Foto: Privatna arhiva Kaže da je sadašnjeg supruga upoznala u Beogradu, gde su i počeli da se zabavljaju.
“Posle nekog određenog vremena mi je zasmetala ta daljina. Mi smo se čak i venčali u Beogradu. Sin iz prvog braka je krenuo u prvi razred, a ja sam i dalje odbijala da dođem ovde. Dobila sam papire u februaru i dalje sam odbijala da dođem. Tek sam se u avgustu 2013. preselila zvanično”, priča Sanja.
Prema njenim rečima, plašila se da po ko zna koji put počne život iz početka, i to je bio glavni razlog za odlaganje odlaska. Presudno je bilo, kako se često šali, zdravstveno stanje njenog sina.
Foto: Privatna arhiva“Moj sin nikad nije bio bolestan ovde, nije imao laringitis. Živeli smo sa aparatom za inhaliranje, sa gomilom lekova, a kad god bismo došli ovde on jednostavno nijedan napad nije imao. Čak je i doktor koji ga je lečio imao komentar kako je dete uvek zdravo dok smo ovde, a to bi bilo i po mesec dana”, navodi Sanja.
Trenutno živi u gradiću koji je od Osla udaljen kao Pančevo..
Više od 80 srpske dece sa tri kontinenta učestvovalo je u svojevrsnom vremeplovu u kojem su se upoznali sa srpskim vladarkama – kraljicom Jelenom Anžujskom, kneginjom Milicom i kraljicom Simonidom, njihovim životima i karakternim osobinama. Zanimljiv pogled u prošlost omogućila im je interaktivna, edukativna radionica u organizaciji Sava onlajn škole srpskog jezika, kulture i tradicije.
Deca uzrasta od četiri do 12 godina iz Australije, Novog Zelanda, Holandije, Kanade, Nemačke, Norveške, Švedske, Velike Britanije, Južne Afrike, Irske, Italije, Danske i Švajcarske zajedno su se vratili u srednji vek. Zahvaljujući Aleksandri Mihajlović, autorki enciklopedije o srpskim princezama, upoznali su tri istaknute vladarke i dobročiniteljke: kraljicu Jelenu Anžujsku, kneginju Milicu i kraljicu Simonidu, vladarke koje su uspele da svojim bogougodnim delima pomognu srpskom narodu i ostave neizbrisiv trag. Pričala im je Aleksandra o njihovoj mudrosti, snazi u teškim vremenima, snalažljivosti i nepo..
Foto: Iz lične arhive Prirodno je bilo priču početi o mestu koje nas obe povezuje, iako sa decenijama razmaka, ali suštinski celovito i idejno gotovo u potpunosti očuvano i do danas – o Šapcu.
„U ono doba, za vreme Jugoslavije, Šabac je bio prestonica za mene. Ni Beograd, ni Novi Sad, već Šabac. Druženje, posao, rodbina, prijatelji, komšiluk, sve je to funkcionisalo onako kako bi trebalo da funkcioniše. Međutim, na neki način, nisam pronašla sebe. Težila sam da nađem sebe. Nisam znala šta bih želela da promenim. Pre toga sam bila u insotranstvu, ali nisam težila da odem tamo kako bih zaradila neki novac ili bilo šta drugo. Jednostavno, sticajem okolnosti, udaja je bila razlog zbog kog sam se preselila u Englesku.“
Engleska joj nije bila prva opcija, ali je na kraju ipak pobedila. U maju 1986. godine došla je u London. Prva dva meseca i nisu bila potpuno idilična, budući da je, kako kaže, strašno patila.
„Patila sam za Šapcem pre svega, mnogo mi je sve nedostajalo, ne samo ta dva meseca..
Osim u zemljama zapadne Evrope, dopunska nastava na srpskom jeziku se prema planu Ministarstva prosvete Srbije, na evropskom tlu organizuje i u Grčkoj. Nastavnica Ljubica Pokrajac koja predaje u grčkim gradovima Volosu i Larisi, kaže da školu pohađaju deca srpskog porekla većinom iz mešovitih grčko-srpskih porodica.
Ona se predanim radom trudi da nauči decu jezik, kulturu i običaje srpskog naroda. Raznovrsnim nastavnim, ali i vannastavnim aktivnostima nastoji da deca upotpune svoje znanje ali i razvijaju drugarstvo. Zbog loše epidemiološke situacije ove školske godine nisu u mogućnosti da održe sve tradicionalne manifestacije kako bi želeli, ali uvek nađu način da proslave makar i virtuelno.
– Učenici Dopunsku školu na srpskom jeziku u Grčkoj pohađaju u Atini, Solunu, Kateriniju, Leptokariji, Larisi, Volosu i na Kritu. Nastava se odvija prema planu i programu Ministarstva prosvete koji podrazumeva i vannastavne aktivnosti i one uglavnom prate važnije praznike i običaje. Na velikoj pr..
Emotivni oproštaj od panonskog mornara u gradiću Horn na Bodenskom jezeru! Rada Rajić Ristić, Božica Boba Nedeljković i Tatjana Dujović su, ekskluzivno za “Vesti”, na poetski način odale počast Đorđu Balaševiću i to ovekovečile video snimkom.
Ove tri Gracije su poznate čitaocima našeg portala po video klipu “Moja nostalgija”.
Podsetimo, Rada Rajić Ristić, dopisnica “Vesti” iz Vićence, je pesnikinja i prevodilac, Boba je poznata umetnica koja godinama živi u Sent Galenu i neguje izvornu narodnu muziku, dok je Tanja diplomirana profesorka srpskog jezika i književnosti, rodom iz Priboja na Limu, a živi na relaciji Srbija – Švajcarska.
https://www.vesti-online.com/wp-content/uploads/2021/02/VID-20210221-WA0000.mp4
Чланак Ekskluzivno za “Vesti”: Oproštaj od Balaševića (VIDEO) се појављује прво на Vesti online.
Foto: Privatna arhiva „I otišao sam na master studije, u Belgiju. Opet sam se vratio u Srbiju i tražio posao bezuspešno. Sećam se da sam aplicirao za posao u ministarstvu gde nisu hteli da prihvate kao dokaz o ispunjenom stažu, pismo preporuke pomoćnika ministra iz drugog ministarstva. To je bila poslednja kap za mene“, priseća se Stevan.
Foto: Privatna arhivaKad je poslednji put otišao, znao je da se neće vratiti.
„Ne želim da živim na pola. Pola u inostranstvu, pola održavajući lažnu nadu da će u Srbiji biti mesta i za mene“, priča Stevan.
Kaže da često dolazi u Srbiju – u posetu. Već prilikom sletanja ga obuzme uzbuđenje.
„Znam da ovo zvuči kontradiktorno mojoj pređašnjoj izjavi o tome kako ne želim da se vratim, ali kontradiktornost je svojstvena svakom imigrantu. Čak je i prirodna. Ono uzbuđenje pri sletanju je prisutno jer – domovina. I jedna je majka. No, onda kako putujem ka jugu oduzmu me tuga i nemoć“, navodi Stevan.
Prema njegovim rečima, stvarnost u Srbiji je puna sudara, g..
Posle srpske dece u Australiji i na Novom Zelandu, 240 mališana iz ostatka sveta saznala su zanimljive detalje o životu i radu srpskih velikana Nikole Tesle i Mihajla Pupina zahvaljujući interaktivnoj radionici, koju je organizovala “Sava” onlajn škola srpskog jezika, kulture i tradicije iz Beograda.
U radionici pod nazivom “Zagledani u zvezde: Tesla i Pupin” učestvovala su deca i pojedini roditelji iz Kanade, Belgije, Danske, Čilea, Francuske, Grčke, Holandije, Irske, Italije, Luksemburga, Malte, Nemačke, Norveške, Poljske, Portugala, Rusije, Slovenije, Španije, Srbije, Švajcarske, Švedske, Velike Britanije.
– Mnogo smo naučili o Tesli i Pupinu. Naročito nam je bilo zanimljivo njihovo detinjstvo. Oduševilo nas je to što smo čuli da su oni iz svojih sela došli u Ameriku sa samo nekoliko centi, a postali su svetski naučnici. Družili smo se sa drugarima širom sveta i posle smo sve te države i gradove iz kojih su se deca javljala, tražili na mapi. Bilo je super – kažu Maksim (13) i Nikol..
Foto: Privatna arhiva Na pitanje da li je razmišljala o tome da će se jednog dana vratiti, kaže da ne misli da je odlazak u inostranstvo definitivna odluka.
„Nisam od onih koji na odlasku kažu kako ostavljaju sve za sobom i ne osvrću se. Moguće je da ću se u nekoj daljoj budućnosti vratiti, moja porodica je u Srbiji, tu sam živela 30 godina, vezana sam za ljude, za moj grad, ali ne mislim da ću se vratiti u narednih nekoliko godina“, navodi Aleksandra i dodaje da je u Srbiji bila nedavno, za praznike.
„Uvek je lepo doći kući, govoriti svojim jezikom, biti sa svojim ljudima. Gledam da često dolazim, koliko mi to obaveze i trenutne okolnosti dopuštaju. Imam taj osećaj euforije kada se približava dolazak, ali isto tako ne padam u očaj kad dođe dan povratka (smeh)“, priča Aleksandra.
Foto: Privatna arhivaNaša sagovornica napominje da nije otišla iz očaja kao što je to bio slučaj sa mnogim ljudima devedesetih godina i, nažalost, sa mnogim mladima i dan-danas.
„Lagala bih kad bih se žalila n..
Foto: Privatna arhiva „Poznavanje jezika i izloženost drugoj kulturi u meni je podstaklo radoznalost i želju da putujem i učim strane jezike. Do 18. sam već govorila engleski, italijanski i španski, a u školi sam učila i nemački. Imala sam veliku želju da iskusim život u inostranstvu, pa su studije izgledale kao najbolja opcija“, priča Ksenija.
Tokom završne godine gimnazije aplicirala je za stipendiju na Univerzitetu ‘La Sapienza’ u Rimu, na smeru za Međunarodne odnose za saradnju i razvoj.
Foto: Privatna arhivaNakon toga su usledile i master studije o evropskim politikama u Holandiji, kratak period u Nemačkoj i povratak u Italiju na još jedan master sa fokusom na evropsko pravo na Evropskom koledžu u Parmi.
Od 2015. je u Briselu u Belgiji, gde radi na evropskim politikama i pravu vezanim za poljoprivredu, bezbednost hrane i zaštite životne sredine.
Prema njenim rečima, kad je odlazila iz Srbije, imala je nameru da se vrati.
„Odlazak na studije bio je motivisan i željom da doprinesem ..
Pandemija korona virusa, koja je okovala svet nije uspela da zaustavi nastavnike, učenike Srpske dopunske škole “Sveti Sava” u Italiji i njihove roditelje da istraju u ostvarenju zajedničkog cilja, a to je razvijanje svesti o nacionalnom i kulturnom identitetu učenjem srpskog jezika i upoznavanjem sa najvrednijim delima kulturne baštine matice kao i održavanje trajnih veza s otadžbinom Srbijom. Učiteljice Jelena Jovanović i Dragica Doderović zdušno se bore za očuvanje maternjeg jezika među našim najmlađim dijasporcima uprkos teškoćama i obavezi da krenu sa silom prilika popularnom onlajn nastavom koja se izvodi na daljinu. Kako kažu, nastava je otežana, ali borba za sticanje znanja učenika ne prestaje.
– Od početka školske godine prilagođavamo se specifičnim uslovima poštujući sve propisane mere u uslovima epidemije. Učenici su bili zbunjeni, a od nastavnika se očekivala brzina i veština snalaženja u datim okolnostima, a sve u cilju što manjih posledica po znanje učenika. Oformila sam ..