Staša sa suprugom i decom Foto: Privatna arhiva U oktobru 2010. godine preselila sam se iz Srbije u jedno malo mesto u okolini Barselone. Mesto se zove Kornelja de Ljobregat (na katalonskom, Cornellà de Llobregat).
Do mog preseljenja u Španiju došlo je nakon završetka osnovnih studija na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Naime, obrazovanje sam nastavila na poslediplomskim studijama na Univerzitetu Pompeu Fabra u Barseloni.
Međutim, posledisplomske studije nisu predstavljale jedini razlog zbog koga sam se odlučila na preseljenje. Preselila sam se i zbog svog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg supruga.
U poslednje vreme, kada razgovaram sa poznanicima o svom dolasku u Španiju, rado se pozivam na priču o Alisi u zemlji čuda. Tada poredim moj život u Srbiji sa vremenom koje je Alisa provela kraj reke, u poznatom okruženju i u društvu svoje sestre.
S druge strane, odluka da nastavim studije u inostranstvu bila je nalik na Alisinu odluku da prati belog zeca koji je nosio starinsk..
Žena toplog osmeha i plemenitih reči koje greju i ohrabruju dušu umela je na skoro majčinski način da prihvati novopristiglog učenika iz Srbije, pomalo istraumiranog novom školom i sredinom. On je Nikola Ivkovića i iz Konjina kod Lebana došao je u Padovu. Ona se zove Franćeska Vian i predaje u osnovnoj školi Briosko u ovom gradu na severu Italije.
Ovu nesvakidašnju priču život je ispisao u školi koja ima mnogo doseljeničke dece iz raznih krajeva sveta, ali ume da se nosi sa svim tim različitostima koje donose ti učenici. Prvi dani u novoj školi su veoma teški, ali tu je kulturni medijator koji đaku koji je tek došao predaje italijanski, koristeći i njegov maternji jezik. To mališanu i te kako olakšava i ublažava neprijatne situacije. Uprkos svemu tome, treba se izboriti sa svim izazovima koje život u tuđini nameće.
Pogled pun straha
Franćeska nikada neće zaboraviti dečakov preplašeni pogled kada ga je prozvala i predstavila čitavom odeljenju. On je ustao i zastrašeno gledao u nju. Za ..
Filmski festival u Veneciji, 77. po redu, najstariji na svetu, otvoren je 2. septembra i trajaće do subote, 12. septembar. Praznik sedme umetnosti oduvek je važio za prestižan događaj u glavnom gradu regije Veneto, poznatom po kanalima, gondolama i bogatoj istoriji.
Nije lako i jednostavno obreti se tamo, a najmanje sada u ovim teškim pandemijskim vremenima kada se od virusa zazire na svakom koraku. Ali, ima i neustrašivih rodoljuba, koji po svaku cenu žele da tamo pokažu najlepše lice Srbije. Gorica Stevanović, rodom iz Kragujeva, želela je da prenese iz zavičaja motive odevnih predmeta i da voljenu domovinu predstavi i u svetlu svojih kreacija. Tako se osmelila i usudila, zajedno sa članovima KUS „Kapija Šumadije“ iz Montekija Mađore (Montečhio Maggiore), nedaleko od Vićence, da se ipak tamo zaputi.
– Udruženje ima izuzetno jaku saradnju sa mnogobrojnim italijanskim televizijama i novinarima, tako da je iskoristilo ovu priliku i ove 2020. godine uprkos korona virusu i zabranama kult..
Foto: Privatna arhiva Ideja o odlasku u inostranstvo kod Miloša Milića se rodila već tokom srednjoškolskih dana, ali odlučio je da u Srbiji završi osnovne studije. Tokom svih tih godina misli su ga vukle ka mnogim destinacijama i fakultetima da bi, u poslednjem trenutku, rešio da krene put Rusije.
Odluku o odlasku u Moskvu doneo je nakon što je čuo iskustva svojih prijatelja koji su već studirali u ovom gradu, nakon čega je konkurisao za stipendiju Vlade Ruske Federacije u Ruskom domu u Beogradu i primljen je na master studije strategijskog menadžmenta na Univerzitetu Plehanov.
„Jedna prijateljica je tih godina završavala master studije u Moskvi, kontaktirao sam je i kada sam čuo njena iskustva, priče, doživljaje, shvatio sam da je to grad u koji želim da odem. Problem je bio što nisam uopšte znao da govorim ruski jezik, nikada ga ranije nisam učio. Zbog toga je prilagođavanje bilo teško jer je bilo malo ljudi sa kojima sam mogao da komuniciram, s obzirom da Rusi uglavnom ne znaju engl..
Primorani da zbog korone promene destinaciju godišnjeg odmora, neki naši zemljaci, koji rade širom Evrope, samo su preleteli nebom iznad Srbije kako bi stigli u Grčku. To je učinila i Marina Perić, rodom iz Požarevca, koja u Italiji živi od svoje treće godine. Završila je osnovnu i srednju školu u Vićenci, a Fakultet prirodnih nauka na Univerzitetu u Padovi. Svoju rodnu Srbiju, kako kaže, ne da nikome, ali ove godine sebi nije uspela da ispuni želju i godišnji odmor provede u otadžbini.
– Moram da priznam, teško mi je i veoma žao što zbog ove vanredne situacije zbog korona virusa nisam mogla da deo odmora provedem u voljenoj zemlji i rodnoj kući u Požarevcu. Moj momak Manuel Tonjeti takođe voli da ide Srbiju, ali ove godine smo morali, teška srca, da promenimo destinaciju i otišli smo u Grčku. Uživamo i opuštamo se koliko je to moguće i koliko nam je dozvoljeno, ali ne možemo Manuel i ja da prežalimo što nismo mogli da odemo u Srbiju. Nije nam bilo zabranjeno, ali bismo morali da po po..
Irena Jovanović je rođena u Krupnju, pored Loznice u trgovačkoj porodici u kojoj su uz nju i roditelje bile još dve sestre. Sve tri su sada u „belom svetu“, jedna sestra je u Austriji, druga u Italiji, a Irenu je ljubav prema suprugu Siniši dovela u Švajcarsku. Danas Irena živi sa suprugom u Oberglatu. Sa njima su njene tri ćerke iz ranijih brakova i četvrta devojčica koja je kruna ljubavi sa Sinišom.
– Slučajno sam 2014. došla kao turista u Švajcarsku, upoznala Sinišu i odmah smo počeli da živimo zajedno. Kasnije su došle i moje ćerke iz ranijih brakova. Nekako sve je brzo išlo, a ja sam neko ko se vrlo lepo oseća ovde. U srcu nosim Srbiju i na sve načine je predstavljam ljudima ovde. Jezik sam solidno naučila i sve me zanima, od istorije, do kulture. Mislim da smo svi ovde odgovorni da kao ambasadori svoje zemlje napravimo mostove među narodima, svako na način koji to najbolje ume, neko na radnom mestu, neko putem umetnosti, a ja to trenutno činim slatkišima koje pravim – počinje Ire..
U okviru nastavka Dana srpske kulture u Italiji, koji su prekinuti početkom marta zbog epidemije korona virusa, u Vićenci je održana promocija knjige „Odbrana pravoslavlja u Crnoj Gori – moguća geopolitička promena na Balkanu“ italijanskog pisca i geopolitičkog analitičara Stefana Vernole. Događaj je organizovao Savez Srba u Italiji, pod pokroviteljstvom Ministarstva spoljnih poslova – Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a u saradnji sa Generalnim konzulatom Srbije u Trstu, Opštinom Vićenca i Humanitarnim udruženjem Koreni iz Verone. U Savezu Srba se nadaju da će posle ovoga biti moguće održati i druge planirane manifestacije.
Uz promociju je održana i konferencija na kojoj su govorili gosti iz italijanskog parlamenta, regije Veneto i opštine Vićenca. Konferenciju je vodio Dejan Kusalo, predsednik Korena i referent za humanitarne akcije u Savezu Srba u Italiji. On je u februaru ove godine sa piscem Stefanom Vernoleom bio u Crnoj Gori gde su zajedno učestvovali u litija..
Leto se primiče jeseni, a godišnji odmori polako postaju uspomene. Ovu godinu i odmor mnogi naši ljudi koji rade u Italiji posebno će pamtiti, jer su odustali od dugo željenog i planiranog odlaska u otadžbinu.
Nekoliko nedelja koje su želeli da posvete roditeljima, rodbini, prijateljima, da budu na veseljima među svojima, osujetila je korona. Zbog opravdanog straha od karantina, odnosno samoizolacije, po povratku iz matice odlučili su da odmor provedu u Italiji – Jedan od onih koji je doneo takvu odluku je i Ivan Dragičević, koji rodni Aleksinac ove godine nije posetio.
– Narod kaže, sila zakon menja, pa, eto, odmah i primera. Ove godine smo, uglavnom, svi odlučili da ne idemo u domovinu, nego da godišnji odmor provedemo u Italiji, da obiđemo okolna turistička mesta, koja posećuju ljudi iz drugih gradova Italije, pa i iz drugih država. Region Veneto je privlačna destinacija i atrakcija po mnogo čemu, ne samo zbog mora, već je poznat i po banjama, planinama i drugim turističkim izazov..
Na Međunarodnom turniru u malom fudbalu Kulturno-sportskog društva Bambi iz Beča o kojem su „Vesti“ već pisale došlo je i do bratimljenja domaćina sa gostima iz Trsta, Udruženjem Srba „Vuk Karadžić“.
– Članovi udruženja iz Trsta su do sada učestvovali na svim Bambijevim turnirima, a i pored teške situacije sa korona virusom i povećnim merama opreza nisu hteli da prekidaju tradiciju i višegodišnju dobru saradnju. Oni su bili jedini učesnici van granica Austrije – kaže Aleksandar – Saša Stanković, predsednik KSD Bambi.
Posle prvog takmičarskog dana uz večeru organizovanu za goste, članovi uprave ova dva velika društva rezimirali su dosadašnju saradnju i doneli istorijsku odluka da je podignu na viši nivo i ostave u amanet mlađim naraštajima da saradnju nastave.
Razmenjene povelje: Ljubiša Stokić, Aleksandar Stanković, Dejan Nikodijević i Zlatko Marković
Svečani čin bratimljenja obavljen je potpisivanjem i razmenom povelja što su učinili Dejan Nikodijević, predsednik US „Vuk Karadžić“ i..
Foto: Privatna arhiva Predrag Rudović rođen je u Beogradu 1980. godine, ali svoj život provodio je u Zaječaru, a kasnije je studirao prava u Nišu.
Iz Srbije je otišao gotovo slučajno, kada je nenadano dobio zelenu kartu za Ameriku.
Bavio se raznim poslovima – menadžmentom, vožnjom Ubera, prodavanjem polovnih knjiga, a trenutno radi kao šanker što je, kako kaže, posao koji najviše voli, i bavi se prodajom nekretnina.
Foto: Privatna arhiva„Sada mi se čini da sam uvek mislio da ću otići, da sam se svoj ceo život u Srbiji samo spremao za to. Počelo je još u detinjstvu kada sam slušao priče o rođacima u Americi i kada sam gutao stripove o Zagoru, Teksu, Komandantu Marku…“, priča Predrag.
Odrastanje u Srbiji devedesetih mu je samo učvrstilo odluku o odlasku.
„U doba izolacije i sankcija ljudi sa vizom u pasošu činili su mi se u mojim tinejdžerskim godinama kao neka nova vrsta heroja, izbeglica iz ludila i besmisla, svetskih putnika kojima su svi putevi i staze otvorene. Moji dečački snovi uv..