je na trećoj godini međunarodne ekonomije na univerzitetu Jonšoping. Kao mlađa, imala je želju da se preseli u inostranstvo da studira ili nakon završenog fakulteta u Srbiji, ali je njen otac već 2014. godine dobio posao u Švedskoj i rado je prihvatila mogućnost da i ona ode tamo.
Ivana priča kako pri odlasku nije razmišljala da li će se jednog dana vratiti, pažnja joj je bila usmerena na zemlju u kojoj će boraviti. Gledala je na to kao na novu promenu i nov korak u zivotu, takođe razmišljajući da ukoliko bude prilike za život u nekoj drugoj zemlji, to bi rado uradila. Posle sedam godina života tamo, nema plan da se u skorijoj budućnosti vrati u Srbiju.
„Tokom svih ovih godina sam često dolazila u Srbiju i to nekoliko puta godišnje. Samim tim meni to nije izgledalo kao neka distanca, i svaki put sam se jako lepo provela, sa prijateljima i baš zbog čestih dolazaka nije ni bilo neke nostalgije. Naravno, uvek je..
Koliko nas je zadužila, boreći se za Srbiju, stihom, na tribinama, u školi, u kojoj je predavala, dva dana neprestanog aplauza je malo, gotovo ništa. Italijanska pesnikinja Karla Galvan, kojoj je Srbija u srcu još od ranih osamdesetih, nije mogla da planirani godišnji odmor, u pratnji kćerke Eletre, provede u svojoj drugoj domovini.
– Jako mi je žao što zbog ovih restriktivnih mera nisam mogla da posetim moju voljenu Srbiju. Nisam se usudila da krenem na put, a da pritom strahujem za povratak, ne bih mogla da se opustim i predam uživanju. Sad živim od uspomena.
Zlo vreme
Poslednji put je bila u Beogradu 2010. godine, kada je sa Todora Škoro i Radom Rajić Ristić (dopisnicom “Vesti”, autorkom ovog teksta) promovisala dvojezičnu knjigu stihova “Pod nebom Srbije”/ “Sotto il cielo di Serbia”.
– Ovo vreme, rekla bih zlo vreme, promenilo nam je život kompletno, iz korena. To nismo više mi, oni od pre 21. februara 2020, kao da su ovo naši avatari, da se izrazim jezikom fantazije i mašte, ka..
Privatna arhivaIvana Kojčić rođena je 1994. godine u Novom Sadu. Trenutno je na trećoj godini doktorskih studija na institutu Inria, Francuskom nacionalnom istitutu za računarstvo i primenjenu matematiku, pri univerzitetu Université Côté d’Azur. Živi u Nici, a u Francuskoj je već skoro 4 godine.
Ivana kaže da je ideja o odlasku u inostranstvo na master studije kod nje postojala još od srednjoškolskih dana. Upisala je biomedicinsko inženjerstvo na Fakultetu tehničkih nauka kao student prve generacije ovog smera
Kako su studije odmicale, sve više je razmišljala na tu temu i na poslednjoj godini studija krenula je da se prijavljuje na master programe.
,,Motivacija za studije u inostranstvu potekla je od želje za stručnim, jezičkim i ličnim razvojem, kao i za sticanjem novog životnog iskustva. Učestvovanje na nekoliko internacionalnih omladinskih razmena mi je dalo dodatni podstrek da iskusim život u nekoj drugoj zemlji i kulturi. Ne volim da kažem da mi se ,,ostvarila želja” već da je o..
Foto: Privatna arhivaKatarina Ćirić rođena je u Beogradu 1999. godine. Trenutno je na četvrtoj godini studija na Univerzitetu Kalifornije u Sakramentu na smeru internacionalni odnosi.
Cilj joj je da školovanje završi u Evropi i da jednog dana radi za neku od svetskih nevladinih organizacija. Od svoje trinaeste godine trenira veslanje preko kog je i dobila stipendiju da ode u Ameriku.
Još od osnovne škole je imala želju da studira u inostranstvu, a ta želja se pretvorila u konačnu odluku sa nepunih šesnaest godina. Posmatranje svakodnevnih napora njenih visoko školovanih roditelja da zarade novac da bi izdržavali brata i nju joj je bilo najveći podstrek da ode, da ne bi morala da vodi život sličan tome.
Kada je odlazila, nije uopšte imala želju da se vraća. Mislila je da je Amerika zemlja stvorena za ljude kao što je ona i da se tamo napor i trud ceni i da će tamo najbolje cvetati, rekla je Katarina.
Na pitanje o dolascima u Srbiju i tome šta oseća tada, Katarina kaže da se trudi da p..