Kada se na jednom mestu nađu stari poznanici i prijatelji, onda se to uglavnom završi na lep način. Tako su se nedavno u selu Vinska u opštini Brod, na severu Republike Srpske, kod Dade i Mirka Bogojevića okupili kumovi, rođaci i prijatelji da se uz jareće pečenje i dobru kapljicu podsete na neka prošla i lepša vremena.
Tako su se na terasi kuće Bogojevića, koji su jedno vreme živeli na Floridi u SAD pa se vratili u Brod, našli Đorđe i Zdenka Milicić, koji žive u Danskoj, Branko i Vasilija Miličić iz Nemačke. Uz njih su još bili meštani i rođaci Pavo i Radmila Jovišić iz Vinske, Stojko i Milja Ignjatić iz Grka, Stanoje Lelić iz Gornjeg Klakara, Pero i Petra Marijanović iz Barice. Bio je tu i Drago Trivunčević sa suprugom Anom, koji je bio majstor za pečenje na ražnju.
Domaćin sa ostalim gostima
Povod za ovo okupljanje je adaptacija stana u gradu, a uspešne radove Đorđe i Zdenka Miličić su, kao domaćini druženja, proslavili sa prijateljima kod kumova Bogojevića. Iako došli sa svih stra..
Foto: Privatna arhiva Vuk Kesić, samo je jedan od naših ljudi koji su u inostranstvu odlučili da potraže rešenja za svoje ciljeve i želje. Košarkom se bavio od malih nogu, a ljubav prema ovom sportu nastavila se i tokom pohađanja Devete gimnazije u Beogradu.
Kako kaže, bilo mu je jasno da će u Srbiji morati da se opredeli ili za profesionalnu karijeru u sportu ili za akademsko usavršavanje. U trećoj godini srednje škole, pod utiskom starijih saigrača i njihovih iskustava, počinju da se javljaju prve misli o Americi kao spoju obe želje.
„Čuo sam da su otišli u Ameriku, jer su tamo imali mogućnost da upišu fakultet i igraju košarku u isto vreme. Nisam mogao da se opredelim da li bih radije jedno ili drugo. Košarka mi je išla, svakako nisam očekivao da ću imati neku veliku, profesionalnu karijeru, a i u školi sam bio super. Nisam želeo da zapostavim ni jedno ni drugo. Ipak, kod nas već u srednjoj školi moraš da se opredeliš – ili ćeš da se baviš profesionalnim sportom ili ćeš da se posvet..
Foto: Privatna arhiva Igor Besermenji je u proteklih nekoliko godina posetio vise od 40 zemalja na pet kontinenata, ali, kako ističe, njegov odlazak iz rodnog Novog Sada nikada ranije nije bio planiran.
Prilika za odlazak iz Srbije otvorila mu se nakon završenih osnovnih studija, kada je dobio stipendiju britanske vlade za nastavak studija na Univerzitetu u Birmingemu.
“Tokom prethodne četiri godine proveo sam više vremena u inostranstvu, nego u Srbiji. Nije to nikada bilo zbog odluke da zauvek odem i ne vratim se, nikada to nisam ni poželeo, niti mi je to plan, već zato što bi mi se u inostranstvu ukazivale prilike koje u Srbiji nisam mogao da imam. Počelo je 2016. godine, kada sam dobio Chevening stipendiju britanske vlade za master studije javne uprave. Živeo sam i masterirao na Univerzitetu u Birmingemu u Velikoj Britaniji, a potom su me prilike i odluka da finansijski više pomognem sebi i svojim roditeljima, odvele u neslućenim pravcima. U narednim godinama ziveo sam u Hrvatskoj, ..
Udruženje Vidovdan iz Vićence odlučilo je na nedavno održanom sastanku, da uprkos trenutnoj situaciji u vezi sa koronavirusom, treba početi klupske aktivnosti, jer će se ljudi odvići od druženja i fizičkog kontakta, a što je još gore, i otuđiti se potpuno.
Bez obzira na korona virus, mora da se radi i živi, održavaju socijalni kontakti, jednom rečju – mora se napred – zaključeno je na tom skupu.
U prostorijama udruženja razgovarano je pre svega o priredbi „Srbija u srcu“, koja je prvi put održana 21. septembra 2019, kada je već i zakazana nova za novembar ove godine.
Odlučeno je da priredba „Srbija u srcu 2“ bude organizovana 14. novembra, te da za to počnu intenzivne pripreme, zvanično uručivanje poziva gostima i probe folklora.
Pošto na priredbi, kako predviđaju preventivne mere i odredbe dekreta iz septembra, može da prisustvuje najviše 90 osoba, predloženo je da se pozovu samo udruženja iz Italije.
Pripreme u toku: Sastanak u prostorijama Vidovdana
– Jako nam je žao što nećemo..
Foto: Anja Krnetić Anja Krnetić je rođena u Minhenu 1995. godine. Svoje detinjstvo je provela u Novom Sadu gde je i upisala studije arhitekture.
Nakon godinu dana studiranja u Novom Sadu odlučila je da svoje studije nastavi u Austriji i ostvari svoju želju za životom u inostranstvu. Beč je samo prvi korak ka tome.
„Želju da odem u inostranstvo imala sam oduvek. Moja priča je takva da sam se spletom okolnosti rodila u Minhenu, a da su se moji vratili u Srbiju dok sam ja još uvek bila beba. Tako sam u detinjstvu imala priliku da posećujem Minhen i bila zaljubljena u grad, način života, kulturu pa čak i zvuk nemačkog jezika, iako ga nisam razumela“, rekla je Anja.
„Kada sam posle završene prve godine fakulteta u Novom Sadu odlučila da odem u inostranstvo, otići u Minhen na studije nije bilo tako lako. Opcija studiranja u Beču bila je izvodljivija, tako da sam ja došla u Beč sa namerom da kada se stvori prilika, odem u Minhen“, istakla je Anja.
Foto: Anja KrnetićPrvi dani u Beču bili su jo..
Udruženje Kapija Šumadije iz Montekija Mađore treći put je u Vićenci organizovalo „manifestaciju lepote“, Mis Kapije Šumadije 2020, izbor za najlepšu devojku i najlepšu damu. Među devojkama, odlukom žirija za najlepšu je proglašena Dimitra Ljubisavljević, koja je samo dva dana ranije navršila 18 godina.
Gorica Stevanović, predsednica Udruženja Kapija Šumadije je, predstavljajući 13 učesnica u ove dve kategorije, podsetila da je ovo treća godina za redom kako se održava ovakav izbor . Potom je Ilario Ćeli, potpredsednik Kapije Šumadije gostima govorio o udruženju, a onda je usledio defile kandidatkinja. Ovog puta korona je morala u drugi plan i da bi se videli lepi osmesi devojke i dame nisu imale maske na licu. Dimitra Ljubisavljević je svojom lepotom, osmehom i gracioznošću opčinila sve prisutne, a najviše žiri.
– Za mene je ovo bila izuzetna prilika da upoznam nove ljude, a i da oni upoznaju mene. Naročito mi je drago što sam nosila haljine koje su kreacija Gorice Stevanović. Korist..
Foto: Privatna arhiva Kao sedmogodišnjakinja počela je da se interesuje za muziku. Detinjstvo je provela u Sečnju, malom banatskom mestu blizu Zrenjanina.
Preko Novog Sada došla je do Trsta gde je trenutno na masteru viole. Kaže da je uvek nailazila na dobre ljude i lep prijem, a tako je bilo i kada je došla na master studije u poznati italijanski grad.
„Kada sam odlučila da konkurišem za master u Trstu, poslala sam video kako sviram i vrlo brzo dobila odlične reakcije i poziv da što pre dođem. Taj pozitivan odgovor podstakao me je da se potrudim i uložim energiju u prikupljanje raznih papira koji su bili neophodni kako bih otpočela studiranje u inostranstvu. U isto vreme konkurisala sam i u Novom Sadu gde sam takođe primljena, a zapala sam u klasu kod sjajnog profesora. Odlučila sam da paralelno pohađam oba mastera. U Novi Sad sam dolazila jednom mesečno. U Italiji sam naišla na dobre profesore koji su me prihvatili. Čini mi se da gde god čovek ode, ako se trudi, biće zapažen. Da se n..
Da li je stao na ludi ili pametni kamen, ne znamo, ali sudbinski svakako jeste, jer se Luka Krako oženio, u subotu 19. septembra, izabranicom svog mekog srca – Valentinom Dal Grande.
Luku su čitaoci „Vesti“ već upoznali prošle godine u novembru, kada je sa desetkom odbranio diplomski rad o Srbima i Srbiji na fakultetu u Veneciji. Luka iskreno voli našu zemlju, a to je dokazao ne samo obilascima Srbije, već i učestvovanjem na raznim priredbama udruženja Vidovdan iz Vićence, na kojima je čitao narodne epske pesme o Kraljeviću Marku, ili svirao „Tamo daleko“ i pesme o Kosovu. A on i Valentina nisu prezali ni da pomognu na feštama na kojima su posluživali goste kao „konobari“
– Luka je naš veliki prijatelj, kao i prijatelj srpskog naroda, i ja mu, u ime svih članova udruženja Vidovdan, želim srećan bračni život, da ostane vedrog duha, čestit i plemenit u svemu kao što je i do sada bio – ističe za „Vesti“ Dejan Mitić, predsednik Vidovdana.
Чланак Oženio nam se Luka! се појављује прво на ..
Srbi koji rade na građevini, u kožarama i fabrikama, dostojni su predstavnici otadžbine jer svojim neumornim radom i marljivošću govore lepo o Srbiji, kao zemlji iz koje dolaze. U Italiji ima i sunarodnika koji o rodnoj grudi govore na umetnički, uzvišeniji način. I jedni i drugi pričaju istim jezikom, jezikom rodoljublja. Svi imaju zajedničku misiju – sopstvenim delima i ponašanjem rehabilitovati majčicu Srbiju!
Majka i kćerka Slađana Milošanović i Aleksandra Vlku umetnice su koje na autentičan način, slikarstvom i muzikom, predstavljaju Srbiju. Slađana je već bila sagovornica „Vesti“ u aprilu, kada je iz karantina pričala kako se pripremala za najveći hrišćanski praznik Uskrs.
Izložbe širom Veneta
Rodom je iz Majdanpeka, gde je radila kao matičar, a u Rezani, blizu Treviza, živi i radi više od dve decenije. Svoj slikarski talenat ponela je iz zavičaja kada ga je napustila sa 27 godina života, te daleke 2000. Tada su iz njene kičice počele da se rađaju prve slike u tuđini, u rasejanj..
Ono što se prvo ugleda kada se izađe sa železničke stanice u Vićenci jeste prostran i lep gradski park kojim se Vićentinci ponose.
Mnogi naši ljudi pamte taj park jer su se tu odmarali, nalazili, sastajali kad bi dolazili na železničku stanicu da kupe jedini list na srpskom jeziku „Vesti“, pošto je stavljeni embargo na naše živote zabranio svaku dodirnu tačku sa domovinom. To veoma dobro pamti i potpisnica ovih redova, kada smo svi s nestrpljenjem čitali šta se događa u tim ratnim godinama u otadžbini. Bila su to mračna i teška vremena, kojoj se nerado sećamo.
Park Kampo Marcio (Campo Marzio) bio bi i dalje ponos Vićence da se nisu vremena promenila i da sa prilivom stranaca sa svih meridijana nisu počeli da se menjaju pogledi na život i društvo. Tu su počeli da se sastaju preprodavci droge i narkomani. Neprestani nemili događaji – tuče, nasilje i međusobni krvavi obračuni dilera – udaljilo je žitelje ovog malog grada od uživanja u bajkolikom zelenilu. Jednostavno, park je postao stec..