Tiajna u studiju za bubnjevima Foto: Privatna arhiva Tom prilikom rekla je sebi: “Tijana, to je to – jednog dana ćeš ziveti u Berlinu, ovde je tako šareno, ludo i kul.”
„Imala sam nepunih 16 godina i to iskustvo Berlina motivisalo me je da učim nemački jezik koji mi je do tog trenutka bio odvratan. Presudan je bio moj osećaj raznolikosti i slobode koju taj grad pruža u poređenju sa sivilom, očajem, siromaštvom i nekakvim kolektivnim pesimizmom u domovini“, priča Tijana.
Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu diplomirala je 2011. godine, pa potom upisala Master studije na Gete Univerzitetu u Frankfurtu na Majni i srećom dobila nemačku stipendiju.
„Studije su bile fantastične, ali je Frankfurt u mom iskustvu bio dosadan, bezdušan i sterilan. San doseljenja u Berlin ostvario mi se tek marta 2015. po završetku Master studija. I dalje živim taj san i svakim danom ga usavršavam“, objašnjava naša sagovornica.
Dok je živela i studirala u Frankfurtu često je razmišljala o povratku i imala rom..
Udruženje Vidovdan je sa radošću i ushićenjem u oktobru pozvalo goste iz Italije i Srbije da budu učesnici u programu priredbe Srbija u srcu 2, koja je trebalo da bude održana 14. novembra u prostorijama udruženja u Meledu kraj Vićence.
Nažalost, kada su dekretom od 4. novembra zabranjena okupljanja i manifestacije, sa gorčinim su nesuđeni domaćini svima saopštili da priredbe neće biti. Otkazan je između ostalog i dolazak iz Beograda glumice Ivane Žigon, novinara i pesnika Vladana Rakića i profesora i književnika dr Milutina Đuričkovića.
– Na toj istoj priredbi trebalo je i da svi članovi Vidovdana, od našeg sponzora, preduzetnika Novice Redića iz Vićence, dobiju na poklon majice – otkriva nam Vladiša Buzejić, član Upravnog odbora Vidovdava.
Pošto je novonastala situacija zbog povećanja broja zaraženih korona virusom u pokrajini Veneto sprečila da se manifestacija održi, članovi upravnog odbora u dogovoru sa Novicom Redićem su odlučili da se sretnu izvan prostorija udruženja na otvo..
Koronavirus je uspeo da osim zdravlja, mnogim ljudima uništi i upropasti posao i radna mesta. Nekima potpuno, a nekima delimično. Nebojšu Uršikića i njegovu suprugu Dijanu virus je primorao da u Vićenci zatvore bar koji su držali od 2017. godine. Kada je početkom proleća uveden karantin, 12. marta su stavili ključ u bravu i tri meseca nisu radili. Potom su nakratko ponovo otvorili, ali i shvatili da ništa više neće biti kao pre pandemije. Njihov Bar Planet je 20. juna definitivno prestao da prima goste. Dijana je ostala bez posla, ali ne i bez volje da radi, tako da je trenutno u potrazi za novim zaposlenjem.
– Sa velikim bolom smo zatvorili naš bar, nismo mogli ni da slutimo da tako nešto može da se dogodi, da jedan virus može do tih razmera utiče na naš život. Odlazila sam na posao sa velikom voljom. Bilo je zanimljivo, konstantan kontakt sa ljudima, razgovor, druženje – priča Dijana koja je u baru je najviše vremena provodila jer suprug radi i u fabrici. Povremeno bi joj pomagale i ..
Foto: Privatna arhiva Biljana Bonić napustila je Beograd pre 22 godine u potrazi za nečim boljim. Na bolje je i naišla, promena za nju nije bila teška. Danas je zadovoljna, živi u Čikagu sa svoje dvoje dece.
„Iz Beograda otišla sam 1998. godine sa mužem za Čikago. Takvo je bilo vreme, veliki broj naših prijatelja selio se u potrazi za poslom. Mi smo bili u dobroj finansijskoj situaciji, radili smo, ali atmosfera je bila takva da smo odlučili da krenemo na put za nečim boljim. Iako nismo najbolje poznavali jezik u početku, nismo imali problem da se snađemo ovde. Muž je našao posao u struci, ja sam u početku radila u velikim robnim kućama. Majka sam dvoje dece, za vreme trudnoće nalazila sam poslove na određeno vreme, a 2006 godine sam se zaposlila u kompaniji gde i sad radim, zadovoljna sam“, priča nam Biljana.
Foto: Privatna arhivaČikago je Biljani pružio nove prilike i poznanstva. Njeno iskustvo ruši predrasude o nedruželjubivim strancima. Trudi se da svojoj deci prenosi delove naše ..
Holandija je dugo odbijala da zbog korona virusa uvede restriktivne mere, a kada je to učinila zabranila je između ostalog i rekreativne grupne treninge i okupljanja.
To je uticalo na rad Milana Vukasa koji svake godine sa Srpskim omladinskim udruženjem Prijateljstvo i KUD „Sveti Sava“ u Roterdamu organizuje sportske događaje za decu i odrasle i folklorne manifestacije.
– Trenutno smo svaki vid okupljanja, treninga i probi do daljnjeg morali da prekinemo. Uredbu koju je donelo holandsko zdravstvo svi maksimalno poštuju pa i mi. Nadamo se da ćemo sledeće godine sve uspeti da nadoknadimo i ponovo biti u mogućnosti da održimo Kros RTS-a, vaterpolo i odbojkašku kliniku, basket turnir 3×3, fudbalski turnir i smotre folklora – kaže Milan.
On izražava nadu da će naša deca u Holandiji nastaviti nekadasnji način života baveći se sportom i folklorom
– Trenutno su stariji pomalo razočaran, svako se povlači u svoj kutak i gleda da se što efikasnije izbori sa ovom situacijom koja nas je sve pog..
Foto: Privatna arhiva Tokom osnovnih studija je odlučio da ne želi da se bavi novinarstvom i polako krenuo da se fokusira na politikologiju. Nekoliko godina nakon završenih studija u Srbiji, shvatio je da želi da izađe iz zone komfora i studije u inostranstvu su bile jedna od mogućnosti.
Koleginica sa osnovnih studija koja je bila na masteru u Budimpešti podelila je sa njim svoja iskustva o gradu, fakultetu, načinu studiranja, što mu je pomoglo da donese odluku da aplicira. U oktobru 2013. godine otišao je u Budimpeštu na master studije na Centralno-evropskom univerzitetu (CEU).
„U trenutku odlaska nisam imao nekakav dugoročni plan, jednostavno sam želeo da vidim kako ću se snaći u drugačijim okolonostima, posmatrao sam te studije kao priliku da naučim nešto novo i da napredujem. Visok kvalitet studija na CEU mi je još više probudio interesovanje za ozbiljnije bavljenje naukom, pa sam tokom mastera odlučio da apliciram na doktorske studije uporedne politike na CEU. Primljen sam, tamo s..
Danilo Udovički Prošle godine se uveliko slavila stogodišnjica Bauhausa, ali se niko nije osvrnuo na moskovski VHUTEMS, osnovan iste godine, uprkos tome što je bio daleko bogatiji i raznovrsniji (najmanje četiri avangardna pravca). Iz te plejade čuven je bio arh. Leonidov, koga se i Le Korbizije bojao.
Zgrada Ujedinjenih nacija u Njujorku je zapravo Leonidovljev konkursni projekat iz 1929. za Ministarstvo lake industrije u Moskvi. Kopije projekta je Korbizije poneo sa sobom prilikom jedne posete Moskvi i predao ih dve decenije kasnije kao svoj projekat Ujedinjenim nacijama. Pošto nije imao dozvolu da gradi u SAD, žalio se svuda da mu je projekat ukrao Volas Harison (Wallace Harrison).
Ovo su reči arhitekte Danila Udovičkog, koji je zaista bio iznenađen, kako mi je i sam kratko poručio iz Amerike, kada je njegov intervju, koji je dao iskusnom kolegi Borislavu Bati Stojkovu u Politikinom kulturnom dodatku 3. 10. 2020, bio objavljen. Iako danas možda Politika nije na nivou na kome je bila..
Foto: privatna arhiva Tokom studiranja Vladica nije gubila vreme. Bavila se debatovanjem, aktivizmom, radila je, putovala i upoznavala druge ljude. Baveći se aktivizmom, školovala se na Harvardu gde je unapredila znaje iz oblasti liderstva i organizovanja, a takođe je završila i liderski program Evropskog fonda za Balkan zahvaljujući kome je upoznala svoje najbliže prijatelje iz Tirane.
Prošle godine počela je da živi u Tirani gde se nalazi sedište Regionalne kancelarije za saradnju mladih – RYCO. Doselila se zato što je želela da vodi projekat koji se bavi izgradnjom institucije koja ima za cilj zbližavanje mladih u regionu.
„Uvek mi je bilo važno poštovanje ljudskih prava i sloboda. Putujući po regionu zbog debate i posla, kao i kroz regionalne programe koje sam pohađala videla sam iz prve ruke da svi mi u regionu imamo iste probleme i dileme, trpimo iste posledice prošlosti. Mogla sam da se fokusiram na različitosti, ali nisam želela da se bavim onim što nas razdvaja. U Tirani sam p..
Među brojnim srpskim klubovima u Italiji koji pre svega folklorom čuvaju našu tradiciju i identitet ima i onih koji to čine kroz sport. Jedan od tih je i Srpski klub ribolovaca Italije, koji prevashodno okuplja naše ljude na severu te zemlje, u pokrajini Veneto. Klub je osnovan u Lonigu u aprilu 2017. godine sa idejom da okupi sve srpske ribolovce na privremenom radu u Italiji, pre svega one koji osećaju nostalgiju za otadžbinom i želju za druženjem sa zemljacima.
Darko Dražilović je predsednik Srpskog kluba ribolovaca Italije i za „Vesti“ kaže da je u udruženju trenutno oko 60 članova,
– Ubrzo po osnivanju kluba javio nam se veliki broj srpskih ribolovaca iz Austrije i Švajcarske, pa i iz Srbije, koji su hteli da postanu članovi i dođu na naša druženja i takmičenja. Moja ideja je bila da sačuvamo nešto naše, srpsko, a da pritom dodamo i poštujemo nešto od zemalja u kojima živimo. Iz tog prostog razloga pored naše zastave dodali smo i italijansku zastavu, koja ravnopravno stoji uz srp..
Foto: Privatna arhiva Sa radošću je prihvatila da priča o škakljivoj temi odlaska iz zemlje – znajući da će biti i osuda.
Završila je srednju medicinsku školu na Zvezdari i već u četvrtoj godini joj se ukazala mogućnost da besplatno uči i polaže nemački jezik.
Foto: Privatna arhivaNaime, sporazum između jedne naše škole jezika i nemačkog zdravstva (koje je u obavezi da vam izda radnu dozvolu uz mesečnu doplatu što vam je pomogla da ubrzano otvorite „gvozdena vrata“) je postignut u pravo vreme za Milicu.
Prijavila se, godinu dana je učila nemački jezik, pritom uporedo završavajući školu, a kasnije i radila šest meseci kako bi mogla da izađe na državni ispit – da bi dobila sertifikat medicinske sestre.
Imala je samo reči hvale za svoju mentorku i profesorku nemačkog jer je sa njom učenje bilo dosta olakšano. Položila je „B2“, neophodni nivo za rad u Nemačkoj, a potom i državni ispit – i vrata Nemačke su otvorena.
Nije otišla nužno „trbuhom za kruhom“, ali nije otišla ni iz čiste avanture..